Da li su praksisovci bili "jezuiti Brozovog komunizma" ili pravi disidenti "naša neizbežna filozofska baština", oni koji su na mala vrata iza gvozdene zavese uveli Markuzea, Froma, Habermasa ali i Sartra i Hajdegera?

      Čemu, danas, pisanje o "Praksisu"?
       Bilo je to skoro obavezno pitanje svakog od NIN-ovih sagovornika. Onih koji su, na kraju, ipak, pristali na razgovor, i onih koji, na kraju, ipak nisu pristali da se javno prisećaju odiseje "Praksis", filozofske odiseje šezdesetih godina, godina Brozovog komunizma.
       Profesor Mihailo Marković, beogradska perjanica praksisovaca, pitao je: Čemu, danas, pisanje o "Praksisu"? A povod je baš njegovo novembarsko pojavljivanje na radikalskoj tribini o odnosima između Srbije i Crne Gore. Profesor Marković je, tada, između ostalog nagovestio mogućnost podele Crne Gore; sever sa brdima pripao bi Srbiji, a jug sa morem Milu Đukanoviću i njegovima. Ideja nimalo praksisovska. Nju čak ni Šešelj ne bi javno izrekao. Ali, profesor jeste. Desnije od Šešelja! Za mnoge je njegovo približavanje krajnjoj desnici užasnije, tim pre što je ovaj profesor iz Kapetan-Mišinog zdanja, nekad, na Korčuli, sedeo sa Markuzeom, Sartrom, Fromom i Habermasom i razgovarao o duhovnim horizontima Evrope i sveta. A, danas!? Deli Crnu Goru, na Šešeljevoj tribini, a sve to prenose televizijski "Radikalski talasi". Ima li "lepšeg" povoda za građanski rat?
       "To jeste tribina radikala, ali na njoj je od radikala učestvovao samo Šešelj. Na toj tribini bilo je, pre svega, dosta učesnika iz redova socijalista, poštenih i pametnih socijalista", kaže Marković. Od njega doznajemo da će drugi krug razgovora o odnosima Srbije i Crne Gore biti održan 22. decembra u istim radikalskim prostorijama i da će, verovatno, i te razgovore prenositi "Radikalski talasi".
       Profesor Marković je, na kraju, obećao da će se u raspravu o "Praksisu" uključiti naknadno, kada vidi šta će NIN objaviti i kada završi neke svoje obaveze prema Akademiji (referat o Dositeju) i "Politici" (tekst o najvećim filozofima 20. veka). Tražio je i da mu se dostave pitanja, poštom, na kućnu adresu. Mada i dalje ne vidi povod za pisanje o "Praksisu" danas.
      
       Antistaljinisti
       I praksisovac Dragoljub Mićunović, danas predsednik Demokratskog centra, traži da mu se teleksom dostave pitanja mada se najradije ne bi "mešao u tu priču".
       Markovićevo približavanje radikalima uzbudilo je ne samo širu intelektualnu javnost već i gotovo sve praksisovce. Jedan od njih kaže: "Mihailo jeste, na neki način, bio prvi među jednakima među beogradskim praksisovcima. Ali smo zato, uvek, imali muke sa njegovim izletima i naglim zaokretima u dnevnoj politici. Tako je bilo i u vreme Tita i Bakarića, tako je i danas." Neki se, sada, prisećaju da je Marković, ipak, bio skojevac. Nikad dosta naknadne pameti!
       Zagorka Golubović, prva dama "Praksisa" ne želi da komentariše Mihajlovićev izlet među radikale. Ali, ističe: "Praksisovci nisu bili istomišljenici u svemu, sem u decidiranom, antistaljinističkom stavu. Mada su se razlikovali u oštrini kritike jugoslovenskog staljinizma. Jer, bilo je među saradnicima 'Praksisa' i članova CK SKJ i ideoloških komisija, ali to su bili izuzeci. Međutim, mnogi saradnici "Praksisa" nisu bili ni članovi Partije, naročito posle 1968. godine, kad su svi beogradski praksisovci bili isključeni iz članstva. Razlikovali smo se, kažem, po interesovanjima i idejama o mogućem razrešenju jugoslovenske krize. Ali, osnovna nit bila je zajednička: bili smo sigurni da jugoslovenski samoupravni socijalizam nije prekinuo pupčanu vrpcu sa sovjetskim tipom sistema, pre svega, u političkom sistemu koji se zasnivao na jednopartijskom monopolu vlasti. U tom pogledu, kritika inspirisana 'Praksisom' i danas je aktuelna i veći broj praksisovaca ostao je veran kritici autoritarnih režima i neobuzdanog nacionalizma, koji su i doveli do raspada jugoslovenske države."
