Sankcije neće pasti pre marta, kada Evropljani od Amerikanaca po svoj prilici preuzimaju vrući srpski kesten

      Sviđalo se to nekome ovde ili ne, moćni zapadni svet u današnjoj Srbiji jedino opoziciju prihvata za sagovornika. Opozicija, sviđalo se to njoj ili ne, može da sedi za istim stolom sa najmoćnijim političarima zapadnog sveta, ali ih ne može naterati da Srbiji još ove zime ukinu sankcije.
       Tako je za sada, a tako će biti do marta dvehiljadite. U Berlinu se u tom pogledu prošlog petka ništa nije promenilo, niti se moglo promeniti. Između Evrope i Amerike postoji nepisan ali tvrd sporazum da se do proleća prema Srbiji i Slobodanu Miloševiću vodi isključivo američka politika. To znači: nema ukidanja sankcija, nema letova ni goriva, nema ustupaka, samo humanitarna pomoć.
      
       Razmirice
       Ali, zato u proleće svi očekuju veliku transatlantsku svađu zapadnih saveznika povodom Srbije. Sve je jasnije da će, nasuprot letošnjim očekivanjima, Slobodan Milošević politički preživeti i ovu zimu.(Predstavnici NATO su letos sa primetnom zluradošću najavljivali da će "ove zime biti veoma hladno u Beogradu i Novom Sadu".) U proleće će ozbiljno početi i američka predizborna kampanja, pa Evropljani očekuju da se Amerikanci okrenu važnijim poslovima i njima prepuste brigu o balkanskom dvorištu.
       Kada nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer srpskim učesnicima berlinskog dogovora poručuje da se u "naredna dva, tri meseca" sporazumeju i sroče zajedničku platformu, on se zapravo priprema za veliki evropski start u DžU poslovima, za preuzimanje štafetne palice iz ruku američkog državnog sekretara Medlin Olbrajt. Za dva, tri meseca ulazimo u ozbiljan posao, smisao je Fišerovih reči.
       Nemci se, inače, sasvim slabo trude da prikriju transatlantske razmirice o srpskom pitanju. U Berlinu je prošlog petka, na trilateralnom ministarskom sastanku SAD i EU sa "demokratskim snagama SRJ" (ova kovanica označava srpsku opoziciju plus Mila Đukanovića), ovo bilo jasnije nego ikad. Tamo su, u hotelu "Interkontinental", jedan preko puta drugog sela dva krajnje neravnopravna politička bloka koja su ipak imala dosta zajedničkog. Ni jedan ni drugi blok do sada nije uspeo da nanese ozbiljniju političku štetu Slobodanu Miloševiću. I oba su iznutra duboko podeljena.
       Zapadni blok otvoreno lamentira nad nejedinstvom srpske opozicije i u tom nejedinstvu nalazi izgovor za svoju nesposobnost da sruši Slobodana Miloševića, dok se srpska opozicija ustručava da za opstanak beogradskog režima javno optužuje stratege NATO bombardovanja. Ali, dok se sukob Saveza za promene i Srpskog pokreta obnove odvija javno i naočigled celog sveta, dotle Evropljani i Amerikanci svoje nesuglasice kriju kao zmija noge.
       No, posle prvih zimskih padavina sve su dublji tragovi tih nesporazuma, pa se u Berlinu gotovo sasvim otvoreno govorilo o tome da Nemačka i većina ostalih evropskih zemalja žele da se sankcije ukinu odmah, dok SAD i njihovi evropski istomišljenici, poput Velike Britanije i Holandije, ne daju. (U Beogradu je ovog meseca boravio čuveni britanski intelektualac Timoti Garton Aš. Kada mu je na tribini u Institutu za društvena istraživanja postavljeno pitanje o zapadnoj politici prema Jugoslaviji, Aš je ovako parafrazirao tezu o nepostojanju jedinstvene zapadne politike: "Zapad ne postoji", na šta je Aleksa Đilas primetio: "Zapad možda ne, ali postoji, nažalost, američki Stejt department.")
       Volfgang Išinger, drugi po rangu čovek u nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova (sa titulom državnog sekretara), održao je uoči berlinske trilaterale konferenciju za novinare na kojoj je više puta izokola aludirao na činjenicu da Nemce ne treba više posebno ubeđivati da sankcije treba ukinuti: "Upravo mi Nemci mnogo držimo do mišljenja srpske opozicije iako to ne mogu kazati za sve zapadne zemlje..." "Nije tajna da postoje različita mišljenja, ali, ponavljam, mi Nemci nećemo biti smetnja ukidanju sankcija..."
      
