Odluka Vlade Srbije da predloži usvajanje Zakona o prodaji dela državne imovine pod posebnim uslovima (usvojen u utorak po hitnom postupku) najbolji je i najelegantniji način da se, za srpske prilike, skupi zamašna suma novca (oko 125 miliona DEM za 70 dana, prema procenama ministra finansija Milačića) i da sav atratktivan poslovni prostor dospe u prave partijske ruke (bez mešanja uljeza sa strane).

Operacija otimanja poslovnog prostora od lokalnih vlasti bila je izvedena još 1997.godine (redefinicijom državne svojine u vlasništvu Republike), a sadašnji zakon je samo "keširanje" te ideje, posle čijeg sprovođenja će srpski "tajkuni"u svoj posed uknjižiti i najprestižniji poslovni prostor u Beogradu.

      Novosadska rafinerija se prodaje ruskom "Lukoilu", srpska vlada očajnički se trudi da domaća preduzeća utrapi Kinezima, a pravi keš očekuje pre svega od prodaje poslovnog prostora partijskim prijateljima.
       Novosadska rafinerija uskoro bi mogla biti prodata ruskom naftnom gigantu "Lukoil", potvrdili su vladini i novosadski poslovni izvori NIN-u. Tehnološki zapuštena i u NATO bombardovanju prilično oštećena, rafinerija još ima veći broj očuvanih tankova. Cena joj mora biti niska, ali ako pregovori budu do kraja dovedeni, to će biti jedan od retkih uspešnih pokušaja srpskog režima da proda nešto od državne imovine.
       U poslu će se verovatno kao paravan pojaviti jedna slovačka kompanija, jer "Lukoil" ima nepunih devet odsto američkog kapitala. Kako tumači Mila Korugić, stručnjak Instituta ekonomskih nauka u Beogradu, Amerikanci su (za razliku od manje striktnih Evropljana) apsolutno dosledni u sankcijama prema Srbiji i propisali su da bilo koja firma koja ima više od jedan odsto američkog kapitala, ne sme kršiti sankcije.
      
       Ruski lobisti
       Sam "Lukoil" koji ima poslove i u Iraku, nedavno je izdao saopštenje u kojem decidirano tvrdi da mu ne pada napamet da krši sankcije uvedene prema toj zemlji. Uprkos tome, list "Sevodnja" pisao je u maju da ruske naftne kompanije profitiraju na naftnom embargu uvedenom prema Jugoslaviji i krišom preko Rumunije i Bugarske (ruske naftne kompanije su kupile rafinerije u Ukrajini, Bugarskoj i Rumuniji) dostavljaju naftu Srbiji. Prema vestima koje je početkom decembra objavio "Enerdži kompas", srpske vlasti su "Lukoilu" ponudile udeo u Novosadskoj rafineriji, a pregovori se istovremeno vode u Moskvi i Beogradu.
       "Lukoil" je ubedljivo najaktivnija ruska naftna kompanija na tržištu Jugoslavije (pokazala je snažan interes za kotorski "Jugopetrol"), i redovno se kao jedina strana firma pojavljuje u reklamnim plaćenim prilozima koji govore o investicijama u ovu zemlju (kao, na primer, u "Fajnenšel tajmsu" u vreme srpskog državnog reformskog zanosa 1997. godine).
       Jedan srpski zvaničnik, koji je u razgovoru za NIN pokazao priličnu dozu sumnjičavosti prema mogućnosti da se pregovori uspešno okončaju, tvrdi da je reč o transakciji zbog koje bi vlastima u Srbiji mogle biti zamerene "nekorektne političke veze".
       Predsednik "Lukoila" Vagit Alekperov je jedan od četvorice najuticajnijih lobista u Rusiji, bije ga glas da je između ostalog slomio ruski list "Izvestija", pripisuju mu se od ranije dobre veze sa Viktorom Černomirdinom (u vreme njegovih premijerskih dana), a sada štampa tvrdi da je Alekperov u veoma prijateljskim odnosima sa Sergejom Šojguom, ruskim ministrom za vanredne situacije, predvodnikom provladinog i "jeljcinovog" bloka "Jedinstvo" koji je jedan od glavnih pobednika na izborima za Dumu. Ovdašnje vlasti javno su podržale i čestitale uspeh na izborima suprotnom taboru - komunista.
      