       Suprotno od dr Zagorke Golubović govori filozof Petar Živadinović, vlasnik izdavačke kuće "Paideia", jedan od "anfanteribla iz Kapetan-Mišinog zdanja" koji nije mogao kod praksisovaca da bude ni asistent pošto mu je "otac bio rojalista". On kaže: "Praksisovci su bili jezuiti titoizma, a prirodni politički partneri su im bili neobuzdani nacionalisti! Beogradska grupa praksisovaca, sa Mihailom Markovićem na čelu, zajedno sa Dobricom Ćosićem, predstavnikom srpskog narodnjaštva, bila je protiv Marka Nikezića i, kako ih je režim prozvao, anarholiberala. Kao ekstremni levičari, praksisovci su bili i protiv robne proizvodnje i slobode tržišta. A kako neko ko je voluntarista u ekonomiji može da se zalaže za političke slobode i demokratiju u društvu? Bez privatne svojine nema ni građanskih sloboda. To praksisovci nisu mogli da shvate i zato su, smatram, bili najkonzervativniji boljševici. Oni su zamerali Brozovoj vlasti da je izneverila ideale socijalizma, a kada su, osamdesetih godina, došli na vlast, onda su se pokazali gorima od Broza."
       Objašnjavajući svoje razloge za ulazak u SPS, noć uoči osnivačkog kongresa ove partije, profesor Mihailo Marković je rekao dole potpisanom (koji je pokušavao da ga privoli Zelenoj stranci):
       "Dragi kolega, mladi ste i možda ne znate da su za vreme Drugog svetskog rata četnici klali i usred Beograda i, čak, ovde na Dedinju. Ja to znam, bio sam skojevac. Samo jedna velika i čvrsto organizovana partija leve orijentacije, poput SPS-a, može sa njima da izađe na kraj..."
       To je rekao profesor, te noći, u svojoj vili na Senjaku. Bilo je to ono vreme kada Šešelju nisu dozvoljavali da registruje Srpski četnički pokret...
       Mihailo Marković, potpredsednik SPS će, kada dođe vreme, biti izbačen iz te "velike i dobro organizovane partije leve orijentacije". Na toj sednici najvišeg organa SPS neće dobiti, čak, ni pravo - na repliku.
       "U ekstremno zategnutoj političkoj situaciji kakva je danas u Srbiji, nije ništa prirodnije nego da se ultralevica i ultradesnica dodiruju. Naravno, tu onda nema mnogo mesta i razumevanja za građanska prava i političke slobode. Ultralevici sloboda pojedinca smeta jer 'ugrožava' njihov ideal komunarskog zajedništva, a ultradesnici slobodni pojedinac 'ugrožava' ideal jedinstvene nacije. Ali, taj savez ultralevih i ultradesnih snaga ne mora i, po pravilu, nije tako čvrst kao što izgleda na prvi pogled. Ako, ne daj bože, u Srbiji dođe do građanskog rata, on se neće voditi između demokratskih snaga i ovog, sada, monolitnog bloka levice i desnice. Pre će se desiti ono što se dogodilo u Nemačkoj pre Drugog svetskog rata kada su se nacionalsocijalisti surovo razračunali sa komunistima..."
      
       Metafizika
       Živadinović, međutim, najvećim Mihailovićevim grehom ne smatra ovo sadašnje, prirodno koketiranje sa radikalima: "Najveći greh beogradske grupe praksisovaca je, ipak, filozofski. Oni su naneli najviše štete filozofiji zato što su je svodili na političku filozofiju, kako u svojim filozofskim spisima, tako i u pedagogiji, na fakultetu. Praksisovska ideja, čiji je motor Marksova 11. teza o Fojerbahu, po kojoj je čovek u centru sveta sa misijom da taj svet menja, ta ideja o homocentrizmu je bukvalno smešna i podseća na srednjovekovne geocentrične teorije po kojima je Zemlja u centru kosmosa i, ko misli suprotno - ode glava. Filozofija je uvek bila i biće metafizika, a praksisovci su hteli to da negiraju. Smešno, smešno... Uostalom, to što je 'Praksis' propovedao, to se danas i desilo. Praksisovci će reći da je to karikatura, karikiranje njihovih ideja, ali može im se postaviti pitanje: nije li sama teorija "Praksisa" bila karikaturalna?"
