Pat pozicija može da traje sve do približavanja izbora. Tek tada će vlast, će, možda, posegnuti za preuzimanjem uprave nad opozicionim gradovima, kako bi kontrolisala lokalne medije i, što je važnije, biračke spiskove

      Srpski pokret obnove je dostojanstveno uzvratio, što bi rekli državni mediji tokom onih ratova. Najavu podmlatka Socijalističke partije Srbije i Jugoslovenske udružene levice da će Novu godinu proslaviti na beogradskom Trgu republike i Trgu Marksa i Engelsa, "to jest Trgu Nikole Pašića" (Aleksandar Rastović, šef mladih socijalista) član beogradske vlade Milutin Aranđelović je dočekao dvojako: dostojanstveno - "to je greška mladih socijalista" i uzvraćajuće "Na Trgu (zvanično Republike, po SPO-u Slobode) biće samo jedna bina".
       Srećnu novu SPO i koalicija SPS-JUL-SRS dočekaće nastavljajući svoj sukob započet 3. oktobra posle pogibije četvorice funkcionera SPO-a, koju je ova stranka okarakterisala kao "neuspeli atentat na Vuka Draškovića", a režim kao "saobraćajnu nesreću sa tragičnim posledicama".
       "Nastavljamo kocku: ko će koga, ko koliko sme da ide daleko, ko će se uplašiti rizika", kaže jedan od planera strategije i taktike SPO-a.
      
       Zatvor
       U prvom trenutku posle pogibije na Ibarskoj magistrali, pošto je Vuk Drašković izgovorio rečenicu "Ovo je atentat..." vlast je zbunjeno ćutala misleći da će kao i obično vreme biti na njenoj strani. Ali, svako saopštenje SPO-a u kome se kao mogući organizator atentata označavao režim, odnosno državne službe, vladajuća koalicija je dočekivala ozbiljnim pretnjama. Najkrupniju je izrekao vođa radikala Vojislav Šešelj, preteći uvođenjem prinudne uprave u Beogradu kojim SPO vlada uz saglasnost Demokratske stranke. Pretnja nije ostvarena u punom obimu, vlast se zadovoljila kratkotrajnim pritvaranjem Tvrtka Gavranovića, beogradskog sekretara za saobraćaj i dvomesečnim boravkom u zatvoru vlasnice firme "Forca impeks" koja rezervnim delovima snabdeva zvaničnog gradskog prevoznika.
       Ta dva hapšenja vlast, zabavljena svaljivanjem drvlja i kamenja na Savez za promene, nije oglašavala na sva zvona, a to - ko zna zašto - nije činio ni SPO. Radikalizacija sukoba usledila je tek pošto je SPO u saopštenju "raspisao poternicu" za Radetom Markovićem, načelnikom Službe državne bezbednosti Srbije, i Miljanom Radonjićem, šefom beogradske tajne policije, koji su proglašeni "najvećim neprijateljima".
       Račun za saopštenje platili su mediji koji su ga objavili: "Blic", "Danas", Studio B. Režim je poslao policajca u prostorije SPO-a da uruči pozive Aleksandru Čotriću, Ivanu Kovačeviću i Miladinu Kovačeviću na informativni razgovor, a zbog izjava na konferencijama za novinare u kojima, kako se tvrdi, ima "elemenata krivičnih dela klevete i širenja lažnih vesti". Koliko je bilo budalasto donositi pozive Ivanu Kovačeviću i Aleksandru Čotriću, koji uživaju poslanički imunitet, toliko je bilo neukusno proglašavati dolazak jednog uniformisanog lica upadom u prostorije stranke.
       U medijima je sukob izgledao mnogo ozbiljnije. Studio B je neumorno kao glavnu temu držao "atentat na Ibarskoj magistrali", razrađujući teze iz saopštenja-poternice SPO-a, a pisani mediji pod kontrolom koalicije SPS-SRS-JUL krenuli su u frontalno blaćenje SPO-a. Vuk Drašković je strpan u koš "idolopoklonika Klintona", zajedno sa Zoranom Đinđićem i Milom Đukanovićem. Goran Matić, savezni ministar informisanja rekao je da su Draškovićeve i Đinđićeve priče o atentatima na njih "samoreklamerstvo" i da je lider SPO-a na sastanku OESC-a u Istanbulu "dobio zadatak" da pričom o državnom terorizmu doprinosi satanizaciji Jugoslavije u svetu".
      