       Arogancija
       Negde u isto vreme u javnost je procurilo da Amerikanci povlače Džona Kornbluma, ambasadora SAD u Nemačkoj, pre isteka mandata, na veliko nezadovoljstvo Nemaca koji i inače ne kriju da ih nervira američka arogancija u svetskim poslovima. Nervira ih i tvrdoglavi američki zahtev da Nemci pomere dve ulice u Berlinu kako bi nova američka ambasada u blizini Brandenburške kapije imala dovoljno praznog prostora oko sebe za američko poimanje bezbednosti. Kada je nemački kancelar Gerhard Šreder održao svoj prvi veliki spoljnopolitički govor u Berlinu, nije ni spomenuo SAD. Na svečanosti povodom desetogodišnjice pada Berlinskog zida, Šreder je pozdravio bivšeg predsednika SAD Džordža Buša, ali se samo Mihailu Gorbačovu eksplicitno zahvalio na ulozi u ujedinjenju Nemačke. Berlinski gradonačelnik Eberhard Dipgen je otišao tako daleko da je javno predložio da Amerikanci umesto ambasade na mestu gde je nekad bio zid naprave Mekdonalds restoran. Kažu da se ambasador Kornblum na smrt uvredio.
       U YU redovima u Berlinu pojavila se nova pukotina koju su i stranci i domaći brže-bolje pokušali da zataškaju. Iz krugova ljudi koji su putovali u pratnji gospođe Olbrajt nezvanično je ipak potvrđeno da jedinstvo u krugovima "demokratskih snaga SRJ" ne kvare samo loši personalni odnosi predsednika DS i SPO, već i da je predsednik Crne Gore Milo Đukanović istupio iz redova onih koji traže ukidanje sankcija. Prema ovom izvoru, Đukanović misli da bi bilo koji ustupak Miloševiću u ovom času potonjeg samo ohrabrio na kursu "brutalne destrukcije Crne Gore", kako se Đukanović izrazio na konferenciji za novinare. U saopštenju za javnost, koje su sročili politički direktori SAD i EU, na sedam se mesta spominje u čemu su se sve složile "demokratske snage SRJ" (opozicija plus Đukanović). A tamo gde se pominju zahtevi za ukidanje sankcija prvi i jedini put koristi se reč "opozicija": Primljeni su k znanju stavovi opozicije o sankcijama i situaciji na Kosovu...(Po rečima gospođe Olbrajt Crna Gora je prošle godine dobila 55 miliona dolara, a Srbija 12 miliona dolara za podršku demokratskim snagama.)
      
       Opasnost
       Niko iz srpske opozicije nije, dabome, otišao u Berlin zato što je mislio da će tamo dobiti avion kojim će u povratku sleteti na surčinski aerodrom. Otišli su jer su, bez obzira na (ne)moć u odnosu na svetske veličine poput Olbrajtove, Fišera, Solane, tamo željeni i cenjeni sagovornici. Otišli su jer imaju zajedničku ambiciju: želju za promenom režima u Beogradu. Zoran Đinđić je, uostalom, sasvim u pravu kad kaže za "Blic": "Kada bi u Berlinu neko hteo da primi Miloševića, Milutinovića ili Marjanovića, oni bi peške otišli tamo."
       Ono što se u Beogradu nedovoljno ceni jeste činjenica da je srpska opozicija jedini razlog što oko Srbije još nije povučen debeli sanitarni kordon, što nisu uvedene sankcije i za ulazak u Mađarsku, što politički direktori najmoćnijih zemalja sede i mozgaju kakvi bi programi i potezi prosečnog srpskog glasača privoleli da ne glasa za SPS... Konačno, nije zgoreg ni setiti se da je bombardovanje Srbije u tehničkom smislu tek suspendovano, i da će tako ostati sve dok je Slobodan Milošević na vlasti. A Vesli Klark vredno pravi planove "za svaki slučaj" ako dođe do neke gužve u Crnoj Gori. No, realnija je opasnost da svet digne ruke od Jugoslavije, opaše je zidom i baci ključ. Zato možda ne bi bilo naodmet malo skromnosti: mi smo mali i izolovani, nemamo prijatelja i možda bismo mogli za početak biti zadovoljni što imamo moćne sagovornike koji su spremni da saslušaju neke od nas.
       Berlinski novinari su beogradskim kolegama ispričali sledeću poučnu anegdotu sa lanjskog novogodišnjeg prijema kod nemačkog predsednika Johanesa Raua: Hrvatski je kolega, čestitajući mu, upitao Raua kada će posetiti Zagreb. Predsednik je uljudno odgovorio da on, istina, ima poziv iz Zagreba, ali da ima još četrdesetak takvih poziva, a u jednoj godini može da stigne samo u osam ili devet država, pa ne zna... Odmah posle, novinar iz Izraela pitao je Raua kada će u Jerusalim. Rau je kao iz topa odgovorio: Stižem 26. februara u pet posle podne.
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ
      