       Filozof Nenad Daković misli slično: "U sjajnom romanu Nikole Miloševića 'Nit miholjskog leta' pominje se izvesni Spasoje, partijski aktivista karakterističnog imena. Došavši u sukob sa profesorom marksizma Budom Ivanovićem, sa divljenjem pominje njegovog brata Dragišu Ivanovića, profesora fizike koji se, prema Spasoju, proslavio obaranjem Ajnštajnove teorije relativitea, utvrdivši da je ova teorija pogrešna jer je 'nijesu prihvatile široke narodne mase', a što se može pročitati u njegovom udžbeniku fizike."
       Glavni spor tog marksističkog doba od bledskog filozofskog skupa naovamo, bio je, smatra Daković, spor između dve opcije unutar marksističke doktrine; one dijamatovske, čiji je pristalica bio i pomenuti fizičar iz romana, i takozvane grupe Praksis. Spor se vodio oko toga da li je Marksovo učenje nauka o "gvozdenoj nužnosti" koja vlada u istoriji i zahvaljujući kojoj marksistička "nauka" neminovno pobeđuje reakciju, ili je u pitanju filozofija opštečovečanske emancipacije čije središte nije ovo determinističko poimanje istorije nego samosvesna ljudska akcija ili praksa. Čovek je, prema praksisovcima, "biće prakse" čiji je istorijski zadatak, ipak, isti: ostvarenje Marksove vizije društva slobodnih ljudi, ili podruštvljenog čovečanstva.
      
       Revolucionari
       I makako, danas, taj sukob između praksisovaca i režimskih dijamatovaca izgledao anahron, on je imao odjeka u svetskim filozofskim krugovima.
       "Subverzivni politički potencijal praksisovaca ogledao se, pre svega, u zahtevu preuzetom od mladog Marksa za bespoštednu kritiku svega postojećeg. Zbog toga su praksisovci vrlo brzo došli u otvoren sukob sa vlastima i bili udaljeni sa Univerziteta. U tom pogledu, grupa Praksis odigrala je nesumnjivo pozitivnu ulogu u otvaranju naše filozofije prema Zapadu i naročito prema zapadnom marksizmu i čuvenoj frankfurtskoj školi. Uostalom, treba se setiti da je u to doba na Istoku, u društvima 'iza gvozdene zavese', Lukač zbog knjige 'Mladi Hegel' bio na indeksu prokaženih autora samo zbog upućivanja na vezu Hegela i Marksa."
       I filozof Mile Savić sa beogradskog Instituta za filozofiju i društvenu teoriju smatra da se "i pored toga što se može reći da praksis-filozofija predstavlja neuspeo projekat, ona ne može, jednostavno, pohraniti u istoriju". I to ne samo zbog toga što bi odricanje od nje svedočilo o neodgovornom odnosu prema sopstvenoj intelektualnoj baštini, nego više bog toga što ona još ima određen značaj: "Praksis-filozofiju vidim kao socijalnu činjenicu koja u sebi spaja dva momenta: neuspeh i dominantno mesto u praktično-teorijskom diskursu u svom dobu... Već u programskom uvodniku prvog broja 'Praksisa' jasno je istaknuto da se ovde filozofija shvata kao misao revolucije, kao bespoštedna kritika svega postojećeg, humanistička vizija društva, za koju je socijalizam jedini ljudski izlaz iz teškoća čovečanstva, i kao nadahnjujuća snaga revolucionarnog delovanja. Tokom svog trajanja, praksis-filozofija nikad nije dovodila u sumnju ovo opredeljenje prema kome je trebalo da predstavlja avangardu avangarde u permanentnoj socijalnoj revoluciji. Namera da se u središte interesovanja postave aktuelna pitanja jugoslovenskog socijalizma i savremenog sveta odredila je praksis-filozofiju kao misao koja teži da, praktično, utiče na društvenu stvarnost. Međutim, baš kao praktično orijentisana misao ona je bila isključivija prema drukčijim socijalnim teorijama nego što je to bila prema filozofijama u tradicionalnom smislu."
