NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Savršenost je dostižna

Uživanje se često doživljava u igrama, sportovima i drugim aktivnostima razonode koje se razlikuju od običnog života, u kome se mogu desiti mnoge loše stvari

      Ako neko izgubi šahovsku partiju ili zabrlja svoj hobi, ne mora da brine; u "stvarnom" životu osoba koja pogreši može izgubiti posao, izgubiti sve što je dotada uplatila za kuću i spasti na socijalnu pomoć. Nasuprot tome iskustvo toka se tipično opisuje kao nešto što uključuje osećaj kontrole - ili, preciznije, kao odsustvo zabrinutosti zbog gubljenja kontrole koje je tipično za mnoge situacije svakodnevnog života.
       Evo kako plesač opisuje ovu dimenziju iskustva toka: "Obuzima me snažna opuštenost i mir. Nisam zabrinut zbog neuspeha. Kako je to snažan i topao osećaj! Želim da se protegnem, da zagrlim svet. Osećam neverovatnu snagu da ostvarim neku lepotu i gracioznost." A šahista: "Osećam se odlično i kao da potpuno kontrolišem svoj svet."
       Ono što navedeni ispitanici opisuju je mogućnost pre nego ostvarenost kontrole. Baletski igrač može da padne, slomi nogu i nikad ne napravi savršen okret, a šahista može biti pobeđen i može se desiti da nikad ne postane šampion. Ali bar u principu, u svetu toka savršenost je dostižna.
       O ovom osećaju kontrole govore i oni koji se bave aktivnostima sa ozbiljnim rizikom, aktivnostima koje jednom spoljnom posmatraču mogu izgledati potencijalno mnogo ozbiljnije od zapetljancija normalnog života. Ljudi koji se bave jedriličarstvom, speleologijom, penjanjem uz stene, moto trkama, dubokim ronjenjem i mnogim drugim sličnim sportovima namerno se izlažu situacijama kojima nedostaje bezbednost civilizovanog života. Ipak, svi oni izveštavaju o iskustvima toka u kojima pojačan osećaj za kontrolu igra važnu ulogu.
       Obično se motivaciji onih koji uživaju u opasnim aktivnostima pripisuje neka vrsta psihološke potrebe: oni pokušavaju da prevaziđu duboko usađeni strah, kompenziraju ili prisilno reaguju na Edipalnu fiksaciju, oni tragaju za uzbuđenjima. Iako takvi motivi u nekim slučajevima mogu biti uključeni, ono što je najupečatljivije kada razgovarate sa ovim specijalistima za rizik je da se njihovo uživanje ne razvija iz opasnosti same po sebi, već iz njihove sposobnosti da je svedu na minimum. Dakle, naglasak nije na patološkim uzbuđenjima koja dolaze od izlaganja opasnosti već na pozitivnim emocijama u kojima oni uživaju a koje im daju prijatan osećaj da su u stanju da kontrolišu potencijalne opasne sile.
       Ovde je važno zapaziti da su aktivnosti koje proizvode iskustvo toka, čak i one naizgled najrizičnije, tako konstruisane da omogućuju razvijanje potrebnih sposobnosti za svođenje broja mogućih grešaka što bliže nuli. Alpinisti, na primer, poznaju dve grupe opasnosti: "objektivne" i "subjektivne". U prvu vrstu spadaju oni nepredvidljivi fizički događaji sa kojima se osoba u planini može suočiti: iznenadna oluja, lavina, kamen koji se kotrlja ili nagli pad temperature. Čovek se može pripremiti za ove opasnosti, ali one se nikad ne mogu sasvim predvideti. Subjektivne opasnosti su one koje potiču od nedostatka sposobnosti penjača - uključujući nesposobnost da tačno proceni težinu uspona u odnosu na svoje sposobnosti.
      
       METERHORN ILI MENHETEN: Suština planinarenja je u izbegavanju objektivnih opasnosti rigoroznom disciplinom i detaljnom pripremom. Zbog toga alpinisti veruju kako je penjanje na Materhorn bezbednije od prelaženja ulice na Menhetenu, gde su objektivne opasnosti - taksisti, biciklisti, autobusi, siledžije - znatno manje predvidljive od onih na planini i gde lične sposobnosti imaju manje šanse da osiguraju bezbednost.
