Jedino što je potrebno, jeste da svako od nas, svuda, bude odgovoran - da istera male stvari, da ne čeka da to neko drugi uradi za njega

      Milica Delević - Đilas
      
       Okolnosti u kojima živimo takve su da će se retko ko zapitati kakav je smisao razmišljanja o tome šta činiti da bi bilo bolje. Izazovu filozofskog razmišljanja ove vrste teško se bilo odupreti i u boljim vremenima, a naročito danas, kada se pitanje "šta da se radi" nameće i u najbanalnijim konverzacijama - prilikom kupovine mleka ili novina, na primer. O večernjim sedeljkama s prijateljima da i ne govorim.
       Problem prelaska iz tačke A (nemila sadašnjost) u tačku B (svetla budućnost) kako ga ja vidim jeste u tome što oblika inteligentnog života u ovoj zemlji ima sve manje. Da stvar bude gora, sve je teže održati i one postojeće - cena raste iz dana u dan. Ove retke životne forme zahtevaju negu, pažnju, prostor, čega ovde sve manje ima. Najgore podnose nečinjenje, odlaganje preduzimanja nečega u iščekivanju pravog trenutka, novih demonstracija, nove partije, promene lidera starih partija, novog američkog predsednika, novog svetskog poretka i ne znam kakva još objašnjenja ljudi smišljaju da ne bi ništa radili. Pri tom, što su obrazovaniji, objašnjenja za nečinjenje sve su sofisticiranija.
       Prvi korak je, stoga, ukinuti praksu nečinjenja. Strašno mnogo nam se izdešavalo zato što nismo ni mislili da se nas tiče, da ima veze sa nama, što smo mislili da treba da gledamo svoja posla, da će se za nas ili izboriti neko drugi ili će nas ceo problem, možda, zaobići. Problem se pokazao kao jako uporan, a sve što smo činili, malo ili zakasnelo. Strahujući za radno mesto, da bismo sačuvali zdravstveno i socijalno osiguranje, da se ne bismo zamerili komšijama, da nas ne bi čuo poštar pa vratio penziju... pristali smo da previdimo podelu na podobne i nepodobne, smatrajući da će proći, pa neće baš nas... Naravno, išli smo na mitinge, na proteste, šetali. Nažalost, ispostavilo se da to nije dovoljno. Jer, u većini slučajeva, protesti samo olakšaju savest onima koji se boje da budu "nepodobni" na poslu, u zgradi... A ništa niste uradili da omogućite prostor za inteligentne oblike života ako ste primetili da nešto nije u redu, ali ste čekali do prvih protesta da to i pokažete. Jer, da ste na vreme nešto tim povodom i uradili, možda ne bi ni moralo da se demonstrira. Lako će se kasnije ti oblici inteligentnog života organizovati i prepoznati - važno je očuvati ih i napraviti prostora za nove.
       Alternativna akademska mreža jedan je takav pokušaj, pokušaj da se sačuva nešto mislećih glava, ali i sam proces učenja, saznavanja i formiranja mišljenja. Nije to bilo uvek lako ni u bolja vremena na Beogradskom univerzitetu, ali je od maja 1998. postalo mnogo teže izvodljivo. Zato je i nastala Akademska mreža, da ponudi nov kvalitet u oblasti visokog obrazovanja, ali i da sačuva ideju nezavisnog visokog obrazovanja. Da okupi radoznale i one koje misle drugačije. Da neguje kulturu razmene različitih mišljenja. Taj zadatak nije lak i možda Mreža neće uspeti potpuno da ga ostvari. Ali i sam pokušaj, samo preuzimanje rizika znači mnogo više od čekanja nekog neodređenog pravog trenutka, prosvećenog dekana ili doličnog ministra prosvete (uzgred, to se čekanje baš odužilo).
       Nije visoko obrazovanje jedina oblast u ovoj zemlji gde se oblici inteligentnog života osećaju nelagodno. Takvih je mesta, na žalost, mnogo. Šta činiti? Jedno rešenje je otići iz zemlje. Ne volim rešenja koja mi mirišu na iznudicu, koja doprinose da se osećam oteranom. Drugo je, videli smo, čekati da se odnekuda pojavi nekakav iznenadni spas, koji nas pri tom neće puno stajati, a treće je izboriti prostor za upražnjavanje inteligentnog života. Za to nije potrebno mnogo - ni vođa, ni partija, ni okolni ljudi da drže strah. Potreban je samo odgovoran pojedinac. Svi smo mi znali za bolje - i za bolji standard, i za bolji univerzitet - ali nas je zavaralo to što smo mislili da su male stvari nevažne, reći ćemo "Dosta!" kada dođu krupne stvari. Nekako, krupne stvari su došle, a da nismo ni primetili, zamajani, valjda, onim sitnim koje su došle ispočetka. Zato jedino što je potrebno, jeste da svako od nas, svuda, bude odgovoran - da istera male stvari, da ne čeka da to neko drugi uradi za njega. Lakše je u društvu, ali je tada već kasno. I, nekako, kada pustite jedno, ni ono što dolazi posle toga neće vam se činiti toliko strašnim... Osim toga, koliko god da košta sada, manje je nego što ćete platiti kasnije. Da smo se uozbiljili kada smo prvi put shvatili kuda sve ovo vodi (a većina nas je ipak shvatila poodavno), cena bi bila mnogo niža nego danas.