       Neosporno je, kaže Savić, da je praksis-filozofija razgrađivala zvaničnu ideologiju jer je pokazivala da Brozov režim ne ostvaruje revolucionarni program. Međutim, ona nije razvila pozitivan odgovor na pitanje kako bi bilo moguće spojiti stabilnost društveno-političkog uređenja i permanentnu revoluciju koju su praksisovci zahtevali. Prema Saviću, povlašćen položaj marksizma pa i praksis-filozofije u vreme titoizma predstavlja i koren njenog neuspeha: "Otvaranje dijaloga sa građanskom filozofijom u nameri da se pokaže nadmoć marksističkog uverenja učinilo je da praksis-filozofija uvede u našu javnost najznačajnije tokove savremene filozofije i tako postane filozofsko središte čiji je značaj prevazilazio okvire jugoslovenskog društva. Međutim, proboj građanske filozofije u praksis-filozofiju je, koliko obogatio tzv. stvaralački marksizam, toliko pokazao njegova ograničenja, pogotovo u području socijalne teorije. Praksis-filozofija sve više je prerastala u teorijsko-praktični eklektizam."
      
       Naivci
       Savić kaže da se danas praksisovci veoma loše snalaze u dnevnoj političkoj praksi: "Uprkos nedostatku artikulisanog koncepta jugoslovenskog društva u građansko, političko društvo, uspostavljanje višepartijskog parlamentarnog sistema, bar u Beogradu, bilo je praćeno neposrednim političkim angažovanjem bivših pripadnika praksis-filozofije. Pošto je za taj angažman nedostajalo razvijeno teorijsko stanovište, primereno novoj društvenoj situaciji, bivši pripadnici praksis-filozofije, poput drugih političkih aktera, morali su tek da se uključe u proces aktivnog političkog učenja. Između današnjeg političkog angažmana bivših praksisovaca i njihovog kritičko-teorijskog stanovišta nije postojao kontinuitet. Jer, sve oko čega se, danas, angažuju bivši pripadnici praksis-filozofije, kao što je parlamentarna demokratija, princip građanstva, otvoreno društvo, problem države, problem nacije, bilo je predmet izričite kritike u - praksis-filozofiji! Stoga se, danas, pre može govoriti o kontinuitetu ličnog praktičkog angažmana bivših praksisovaca. I, možemo reći da uspostavljanje vipešartijskog sistema u Jugoslaviji nije posledica imanentnog nastojanja praksis-filozofije nego je pre posledica praktično-teorijskog neuspeha društvenog projekta koji su praksisovci razvijali.
       Zagorka Golubović i danas, kaže: "Ne mislim da je bila greška razvijati ideju o spoju socijalizma i demokratije. Greška je, međutim, što smo mislili, podstaknuti izvesnom liberalizacijom sistema, da se samoupravni socijalizam jugoslovenskog tipa, koji smo upravo mi u 'Praksisu' demaskirali kao paternalističko samoupravljanje, može, ipak, reformisati."
       O političkoj naivnosti praksisovaca da mogu da nadmudre i preobrate i ondašnje i sadašnje političare govori i Živadinović: "Mislili su da mogu da preobrate komuniste u demokrate, a ispostavilo se da su Brozovi komunisti iskoristili praksisovce za stvaranje novog identiteta i imidža socijalizma sa ljudskim likom. Zbog praksisovaca mi danas nemamo ni stranke, ni lidere, ni demokratiju, ni začetke građanskog društva već imamo glumce umesto političara i politikantsko pozorište umesto ozbiljnog političkog života."
       I da li je onda čudno što profesor Marković, izbačen iz SPS surfuje na "Radikalskim talasima"?