       Kao što primer ilustruje, ono u čemu ljudi uživaju nije samo kontrolisanje situacije, već osećaj da oni kontrolišu tešku situaciju. Nije moguće iskusiti osećaj kontrole ukoliko se ne odreknemo bezbednosti zaštitnih navika. Da li imamo kontrolu, možemo zaista znati jedino u situaciji kada preti opasnost od neizvesnog ishoda, a mi smo u mogućnosti da utičemo na taj ishod.
       Jedan tip aktivnosti izgleda kao izuzetak. Igre na sreću mogu biti prijatne, iako su po definiciji zasnovane na slučajnom ishodu na koji lične sposobnosti ne utiču. Igrač ne može kontrolisati okretanje točka ruleta ili obrtanje karata u blek-džeku. U ovom slučaju, izgleda da je osećaj kontrole bez značaja za iskustvo uživanja.
       "Objektivni" uslovi ipak mogu biti obmanjujući jer kockari koji uživaju u hazardnim igrama su subjektivno ubeđeni da njihove sposobnosti najviše određuju ishod. U stvari, oni imaju tendenciju da naglase faktor kontrole čak i više od osoba koje se bave aktivnostima koje dozvoljavaju znatno veću kontrolu. Igrači pokera su ubeđeni da pobeda zavisi od njihove veštine, a ne od slučajnosti. Ako izgube skloniji su da okrivljuju lošu sreću, ali čak i kad su poraženi oni tragaju za ličnim omaškama koje bi objasnile ishod. Igrači ruleta razvijaju složene sisteme za predviđanje kretanja točka. Uopšteno, igrači igara na sreću često veruju da imaju dar da vide budućnost, ili bar onaj njen deo koji se tiče ograničenih ciljeva i pravila koji određuju njihove igre. Ovaj najstariji osećaj kontrole - čiji prethodnici uključuju rituale proricanja koji toliko vladaju svim kulturama - je jedna od najvećih privlačnosti kockanja.
      
       LUČINOVA ODBRANA: Ovaj osećaj bivanja u svetu u kome je entropija isključena delimično objašnjava zašto se lako postaje zavisan od aktivnosti koje proizvode tok. Pisci su često koristili temu igranja šaha kao metaforu za bekstvo iz stvarnosti. Kratka priča Vladimira Nabokova "Lučinova odbrana" opisuje mladog šahovskog genija koji je toliko koncentrisan na igru da je ostatak života - njegov brak, prijateljstva, sredstva za život - potpuno u pozadini. Lučin pokušava da se izbori sa tim problemima, ali nije u stanju da ih vidi drugačije nego kao šahovske situacije. Njegova žena je bela kraljica koja stoji na petom polju trećeg reda, preti joj crni lovac, koji je Lučinov agent - i tako dalje. Pokušavajući da reši svoj lični konflikt, Lučin se okreće šahovskoj strategiji i nastoji da izmisli "Lučinovu odbranu", grupu poteza koji bi ga učinili neranjivim za spoljne napade. Kako se njegova veza u stvarnom životu raspada, Lučin ima niz halucinacija u kojima važni ljudi iz njegove okoline postaju figure na velikoj šahovskoj tabli i pokušavaju da ga blokiraju. Konačno ima viziju besprekorne odbrane od problema - skače kroz prozor hotela. Ovakve priče o šahu nisu toliko nemoguće; mnogim šampionima, uključujući prvog i poslednjeg velikog američkog šahistu, Pola Morfija i Bobija Fišera, njihov divno određen i logički sređen svet postaje toliko udoban da okreću leđa neurednoj konfuziji "stvarnog" sveta.