       Bogaćenje
       Dragan Tomić, u svojstvu šefa beogradskih socijalista, optužio je beogradsku espeesoovsku vlast da je dovela privredu u "nikad teže i gore stanje", da je "gluva i slepa za probleme građana", a "usredsređena na sopstvenu političku promociju i bogaćenje". Ponavljajući socijalistima poznato poređenje da je Branko Pešić bio najbolji gradonačelnik, da se Žika Kovačević nije mešao u svoj posao i da je Bogdan Bogdanović unazadio grad, Tomić je rekao da je espeesovska uprava Beogradom gora od najgore - Bogdanovićeve.
       U petak je iz SPO-a stigla najava da se sukob stišava. Vojislav Mihailović, gradonačelnik Beograda, poništio je odluku o regulacionom planu Dedinja (legalizacija kuća izgrađenih bez dozvola) protiv koje je režimska štampa onoliko pisala. Mihailović je naknadno shvatio da Skupština nije imala kvorum: "Sve se dešavalo veoma brzo, tako da nisam video da je SPO ostao sam u sali..."
       Zaključci sa subotnje sednice Glavnog odbora SPO-a bili su lišeni vatre iz saopštenja-poternice, a članovima stranke je sugerisano da budu apostoli. Tako je pod tepih gurnuta priča o sokolovima spremnim za borbu, koji su samo nekoliko dana ranije gromoglasno najavljeni kao "odgovor SPO-a na državni terorizam". (SPO sigurno pamti da u vreme nacionalne euforije nije uspeo da sakupi pristojan broj dobrovoljaca u svoju Srpsku gardu.)
       I dok je Tomislav Nikolić, drugi radikal Srbije, kao najnormalniju stvar video Draškovićevo upućivanje u zatvor, Televizija Srbije je, "kao mila majka, objavila izveštaj sa našeg glavnog odbora. Ako se preskoči prva rečenica, sve je bilo kao da smo mi pisali", govori zadovoljni vukovac.
      
       Četnici
       Ruku na srce, RTS je i u vreme najžešćeg sukoba uredno puštala saopštenja SPO-a iz kosovskog ciklusa. To je bio jedan od dokaza da vlast ne želi potpuno da zatvori vrata svojim doskorašnjim koalicionim partnerima iz savezne vlade. Jedan socijalista kaže: "Mogli smo da im uvedemo prinudnu upravu u Beogradu i da im uzmemo Studio B kada god smo hteli, jer imamo hiljadu razloga za to, dovoljno je samo što ne funkcioniše gradski prevoz. Nismo to uradili ne iz straha od nekakvog radikalnog odgovora SPO-a, već zato što mislimo da bi to u inostranstvu jedva dočekali za dalje kažnjavanje naroda i što je politika saradnje patriotskih snaga - a SPO je dokazao patriotizam - i dalje na snazi."
       I centrala SPO-a je snižavala temperaturu sukoba uporno demantujući priče da se stranka naoružava, odnosno da je bilo ko od njenih članova u inostranstvu rekao da ona ima nekoliko naoružanih formacija. Uz to SPO je, znajući da se za njegove članove u vrhu JUL-a ponovo koristi ime četnici, svoje napade uporno fokusirao na krajnju levicu i ekstremnu desnicu štedeći SPS koliko je god mogao. Tako i Drašković u govoru na Glavnom odboru pravdu traži od dvojice socijalista-predsednika Srbije i Jugoslavije: oni bi trebalo da "nalože pravosuđu da pred lice pravde izvede sve koji su umešani u zločin na Ibarskoj magistrali i u sve druge zločine za koje postoje dokazi". (U političkoj čaršiji se priča da je predsednik Srbije nekoliko dana pre nesreće na Ibarskoj magistrali predložio preispitivanje odnosa sa SPO, što se tumačilo kao mogući novi poziv na saradnju.)
       Deo trusta mozgova SPO-a uveren je u tri činjenice. Prva je da je SPO vodeća opoziciona stranka koja sigurno ima oko 800 000 birača, bez obzira na ispitivanja javnosti koja daju prednost Savezu za promene (po jednima SZP ima 14 odsto glasača a SPO sedam, po drugima su savezaši na 15 odsto, a vukovci na 10 odsto). Druga je da će SPO tražiti dodatne glasove među razočaranim biračima socijalista i radikala ("...kada nam priđu mnogi iz SPS-a i oni koji se gorko kaju što su glasali za SRS...", Vuk Drašković na Glavnom odboru), te da svojom ratobornošću ne sme da uplaši pre svega nezadovoljne socijalističke glasače. Ali, to svakako ne znači da će se SPO odreći upotrebe izraza "državni terorizam" koji očigledno do bola nervira režim.
      
       Radikalizam
       Treća je činjenica da u centrali SPO-a veruju da se režim plaši radikalnih poteza očekujući radikalne odgovore SPO-a. Možda je nagoveštaj takvih poteza okupljanje desetak hiljada Nišlija uspešnih u nameri da oslobode svog direktora toplane. "Nisu smeli da nam uzmu Studio B čak i u vreme rata, jer su strahovali od našeg odgovora za koji znaju da će biti i te kako radikalan. Ne, ne mogu da kažem ništa preciznije od ovoga. I to je sasvim dovoljno", kaže član trusta mozgova SPO-a.
       Kontrolisani medijski rat sa državom, SPO može da iskoristi za obnovu opozicionog imidža poljuljanog kolaboracijom u saveznoj vladi Momira Bulatovića, za koju se sada tvrdi da je nelegalna i da treba odmah da bude raspuštena. To je ujedno i najbezbolniji način da se u državi, u kojoj se politika vodi u sudovima, tajnoj policiji i na ulici umesto u parlamentu, opstane u javnosti. Pat pozicija u odnosima režima i SPO-a može da traje sve do približavanja izbora. Tek tada će vlast, možda, posegnuti za preuzimanjem uprave nad opozicionim gradovima, kako bi kontrolisala lokalne medije i, što je važnije, biračke spiskove. U tom slučaju opoziciji koja je nedavno u Budvi izgleda definitivno odlučila da na izbore ide u četiri kolone i tako u startu časti vlast sa pet-šest odsto rasutih glasova, ostaje samo jedan radikalan odgovor: zajedno. Nijedan drugi radikalizam neće biti dovoljno radikalan.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