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ
      

Praksis - Zagreb U prvoj redakciji "Praxisa" bili su Danilo Pejović koji je uz Branka Bošnjaka, Milana Kangrgu, Danka Grlića, Predraga Vranickog, Rudija Supeka i Gaju Petrovića. Časopis je pokrenuo i međunarodni simpozijum, poznatu "Korčulansku ljetnu školu" (od 1963. do 1974. godine) u čijem radu su učestvovali najpoznatiji svetski filozofi poput Ernesta Bloha, Andrea Lefevra, Herberta Markuzea, Jirgena Habermasa.        Danilo Pejović (1928), redovni profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu, doktor filozofskih nauka i voditelj postdiplomskih studija "Povijest i filozofija znanosti" u Dubrovniku, kao i postdiplomskih studija filozofije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Pejović je i gostujući profesor Univerziteta u Minhenu, predavao je u SAD i Francuskoj i gostovao u Indiji. Danilo Pejović je član Društva hrvatskih književnika, Matice hrvatske i hrvatskog PEN-centra. Živi u Zagrebu.        Branko Bošnjak (1923), doktor filozofije, docent, nekadašnji redovni profesor i dekan zagrebačkog Filozofskog fakulteta, prošle godine je umro u Zagrebu. Bio je redovni član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti i autor mnogih dela iz oblasti grčke i srednjovekovne filozofije, filozofije religije i filozofske propedeutike. Predavao je na velikim svetskim univerzitetima, od Hajdelberga u Nemačkoj, do Otave u Kanadi.        Milan Kangrga (1923) takođe je redovni profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu i doktor filozofije čija je uža specijalnost etika. Povremeno objavljuje kritičke osvrte u medijima, ali ne istupa u javnosti. Živi u Zagrebu.        Predrag Vranicki (1922), penzionisani profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu gde je i diplomirao. Doktorirao je u Beogradu. Od 1979. je i redovni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti (danas HAZU). Bavi se filozofijom istorije i autor je prve nedogmatske "Historije marksizma" (1961, 1971. godine) kojom je stekao ugled i u svetskim filozofskim krugovima. Živi u Zagrebu.        Rudi Supek (1913) pre šest godina umro je u Zagrebu. Bio je filozof, sociolog i psiholog, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a 1952. godine doktorirao na Sorboni. Krajem šezdesetih godina radio je i u Institutu za društvena istraživanja u Beogradu, a 1963. godine je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu osnovao Odsek za sociologiju. Glavni i odgovorni urednik "Praxisa" bio je od 1967. do 1973. godine. Njegovi radovi uglavnom su iz oblasti psihologije umetnosti i psihologije kulture, ali i antropologije i socijalne etike. Jedno od najpoznatijih dela Rudija Supeka je "Grad po mjeri čovjeka" iz 1987. godine.        Gajo Petrović (1927) takođe je pre šest godina umro u Zagrebu. Bio je zagrebački, moskovski i lenjingradski student, a doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu gde je do smrti predavao teorijsku filozofiju i logiku. Bio je i tvorac gimnazijskih udžbenika logike i glavni urednik "Praxisa". Gajo Petrović predsedavao je i Hrvatskim filozofskim društvom, a pisao je uglavnom iz oblasti logike, antropologije i ontologije. Njegova glavna filozofska preokupacija bila su pitanja slobode, otuđenja i razotuđenja.        Danko Grlić (1923) umro je 1984. godine u Zagrebu. Doktorsku disertaciju iz filozofije odbranio je 1969. godine na zagrebačkom Filozofskom fakultetu, a od 1971. do 1973. godine bio je profesor Univerziteta u Beogradu. Od 1973. godine predavao je u Zagrebu. Bio je predsednik Hrvatskog nacionalnog filozofskog društva i urednik Leksikografskog zavoda u Zagrebu. Najviše se bavio estetikom i bio istaknuti prevodilac Kjerkegarda, Hajdegera i Ničea.               Z. STANIVUKOVIĆ

      

Praksis - Beograd Mihailo Marković i Ljuba Tadić su profesori u penziji i članovi Srpske akademije nauka. Zagorka Golubović, (član Saveta "Sorosa"), Svetozar Stojanović, Nebojša Popov (urednik "Republike") i Vukašin Mićunović (predsednik Demokratskog centra) i dalje su zaposleni u beogradskom Institutu za filozofiju i društvenu teoriju koji je, svojevremeno, zbog njih i osnovan kada su oterani sa Univerziteta u Beogradu. Na Institutu je bio i pokojni Miladin Životić, jedan od osnivača Beogradskog kruga. Trivo Inđić, zaposlen je u Institutu za evropske nauke.