       Uzbuđenje, koje kockari osećaju dok "otkrivaju" slučajne kombinacije, još je poznatije. Rani etnografi su opisali severnoameričke Indijance toliko hipnotički usredsređene na kockanje sa rebrima bafala da bi gubitnici često napuštali šator bez odela po pasjoj zimi, kladivši se na svoje oružje, konje pa i na žene. Možemo postati zavisni od svake prijatne aktivnosti u tom smislu da umesto svesnog izbora, ona postaje neizbežna potreba koja ometa druge aktivnosti. Hirurzi, na primer, opisuju zavisnost od operacija "kao od uzimanja heroina".
       Kada osoba postane toliko zavisna od sposobnosti da kontroliše jednu prijatnu aktivnost da ne može da održi pažnju na bilo čemu drugom, ona gubi kontrolu tj. slobodu da određuje sadržaj svesnosti. Ove prijatne aktivnosti koje proizvode tok imaju potencijalno negativne aspekte: iako mogu unapređivati kvalitet života stvarajući red u svesti, mogu se pretvoriti u zavisnost kad ličnost postaje talac određene vrste naredbi i ne želi da rešava životne dileme.
      
       GUBITAK SVESTI O SEBI: Ranije smo videli da kada se jedna aktivnost zaista razvija, ne preostaje dovoljno pažnje koja bi osobi omogućila da razmotri deo budućnosti ili bilo koje momentalno irelevantne stimuluse. Jedna stavka koja se gubi iz svesti zaslužuje specijalno pominjanje jer u normalnom životu trošimo toliko vremena na nju: naš self. Evo kako alpinista opisuje ovaj aspekt iskustva: "To je Zen osećaj, kao meditacija ili koncentracija. Zanima vas samo jedna stvar. Možete pomešati svoj ego sa penjanjem na razne načine i to nije neizostavno prosvetljujuće. Ali kada se stvari automatizuju, to je na neki način kao da ste bez ega. Prava stvar je učinjena, a da niste ni razmišljali o njoj ili da ništa niste učinili... Jednostavno se desi. A ipak ste više koncentrisani." Ili, rečima moreplovaca na duge staze: "Tako čovek zaboravi na sebe, zaboravi sve, vidi samo poigravanje broda sa morem, igru vode oko broda, ostavljajući za sobom sve što nije suštinsko za ovu igru..."
       Gubitak osećaja selfa kao odvojenog od sveta koji nas okružuje je ponekad praćen osećajem sjedinjavanja sa okolinom, bilo da je to planina, tim ili, u slučaju ovog člana japanskog motociklističkog ganga, jurnjava stotina motora ulicama Kjotoa: "Nešto mi postaje jasno kada se naša osećanja usaglase. Kada vozimo, u početku nismo u potpunoj harmoniji. Ali ako vožnja počinje dobro da odmiče, svi, baš svi, postajemo osetljivi na druge. Kako to da objasnim?... Naša svest postaje jedna. Tada je sve to pravo zadovoljstvo... Kad svi mi postanemo jedno, tada shvatam nešto... Odjednom shvatam da smo jedno i ako pojurimo najbrže što možemo, to će postati velika vožnja... Fantastično je osećanje da smo postali jedno telo. I kad dođemo do velike brzine, to je fantastično."
       Ovo "postojanje jednog tela" koje je japanski tinejdžer živopisno opisao je vrlo prisutna odlika iskustva toka. Ljudi ga opisuju kao veoma konkretno, uporedivo sa zasićenjem nakon gladi ili prestankom bola. To je veoma nagrađujuće iskustvo, ali kao što ćemo kasnije videti, ono sadrži svoje specifične opasnosti.
      
       PRIJATNOST SAMOZABORAVA: Preokupiranost selfom troši psihičku energiju zato što se u svakodnevnom životu često osećamo ugroženi. Kad god smo ugroženi, potrebno nam je da vratimo u svest sliku koju imamo o sebi tako da možemo da joj se odupremo. Na primer, ako dok hodam ulicom primetim da se neki ljudi okreću i gledaju me sa smeškom, normalno je da odmah počnem da se brinem: "Šta nije u redu? Izgledam li blesavo? Da li je smešan način na koji hodam ili mi je lice zamazano?" Svakog dana stotinama puta podsećamo se na ranjivost našeg selfa. Svaki put kad se to desi, troši se psihička energija na napor da se zadrži red u svesti.
       Ali tok ne ostavlja prostora za samoispitivanje. Obzirom da prijatne aktivnosti imaju jasne ciljeve, stabilna pravila, izazove dobro usklađene sa potrebama, ima malo prilike da self bude ugrožen. Kada planinar prolazi kroz tešku deonicu, potpuno je u ulozi penjača. On je 100 odsto penjač, u protivnom neće preživeti. Nema načina da bilo šta ili bilo ko dovede u pitanje bilo koji drugi aspekt njegovog selfa. Da li je musav nije ni najmanje važno. Jedina moguća pretnja je ona koja dolazi od planine - ali dobar planinar je dobro treniran da se suoči sa tim pretnjama i nije potrebno da unosi self u odigravanje ovog procesa.
       Odsustvo selfa iz svesti ne znači da osoba dok ima iskustvo toka ispušta svaku kontrolu psihičke energije, ili da nije svesna šta se dešava u njenom telu i glavi. Zapravo je tačno upravo suprotno. Kada ljudi čuju za iskustvo toka, ponekad zaključuju da je nedostatak svesti o sebi povezan sa pasivnim poništenjem selfa, misle da se tu radi o južnokalifornijskom stilu "pusti neka te tok nosi". Ali, u stvari, optimalno iskustvo toka uključuje vrlo aktivnu ulogu selfa. Violinista mora biti izuzetno svestan svakog pokreta svojih prstiju, kao i svakog zvuka koji mu ulazi u uši i ukupnog oblika komada koji svira, analitički, notu po notu i holistički, u smislu globalnog izgleda. Dobar trkač je obično svestan svakog relevantnog mišića u telu, ritma disanja kao i postignuća protivnika u okviru strategije trke. Šahista ne bi mogao uživati u igri ako ne bi bio u stanju da voljno prizove u sećanje prethodne pozicije i poslednje kombinacije.
       Dakle, gubitak samosvesti ne znači gubitak selfa, i sigurno ni gubitak svesnosti, već pre samo svesnost o selfu. Ono što pada iza praga svesnosti je koncept selfa, informacija koju koristimo da bismo sebi predstavili ko smo mi. Izgleda da je veoma prijatno povremeno to zaboraviti. Kada nismo preokupirani svojim selfom, zapravo imamo šanse da proširimo koncept o tome ko smo mi. Gubitak samosvesti može da vodi do transcendencije selfa, ka osećanju da smo pomerili granice svog postojanja.
      
       GUBLjENjE KAO JAČANjE: Ovaj osećaj nije samo iluzija mašte već je zasnovan na konkretnim iskustvima bliske interakcije sa nekim drugim, interakcije koja proizvodi redak osećaj jedinstva sa tim obično stranim entitetima. Tokom dugih noćnih osmatranja, usamljeni moreplovac počinje da oseća brod kao produžetak sebe samog, krećući se u istom ritmu ka zajedničkom cilju. Violinista, oseća da je deo "harmonije sfera". Planinar koji fokusira svu svoju pažnju na male izbočine u steni koje treba da izdrže njegovu težinu govori o osećaju srodstva koje se razvija između prstiju i kamena, između povredljivog tela i konteksta kamena, neba i vetra. Na šahovskom turniru, igrači čija pažnja je bila satima usmerena na logičku bitku na šahovskoj tabli izjavljuju da se osećaju kao da su bili uronjeni u snažno "polje sila" sukobljavajući se sa drugim silama u nekoj nematerijalnoj dimenziji postojanja. Hirurzi kažu da tokom teških operacija imaju osećaj da je čitav operacioni tim jedan organizam, pokrenut istom svrhom; oni to opisuju kao "balet" u kome je pojedinac podređen grupnom nastupu, a svi uključeni dele osećaj harmonije i snage.
       Ova svedočenja se mogu posmatrati i kao metafore. Ali važno je videti da se ona odnose na iskustva koja su realna koliko i glad ili konkretna kao udaranje u zid. Nema ničeg misterioznog ili mističnog u vezi sa njima. Kad neko uloži svu svoju psihičku energiju u jednu interakciju - bilo da je to sa drugom osobom, brodom, planinom ili muzičkim komadom - on postaje deo sistema akcije veće od onoga što je njegov pojedinačni self prethodno bio. Sistem dobija oblik od pravila aktivnosti; njegova energija dolazi od pažnje pojedinca. Ali to je stvarni sistem - subjektivno stvaran kao što je stvarno pripadanje porodici, korporaciji ili timu - i self, koji je deo toga, širi svoje granice i postaje složeniji nego što je ikad bio.
       Ovaj rast selfa se događa samo ako je interakcija prijatna i ako pruža značajne prilike za akciju i traži stalno usavršavanje sposobnosti. Moguće je izgubiti osećaj sebe u sistemima akcije koji ne zahtevaju ništa sem vere i vernosti. Fundamentalističke religije, masovni pokreti i ekstremističke političke partije takođe nude priliku za nadilaženje sebe za kojom čeznu milioni. Oni takođe obezbeđuju dobrodošlo proširenje granica selfa, osećaj da smo uključeni u nešto veliko i snažno. Pravi vernik takođe postaje deo sistema u konkretnom smislu, njegova psihička energija će se fokusirati i oblikovati ciljevima i pravilima njegove vere. Ali pravi vernik nije u pravoj interakciji sa sistemom verovanja; on obično pušta da sistem apsorbuje njegovu energiju. Iz ove predaje ne može proizaći ništa novo; svest može postići poželjni red, ali to će biti jedan red koji je pre nametnut nego dostignut. U najboljem slučaju, self pravog vernika podseća na kristal: jak i divno simetričan, ali spor u rastu.
       Postoji jedna važna i na prvi pogled paradoksalna veza između gubljenja osećaja selfa u iskustvu toka i činjenice da on posle toga izranja jači. Gotovo da izgleda da je povremeno odustajanje od svesti o sebi potrebno za građenje jakog koncepta selfa. Prilično je jasno zašto je to tako. U toku, osoba ima izazov da da sve od sebe i neprekidno mora da unapređuje svoje sposobnosti. U tim momentima ona nema priliku da razmišlja o tome šta to znači u odnosima - ako bi sebi dozvolila da bude svesna selfa, iskustvo ne bi moglo da bude tako duboko. Ali naknadno, kada je aktivnost završena i svest o sebi ima priliku da se vrati, self koji osoba doživljava nije onaj isti koji je postojao pre iskustva toka; sada je obogaćen novim sposobnostima i svežim postignućima.
      
       KAD VREME BRZO PROLAZI: Jedan od najuobičajenijih opisa optimalnog iskustva je da vreme više ne protiče kao obično. Objektivno, spoljno proticanje vremena koje merimo u odnosu na spoljašnje događaje kao što su noć i dan ili normalno pomeranje časovnika, podređuje se ritmu koji diktira aktivnost. Često izgleda da sati prolaze kao minuti; ljudi generalno izjavljuju da im se čini kako vreme prolazi mnogo brže. Ali povremeno se dogodi obrnuto: baletski igrači opisuju kako težak okret u stvarnosti traje manje od sekunde, a njima se čini da traje nekoliko minuta: "Dešavaju se dve stvari. Jedna je da izgleda kako to jako brzo prolazi. Kad prođe, čini se da je bilo jako brzo. Vidim da je jedan sat posle ponoći i kažem: Aha, pre samo par minuta je bilo osam. Ali kada igram... izgleda da je to mnogo duže nego što je stvarno." Najbezbednije uopštavanje o ovom fenomenu je da dok traje iskustvo toka osećaj vremena nije čvrsto povezan sa proticanjem vremena merenog apsolutnom konvencijom časovnika.
       Ali i ovde postoje izuzeci koji potvrđuju pravilo. Jedan istaknuti hirurg na otvorenom srcu koji uživa u svom poslu je poznat po svojoj sposobnosti da kaže tačno vreme tokom operacije za samo pola minuta eventualne greške, bez gledanja na sat. Ali u njegovom slučaju vreme je suštinski izazov posla: obzirom da je on pozvan da uradi samo izuzetno mali deo operacije, on obično simultano učestvuje u nekoliko operacija i treba da ide od jednog do drugog pacijenta, a da pri tom bude siguran da ne zadržava svoje kolege odgovorne za prethodne faze. Slične sposobnosti se često vide kod ljudi koji se bave drugim aktivnostima u kojima je vreme od suštinskog značaja, na primer, kod trkača. Da bi se dobro plasirali, moraju da budu veoma osetljivi na prolaženje sekundi i minuta. U takvim slučajevima sposobnost da se zadrži osećaj za vreme postaje veština neophodna za uspeh kao i za uživanje u tom iskustvu.
       Ali većinom tok aktivnosti ne zavisi od vremena koje pokazuje sat; kao u košarci, on ima svoj tempo, svoje sekvence događaja obeležavajući prelazak iz jednog stanja u drugo. Nije jasno da li je ova dimenzija toka samo jedan propratni fenomen - nusprodukt intenzivne koncentracije potrebne za aktivnost - ili je to nešto što sa svoje strane doprinosi pozitivnom kvalitetu iskustva. Iako izgleda verovatno da gubitak osećaja za vreme nije glavni elemenat uživanja, oslobađanje od tiranije vremena doprinosi oduševljenju koje osećamo dok smo u stanju potpune posvećenosti.
      
       IGRA SA MOCARTOVOM UVERTIROM: Ključni elemenat optimalnog iskustva je da je ono samo sebi svrha. Čak i ako se u početku preduzima iz drugih razloga aktivnost koja nas zaokuplja postaje suštinski nagrađujuća. Hirurzi ovako govore o svom poslu: "Predstavlja mi toliko uživanje da bih ga radio i da ne moram."
       Termin "autotelično" izvodi se iz dve grčke reči: auto što znači ja i telos što znači cilj. Odnosi se na aktivnosti koje se obavljaju radi njih samih, ne zbog očekivanja neke koristi u budućnosti, već zato što je samo bavljenje time nagrađujuće.
       Većina stvari koje mi radimo nisu ni sasvim autotelične ni sasvim eksotelične (kako ćemo zvati aktivnosti koje se obavljaju samo zbog spoljnih razloga), već su kombinacija ove dve. Hirurzi obično ulaze u dugi period svog usavršavanja zbog eksoteličnih očekivanja: da pomažu ljudima, da zarade novac, da dođu do prestiža. Ako imaju sreće, nakon određenog vremena počinju da uživaju u svom poslu i tada hirurg postaje u velikoj meri autoteličan.
       Neke stvari koje smo u početku prisiljeni da radimo protiv svoje volje, vremenom se mogu pretvoriti u suštinski prijatne. Jedan moj prijatelj, sa kojim sam pre mnogo godina radio, imao je veliki dar. Kad god bi posao postao izuzetno dosadan, pogledao bi gore poluzatvorenih očiju i počeo da pevuši neku melodiju - Bahov hor, Mocartov koncert, Betovenovu simfoniju. Ali pevušenje je vrlo traljav opis onoga što je on radio. Reprodukovao je čitav komad imitirajući zvukove glavnih instrumenata uključenih u određeni deo: čas je cvileo kao violina, čas pevušio kao fagot, čas ječao kao barokna truba. Svi u kancelariji smo ga zaneseno slušali i završili posao osveženi. Neobično je kako je on razvio ovaj dar. Od njegove treće godine otac ga je vodio na koncerte klasične muzike. Seća se da se neviđeno dosađivao, ponekad bi zaspao u stolici, a onda bi ga probudila ćuška. Počeo je da mrzi koncerte, možda i oca - ali godinama je bio prisiljen da ponavlja ovaj doživljaj. A onda je jedne večeri kada je imao oko sedam godina tokom uvertire za Mocartovu operu imao nešto što on opisuje kao ekstatički uvid: odjednom je raspoznao melodijsku strukturu komada i imao preplavljujući doživljaj novog sveta koji se otvara pred njim. Bile su potrebne tri godine bolnog slušanja da bi ga pripremile za ovo "bogojavljenje", godine tokom kojih su se razvijale njegove muzičke sposobnosti, ma koliko nesvesno, i omogućile da razume izazov koji je Mocart ugradio u muziku.