       Francuska zaobilaznica
       Srpski premijer Mirko Marjanović je u utorak, na zasedanju srpskog parlamenta, kao ključne ulagače u Srbiju naveo Rusiju, Kinu, balkanske i nesvrstane zemlje.
       "Mi smo svetu ponudili sve, a na njima je da biraju. Ne trčimo mi za Evropom, ako oni neće, ima ko hoće da ulaže kod nas, pre svega zemlje koje su izvoznici nafte i imaju mnogo slobodnog novca", kaže jedan srpski funkcioner za NIN. To je glavna, jakim patriotskim nabojem obojena priča, iza koje se krije prilična doza frustracije: tačno je da je Dunav važniji svetu nego Srbiji, tačno je da je Jugoslavija glavni tranzitni pravac od Evrope do Bliskog istoka, ali izgleda da se niko u svetu zbog toga ne uzbuđuje.
       Na tender za koncesiju za put od Niša do makedonske granice, objavljen u "Fajnenšel tajmsu" prošle godine, u vreme kada prema Srbiji još nisu uvedene sankcije na investicije, javila su se dva konzorcijuma sastavljena od poznatih građevinskih firmi poput švajcarskog NCC, austrijskog "Ilbaua", italijanskog "Impređila", francuskog "Buiga" (uz domaće učesnike konzorcijuma "Jugopetrol" i "Energoprojekt") i grčka kompanija "Atikat". Većina njih već radi na sličnim poslovima u Hrvatskoj.
      
       Austrijski mostovi
       O tome da li će i kada Srbija dobiti 400 miliona dolara na koliko je procenjena vrednost radova na tom putu, postoji nekoliko odgovora. Jedan nude vlasti: francuska multinacionalka "Buig" bi, navode, mogla da zaobiđe sankcije tako što bi put u Srbiji gradila preko neke od svojih firmi baziranih u Južnoj Americi. U italijanskoj ambasadi NIN-u je rečeno da je malo verovatno da se neka strana kompanija odluči za takvu egzibiciju jer bi bilo kakav izlet te vrste bio kažnjen. U krugovima bliskim austrijskoj ambasadi delimično podržavaju tezu srpskih vlasti: posao bi mogao da se izvede preko trećih zemalja ili da se organizuje kao formalno komercijalni posao, dok bi se kao koncesionar pojavljivala samo jugoslovenska članica konzorcijuma. Mila Korugić skreće, međutim, pažnju da bi takva kombinacija, s obzirom na rizik zemlje i finansijski rizik takve operacije, za Srbiju mogla biti preskupa.
       Austrijski "Ilbau" poslao je svog predstavnika, prošle nedelje u Beograd, na promociju rezultata obnove Srbije u Sava centru koju je otvorio srpski ministar građevina Dejan Kovačević. U diplomatskim izvorima tvrdi se da su Austrijanci manje zainteresovani za put ka makedonskoj granici, a više za hvatanje "uticajnih veza" preko kojih bi mogli dobiti posao na podizanju mosta preko Dunava. Tim pre što je mnogo izglednije da bi gradnja mostova ipak mogla biti proglašena humanitarnim angažmanom, za koje je i austrijska vlada spremna da odobri sredstva. I neki italijanski partneri su u početnim razgovorima izrazili interesovanje da kroz vid humanitarne pomoći učestvuju u saniranju ekoloških posledica bombardovanja rafinerija u Novom Sadu i Pančevu.
       U krugovima bliskim vlasti tvrdi se da je najbolje na koncesije zaboraviti i da je Vlada Srbije, dajući sebi rok od tri meseca da odabere najboljeg koncesionara, u stvari dala manevarski prostor da celu stvar pokrije prašina.
       Odakle će onda stići 500 miliona dolara, kojima će Srbija, kako je obećao ministar finansija Borislav Milačić, zapanjiti svet i visinom stranih investicija prestići okolne zemlje koje nisu pod sankcijama?
       "Ne verujem ni da će taj novac da stigne brzo, niti da će on biti sav iz jednog izvora. Stranci sad dolaze ovde jer misle da ćemo mi sve da damo jeftino, a mi u stvari uopšte nemamo interesa da sad nešto prodajemo. Ova zemlja može da nađe i gde će da se zaduži", kaže jedan sagovornik NIN-a iz vlasti.
       Resantiman dolazi pre svega kao reakcija na insistiranje francuskog "Lafarža", koji je izabran za strateškog partnera Beočinske fabrike cementa, da se napravi revizija procene vrednosti fabrike i da se ona koriguje naniže. Priča o zaduživanju je, pak, originalno - kineska.
      