Gospodin Evropa Blicevi su sevali i kamere zujale kad se Vuk Drašković u Berlinu sagnuo da kavaljerski poljubi ruku gospođe Olbrajt. Preostale "demokratske snage SRJ" i beogradski novinari bili su zaprepašćeni jer su znali da je upravo Vuk Drašković tvrdim stavom izdejstvovao da se na konferenciji za novinare u berlinskom "Interkontinentalu" ne pojavi u Srbiji ozloglašeni bivši generalni sekretar NATO-a, kako se opozicija ne bi blamirala slikanjem sa njim. I to je bio glavni ustupak što ga je opozicija iznudila u Berlinu, uz to da se u kominikeu sa sastanka Solana ne pominje imenom i prezimenom, nego samo funkcijom (tamo gde piše da će visoki predstavnik formulisati nove predloge za saradnju sa demokratskim snagama SRJ). Havijer Solana je, naime, generalni sekretar Ministarskog saveta EU i visoki predstavnik za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU. On predstavlja odgovor na davno, podsmešljivo pitanje Henrija Kisindžera: Kome da telefoniram kad hoću da razgovaram sa Evropom? Izvori u Demokratskoj stranci, inače, vele da se već i sekretarica gospodina Solane žali da u Beogradu niko ne želi da podigne slušalicu kad zna da je Solana na drugom kraju žice.

Nemačka politička klasa Grupa beogradskih novinara imala je priliku da se u Berlinu sretne sa nemačkim parlamentarcima. Dr Helmut Lipelt, dugogodišnji član Zelenih i, prema sopstvenom priznanju, lični prijatelj Joške Fišera, otkrio nam je da se upravo vratio iz posete Jugoslaviji, čija ga vlada uvažava zbog razumevanja koje je pokazao za srpske stavove u početku sukoba u Krajini.        Lipeltova poseta Beogradu i Novom Sadu prošla je nezapaženo i nezabeleženo na njegov lični zahtev: član Bundestaga nije želeo da bude iskorišćen u propagandne svrhe, ni prikazivan na državnoj televiziji.        Objasnio je da sebe, za razliku od nemačkih političara koji velike nade polažu u Zorana Đinđića, smatra dobrim poznavaocem DžU prilika, i da jedinom pravom opozicijom u Beogradu smatra žene u crnom. Primetivši blagu nevericu u očima svojih sagornika, Lipelt je kazao da ni on pre dvadeset godina ne bi verovao da mu je neko rekao da će nemački Zeleni, na čelu sa Fišerom, za samo dve decenije biti u vlasti.        Nije imao komentara kada su novinari iz Beograda primetili da će žene u crnom, ukoliko budu na vlasti kroz dvadeset godina, verovatno isto tako malo ličiti na sadašnje žene u crnom, kao što današnji Joška Fišer ne nalikuje pacifisti i buntovniku kakav je bio pre dvadeset godina.        U redovima opozicione CDU/CSU koalicije vođen je razgovor drugačije prirode. Gospodin Peter Vajs, portparol demohrišćanske delegacije u Bundestagu, obavestio je novinare da su mu lično predstavnici Albanaca sa Kosova rekli da ne žele secesiju radi ujedinjenja sa Albanijom. "Najvažnija su ekonomska pitanja, a oni ne žele da se ujedine sa ekonomski slabijima od sebe", uveravao nas je Vajs. "Jeste li se vi ujedinili sa Istočnom Nemačkom jer je bilo rentabilno, ili što ste bili jedan narod", upitao je NIN, na šta se Vajs samo nasmejao. Nije se smejao kada je objašnjavao da je "NATO morao intervenisati na Kosovu da bi zaustavio etničko čišćenje". Razgovor je tekao na engleskom jeziku, no Vajs se sa nevericom okrenuo prevodiocu kada je čuo: "Treba li nam sad neki novi NATO da bombarduje ovaj NATO zbog etničkog čišćenja Srba?" Učinilo mu se da nije dobro čuo.

      

Kako to rade Kinezi Tri dana pošto se u Berlinu sastao sa srpskom opozicijom, član Evropske komisije za spoljne odnose Britanac Kris Paten primljen je u Pekingu uz dužne počasti i poslovičnu kinesku kurtoaziju. Poslednji guverner Hongkonga, pre nego što se grad 1997. vratio pod kinesku upravu, Paten je nekim svojim potezima svojevremeno silno rasrdio Kineze koji su ga godinama častili živopisnim nazivima ("zmija" i "prostitutka za hiljadu generacija" samo su neki od njih).        Britanci su kinesku srdžbu poštovali, i kada je kineski predsednik Đijang Cemin prošlog oktobra posetio Bakingemsku palatu, Paten je izostavljen sa spiska zvanica kako se kineska strana ne bi uvredila.        No, 21. decembra Peking je bez femkanja pružio gostoprimstvo Krisu Patenu, kao i finskom premijeru Pavu Liponenu i predsedniku Evropske komisije Romanu Prodiju. Objašnjenje je jednostavno i logično: Kina ne može da si priušti da od sebe odbije i otuđi Evropsku uniju, koja je najveći svetski trgovinski blok i koja, u očima Kineza, predstavlja važnu protivtežu američkoj sili.