NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Marka na srcu

Dinar je u Srbiji postao socijalna kategorija, njime se plaća opstanak naroda, dok vlast pre svega zanimaju devize

      Ovih dana poslovne banke dobile su (novu) poklon čestitku sa obaveštenjem koliko deviza treba da uplate državi za uvoz gasa iz Rusije. Kako nam je jedan ovdašnji bankar objasnio, uz nadu da je ova "čestitka" poslednja bar do Nove godine, sume su za pojedinačne poslovne banke razrezane prema njihovim trenutnim deviznim pozicijama, u koje Narodna banka ima uvid. Takvo je vreme, kaže naš sagovornik, da bi eventualni pokušaj da se od države, u ovim delikatnim trenucima, sakriju devize, bio ocenjen kao vrlo nepatriotski čin, što bi, naravno, povlačilo vrlo neprijatne posledice.
       Moguće posledice su od aluzija na pritvor, pa do oduzimanja utajenih deviza. Jer, vlasti je čvrsta valuta sada potrebnija nego ikad, pa se zato čini sve da se direktori banaka i preduzeća, godinama pažljivo negovani u udobnim foteljama, odvrate od namere da sad neki dolar (ili marku) sklone.
       Tendencija koja postaje sve uočljivija, jeste sve oštrije odvajanje dinarskih i deviznih interesovanja vlasti. U Srbiji, kao što se zna, marka nije zvanično uvedena kao paralelno sredstvo plaćanja, niti ima nagoveštaja takvih namera, ali dinar sve više dobija odlike socijalne kategorije. Vlast, naime, dinare nabavljene što porezima i doprinosima, što emisijom, koristi za isplate penzija, plata, socijalnih davanja, sa krajnjim ciljem da se očuva socijalni mir. Pošto znatan deo privrede ne radi, a ovaj koji još radi, posluje (ili bar preračunava) isključivo u devizama, dinari služe samo za održavanje elementarne egzistencije naroda odnosno za kupovinu osnovnih životnih namirnica. Sa druge strane, pak, vlast na sve moguće načine pokušava da dođe do deviza (dijapazon se kreće od misterioznog kineskog "poklona", do pokušaja da se još nešto od državne imovine proda) i ostavlja utisak da je praktično samo čvrsta valuta zaista zanima.
       Najgore je, iz dugoročne perspektive posmatrano, to što je i gotovo celokupan bankarski sistem gurnut u tu socijalnu kategoriju - osim svega nekoliko banaka koje još rade, ostale su sasvim iscrpljene i upropašćene, kako dinarski, tako i devizno pa praktično služe samo kao takozvana transmisija dinarskih kredita iz centralne banke prema (takođe propalim) preduzećima. Ova, opet, dobijeni novac uglavnom troše za plate radnicima kojima ne mogu da obezbede posao. Tu, znači, opet dolazimo do pomenutog socijalnog momenta. Sve ozbiljne državne transakcije, a posebno devizne, obavljaju se potpuno van legalnih bankarskih kanala. Čak je i centralna banka u svom nedavnom saopštenju priznala da se "značajan deo deviznog prometa obavlja mimo banaka, što ukazuje da se ovaj promet odvija van legalnih bankarskih kanala".
       "Pripadnici vlasti preko svojih privatnih računa obavljaju plaćanja bez ikakve kontrole, a ratno stanje koje smo preživeli sasvim im je dobro poslužilo, pošto nema javne evidencije o novcu koji u zemlju ulazi, recimo od izvoza, niti koji iz zemlje po raznim osnovama izlazi", kaže za NIN advokat Sava Anđelković, zastupnik AIK banke Niš u sporu koji ona vodi protiv nasilnog pripajanja Beogradskoj banci. "Ovakvim pripajanjem pokušano je da se spasu propale banke, prelivanjem sredstava iz dobrih, ali je jedina posledica to da su sad uništene i te dobre. Odnosno, uništeno je gotovo celokupno bankarstvo u zemlji i njegov ugled u svetu. Naše banke uopšte ne služe onome što im je u normalnom svetu osnovna namena, a to je da plasiraju novac i ubiraju profit, nego su stavljene u funkciju određenih finansijskih i partijskih grupacija, u čijem se krugu sve vrti i zatvara. Svaku nepodobnu banku guverner može da ukine kad hoće", kaže Anđelković.
       Do koje su mere domaće banke finansijski, a posebno devizno iscrpljene, govori i podatak da neke od njih, koje su imale takozvana velika i srednja ovlašćenja za platni promet sa inostranstvom, nisu bile u stanju da uplate po dva, odnosno četiri miliona dolara, da bi ta ovlašćenja zadržale. Neke su, pak, taj novac prvo uplatile, a onda ga povukle i same se odrekle pomenutih ovlašćenja.
       "Devize su ovdašnjoj vlasti na srcu, one su joj najslađe, ali je problem što ih malo ima. Nikako se, međutim, ne može reći da režimu i dinari nisu potrebni, jer je najveći broj izdataka države u dinarima. Od celokupnog društvenog proizvoda od 11 milijardi dinara, čak 60 odsto odlazi na javnu potrošnju", kaže za NIN prof. dr Ljubomir Madžar sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Devize su, prema njegovom mišljenju, državi viši prioritet, jer ih manje ima, a i sve neodložne obaveze plaćaju se u devizama. Baš zato što su oskudne, one su državi najdragocenije, jer je u velikom škripcu. Sada se plaćaju samo najprioritetnije potrebe, obim plaćanja u devizama je manji, ali je ta plaćanja nemoguće odložiti. Primera radi, narod se mora grejati, što naravno košta. Profesor Madžar skreće pažnju na činjenicu da vlast više ne oseća potrebu da nas obaveštava o bilo kakvom deviznom prilivu - ni šta smo dobili, ni koliko, ni za šta "valjda da nas ne bi opterećivali".
       Što se tiče domaćih izvora i unutrašnjih rezervi. bez obzira na zvaničnu propagandu, one su gotovo sasvim presušile. Naše najveće banke, nekadašnje uzdanice privrede, više definitivno nemaju para ni da izdržavaju sopstveni (doduše, preko svake mere namnoženi) personal. Zato najveće banke ovih dana, kako se može saznati, šalju i po 40 odsto zaposlenih na prinudne odmore. Ovi ljudi tamo ionako već odavno nemaju šta da rade.
      
       BILjANA STEPANOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu