Vrlo lepo i pohvalno: čujemo da uspevamo obnoviti ono što je porušeno u NATO agresiji na našu zemlju

      Prva faza obnove je završena, a vrlo intenzivno se radi i na drugoj. U svakom slučaju to je pohvalno jer valja ljudima obezbediti uslove za život, stanovanje, moraju se obnoviti fabrike koje su u znatnoj meri oštećene ili porušene. Fascinantno je i to da se uz naše vrlo ozbiljne teškoće uspevaju obezbediti sredstva za tako krupne zadatke.
       Bez obzira na različita mišljenja i stavove o tome zbog čega nam se sve to dogodilo, ko nas je doveo do toga da nas bombarduju, kao i mišljenja da smo sve to mogli izbeći, stojim na stanovištu da nije ništa prirodnije od toga da se branimo ako smo već napadnuti.
       Teret odbrane, zna se, snose oni mladi oficiri, podoficiri, vojnici i rezervni sastav. Kao što se u ratu ruše mostovi, zgrade, fabrike, putevi i dr., tako isto rat donosi nesreću ljudima. Oni postaju invalidi, gube život, takva situacija ih dovodi do straha velikog intenziteta, oni duševno pate, njihove životne aktivnosti su smanjene, a neki od njih nisu u stanju da se sami brinu o sebi. Iza onih koji su poginuli ostali su roditelji, njihovi bračni drugovi, često i deca koju su izdržavali.
       Postavlja se pitanje nadoknade štete licima koja su postali invalidi usled teških telesnih povreda, ili nadoknada štete članovima njihovih porodica u slučaju smrti. Ovo nije prilika da se govori o stručnoj strani problema, ali napomene radi spominjemo ostvarivanje materijalne i nematerijalne štete.
       Ovih dana na nivou Vrhovnih sudova Srbije, Crne Gore, Vrhovnog vojnog suda i Saveznog suda vodi se diskusija o tome da li priznati navedene vidove štete licima koja su štetu pretrpela u poslednjem ratu. Odmah moram reći da uporišta u normativnoj oblasti (zakonskoj regulativi) nema za negativan stav. Međutim, čini mi se da se pod pritiskom materijalnih teškoća ovaj problem želi rešiti na način da se štete nastale u NATO agresiji ne priznaju. Istina, ispoljena su različita gledišta, ali se sasvim izvesno prepoznaje nastojanje koje ide tome da se ne priznaju zahtevi za štetu nastalu u poslednjem ratu.
       Poznato mi je raspoloženje trupnih starešina, dakle, onih koji su komandovali ljudima kojima se nesreća dogodila. Oni su veoma pažljivi, uljudno i sa velikim razumevanjem nastupaju prema porodicama ranjenih i poginulih. Otuda oni žive u nadi da će država nadoknaditi štetu o kojoj je ovde reč.
       Naime, kada se vojni obveznici pozivaju u jedinice, oni to ne mogu izbeći, većina to i ne pomišlja učiniti, pa je onda sasvim jasan osnov da im se nadoknadi sve što u toj borbi u odbrani otadžbine i izgube. Smatram da će se ovom problemu ipak svestranije prići i da će prevladati ono što je logično, jer ako se novac može naći za sve ostalo, mora se naći i za branioce otadžbine koji su u toj odbrani nastradali.
       Mr Marko M. Marić,
       Novi Beograd