       Kineska veza
       Prema nekim informacijama iz kineskih diplomatskih krugova, Borka Vučić, jugoslovenski ministar za pregovore sa međunarodnim finansijskim institucijama i direktor Beogradske banke, trebalo bi do kraja ove nedelje da otputuje u Peking da potpiše ugovor o sad već famoznom kineskom kreditu od 300 miliona dolara.
       Ima indicija da je tim aranžmanom zaista predviđeno da Srbija dobije 100 miliona dolara u kešu, a da ostatak bude robni kredit. Jedna struja u vlasti je, navodno, insistirala da se taj novac upotrebi za odbranu dinara posle devalvacija, a druga (koja je prema tim izvorima pobedila) da se novac prvo "obrne", poplaćaju urgentni računi, a da se onda vidi šta će biti s dinarom.
       Kineski diplomatski krugovi tvrde da je odobreni kredit "izuzetno povoljan". Suprotno tome, jedan savetnik Borke Vučić rekao je za NIN da će narodu tek da utrnu zubi, kad vidi kako će taj kredit biti vraćan.
       "Kineskom poklonu ne treba gledati u zube", izjavio je jugoslovenski ministar za spoljnu trgovinu Boriša Vuković prošle nedelje, nagoveštavajući da u toj ponudi ima još ponečega što se domaćoj strani ne bi moralo svideti.
       Potpisnika Borku Vučić bije glas da je neposredno pred prodaju Telekoma Srbije uzela jedan od najnepovoljnijih kredita od 50 miliona dolara, od A and Z (Australian NenjZeland bank) banke.
       U svakom slučaju, izgleda izvesno da je u priču oko robnog kredita uvezana i paralelna priča o kineskoj mobilnoj telefoniji.
       Izvori iz kompanije "Zhongxing" rekli su za NIN da u Beogradu pregovaraju o tri stvari: jedna jugoslovenska kompanija želi da sa "Zhongxing" napravi treću mobilnu GSM telefoniju. Uporedo i nezavisno, u toku su pregovori sa BK kompanijom oko isporuke kompletne opreme za mobilnu telefoniju (za sada je potpisano pismo o namerama bez detalja i određene visine sredstava), a na trećem koloseku, kineska kompanija vodi pregovore sa Ei Nišom, Pupinom, VF Telom i Telekomom Srbije "o saradnji u oblasti telekomunikacije" i kompanijom "broj jedan" u Crnoj Gori. Oštra reakcija crnogorskog mobilnog operatera "Promonte" ( na konferenciji za štampu u utorak) koji ima monopol u narednih 20 godina, na nameru Vlade Crne Gore da uvede drugog GSM operatera, možda otkriva ponešto o kineskoj ponudi.
      
       Zhongxing
       Kineski sagovornici uveravaju da njihova kompanija ima veoma naprednu tehnologiju stopostotno kineske proizvodnje, da u samoj Kini drži više od 20 odsto telekomunikacionog tržišta ( kompanija je u državnim rukama i pod direktnim upravljanjem nadležnog ministarstva), i da se kao isporučilac, ugovorni partner i operater pojavljuje u Africi, Severnoj i Južnoj Americi, srednjoj Aziji, u državama poput Bangladeša, Iraka i Kuvajta.
       Suprotno tome, "Čajna kompjuter reseler vorld" piše da je ovo prvi veliki izvozni posao Kine u oblasti GSM opreme i da je ugovor vredan 225 miliona dolara, a "Kina sekjuritis bilten" piše da je ovo prvi prodor kineske kompanije u Evropu. "Biznis dej" iz Bangkoka je sredinom novembra objavio informaciju da je ugovor sa BK finalizovan još u septembru i da će oprema biti isporučena u naredne tri godine. Podaci o poslu nisu ranije objavljeni, izjavio je tom listu izvor iz kineske kompanije, zbog mogućih "političkih reperkusija".
       "Zhongxing" u Jugoslaviji ima tim od oko 50 ljudi koji u Beogradu boravi nešto manje od šest meseci. "Mi smo veoma ozbiljna kompanija i potpisaćemo ugovor sa partnerom koji je isto tako ozbiljan", uverava u razgovoru za NIN jedan predstavnik ove kineske kompanije za Evropu. "Nama", kaže on, "finansijska podrška nije nikakav problem, ali moramo da dobijemo garancije od jugoslovenske strane, bilo garancije međunarodnih banaka sa Kipra, iz Grčke ili Rusije, ili neku drugu čvrstu garanciju jugoslovenske vlade."
       Na pitanje da li bi licenca za treću mobilnu telefoniju mogla biti odgovarajuća vrsta garancije, kineski sagovornici odgovaraju neodređeno: "Ukoliko bude neophodno, ali se za sada o tome ne pregovara."
       U srpskim poslovnim krugovima se, inače, u državnim istupima uglavnom idilično obojeni kineski aranžman doživljava mnogo drugačije: u BK nezvanično kažu da je svako pominjanje aranžmana sa Kinom "insinuacija o kojoj se sada ne može govoriti javno, ali u svakom slučaju neozbiljna". BK (kao i Telekom Srbija) čvrsto sarađuje sa "Eriksonom", čiji je poveći tim takođe ovih dana bio u Beogradu. Ukoliko bi Kinezi zaista dobili licencu za treću GSM mrežu, jeftin servis i telefoni mogli bi BK i Telekomu Srbija ugroziti posao.
       Ostale srpske telekomunikacione kompanije izgledaju prilično zgrožene mogućnošću da "Simensovu", "Alkatelovu" i opremu drugih svetski poznatih proizvođača zamene kineskom za koju tvrde "da ne radi ni u Kini". Isti izvori tvrde da ih Vlada Srbije strahovito pritiska da prihvate neki dil, i da se oni manje-više za sada uspešno opiru. S druge strane, ni Kinezi nisu baš srećni jer ih jedna srpska kompanija (i vlada) pritiskaju da budu treći operater na tržištu koje kineski partner procenjuje kao "jako malo i tesno".
      
       Srpska izdržljivost
       Nejasno je šta bi na isporuku opreme u fiksnoj telefoniji rekli i italijanski i grčki partner u Telekomu Srbija. Kineska strana decidirano tvrdi da vodi pregovore sa Telekomom Srbija, ali da se direktno sa predstavnicima OTE i STET nije srela.
       U takvoj konstelaciji snaga u kojoj se ne zna da li Srbiju više koštaju sankcije EU i SAD ili prijatelji iz Rusije i Kine, srpska vlada je izgleda odlučila da svoju kratkoročnu strategiju izgradi na dva postulata: pre svega, dosadašnji razvoj događaja pokazao je da su srpski građani izrazito trpeljivi (dovoljan je most na baržama, put do makedonske granice nam i ne treba kad niti putujemo, niti izvozimo), i drugo, za finansiranje izbora nisu potrebne tako grandiozne prodaje kakvo je bilo "keširanje" Telekoma Srbija.
       S druge strane, očito je da se uprkos partijskim angažmanima da se štošta od državne imovine proda (uz fleksibilan stav o ceni), novac skuplja očajničkom mukom.
       Zato je odluka Vlade Srbije da predloži usvajanje Zakona o prodaji dela državne imovine pod posebnim uslovima (usvojen u utorak po hitnom postupku) najbolji i najelegantniji način da se, za srpske prilike, skupi zamašna suma novca (oko 125 miliona DEM za 70 dana, prema procenama ministra finansija Milačića) i da sav atratktivan poslovni prostor dospe u prave partijske ruke (bez mešanja uljeza sa strane).
       U ovom trenutku, naime, poslovni prostor u centrima srpskih gradova drže u zakupu uglavnom siromašna društvena trgovačka ili ugostiteljska preduzeća i zanatlije, koji naverovatnije neće imati para da plate (inače ne suviše visoko određenu cenu) od 3 000 DEM pa naniže, za kvadratni metar.
       Operacija otimanja poslovnog prostora od lokalnih vlasti bila je izvedena još 1997.godine (redefinicijom državne svojine u vlasništvu Republike), a sadašnji zakon je samo "keširanje" te ideje, posle čijeg sprovođenja će srpski "tajkuni"u svoj posed uknjižiti i najprestižniji poslovni prostor u Beogradu.
       Prikupljeni novac će (inače, 11 puta manja suma od one koja je dobijena za 49 odsto Telekoma Srbija) kako je rekao Milačić, ići na poseban račun Republike za finansiranje obnove i za podršku stabilnosti dinara. Koliko para, toliko i krpljenja.
      
       TANjA JAKOBI
      

Enka U srpskim poslovnim krugovima nedavno se pojavila teorija po kojoj će, navodno, kineski aranžman sa GSM telefonijom moći uspešno da bude eskiviran zahvaljujući takođe,navodno, odmaklim pregovorima turske kompanije "Enka" i srpske vlade o odobravanju koncesije za izgradnju puta.        U sedištu "Enke", u Istanbulu, NIN-u nisu mogli ni da potvrde ni da demantuju tu vest. Kompanija je za sada angažovana na građevinskim radovima u Hrvatskoj, a inače je u srpskim krugovima dobro poznata iz vremena bivše Jugoslavije. "Enka", koja je inače jedna od najvećih turskih firmi ne samo u oblasti građevinarstva već i u sferi finansija i bankarstva, ima velike poslove u Iraku i Rusiji i blisko je sarađivala sa srpskim preduzećima na poslovima u inostranstvu.        Šarik Tara, većinski vlasnik "Enke" rodom je Makedonac, a izvori bliski srpskim vlastima tvrde da je Tara pre godinu i po dana nekoliko puta razgovarao sa jugoslovenskim predsednikom Miloševićem i da je bio dobro primljen.        U izvorima bliskim vlasti nema potvrde da je "Enka" zaista uključena u pregovore, ali se iznosi uverenje da bi ta firma mogla biti veoma zainteresovana za narednu koncesiju koju ima nameru da ponudi Vlada Srbije, a koja se odnosi na izgradnju puta od Niša do bugarske granice, za koju se veruje da je od strateškog značaja za Tursku.