       On je naravno imao sreće; mnoga deca nikada ne dostignu tačku prepoznavanja mogućnosti one aktivnosti na koju su prisiljeni i sve se završava time da tu aktivnost zauvek zamrze.
      
       Nastaviće se
      

       Seks i uživanje

Ali pravo kultivisanje seksualnosti počinje samo ako se čisto fizičkim aspektima dodaju psihološki. Sudeći po istoričarima, umetnost ljubavi ima kratku istoriju na Zapadu. Sa retkim izuzecima, bilo je vrlo malo romantike u seksualnoj praksi starih Grka i Rimljana. Ispoljavanje osećanja među ljubavnicima, rituale udvaranja koji sada izgledaju kao neizostavni atributi intimne veze, izmislili su francuski trubaduri tek u kasnom srednjem veku, a onda su imućni slojevi drugih evropskih zemalja prihvatili i ovaj "novi slatki stil".
       Do sličnog istančavanja seksualnosti dolazilo je i u drugim civilizacijama, otprilike u istom vremenskom periodu. U Japanu su se javile izuzetno sofisticirane profesionalke za ljubav, od kojih se očekivalo da budu obdarene za muziku, ples, glumu, i da poznaju i poštuju slikarstvo i poeziju. Kineske i indijske kurtizane i turske odaliske krasile su slične odlike. Ovaj profesionalizam je u velikoj meri razvio potencijalnu složenost seksualnosti, ali je, na žalost, vrlo malo poboljšao kvalitet iskustva većine ljudi. Istorijski gledano, izgleda da je romantika bila rezervisana za mlade i za one koji su imali novca i vremena da uživaju u njoj, dok je široka većina u svakoj kulturi verovatno imala sumoran seksualni život. "Pristojni" ljudi širom sveta ne troše previše energije na seksualnu reprodukciju, ili na postupke koji se na njoj zasnivaju. Romantika u tom smislu podseća na sport: umesto da je lično praktikuje, većina ljudi se zadovoljava da o njoj samo sluša ili gleda na delu nekolicinu eksperata.
       Nova dimenzija seksualnosti počinje da se pojavljuje kada ljubavnik pored fizičkog zadovoljstva i uživanja u intimnoj vezi, oseća pravu naklonost prema partneru. Tada se javljaju novi izazovi koje otkrivamo; uživati u partnerkinoj jedinstvenoj ličnosti, razumeti je, pomoći joj da ostvari svoje ciljeve. Pojavom ove treće dimenzije, seksualnost postaje vrlo složen proces koji može pružati iskustva toka čitavog života.
       Na početku je vrlo lako doživeti prijatnost, pa čak i uživanje u seksu. U mladosti se lako zaljubljujemo. Prvi sastanak, prvi poljubac, prvi seksualni odnos predstavljaju opojne nove izazove koji u mladoj osobi nedeljama održavaju "u toku". Ali mnogi u ovo ekstatičko stanje dospevaju samo jednom: kada se prvi put zaljube. Kasnije veze više nisu tako uzbudljive. Naročito je teško održati seksualno zadovoljstvo sa istim partnerom tokom niza godina. Verovatno je tačno da ljudi, kao i većina sisara, nisu monogamna bića po svojoj prirodi. Nemoguće je da partneri ne dosade jedno drugom, osim ako ne rade na tome da otkriju nove izazove kada su u društvu jedno sa drugim i ne nauče odgovarajuće sposobnosti za obogaćivanje odnosa. Na početku su fizički izazovi dovoljni da održe tok, ali ukoliko se ne razviju romantika i istinska naklonost, odnos će se "istrošiti".
       Kako ljubav održati svežom? Važi isti odgovor kao za svaku drugu aktivnost. Veza mora postati složenija da bi se u njoj moglo uživati. Da bi postala složenija, partneri moraju otkriti nove potencijale u sebi i u drugome - moraju jedno drugome posvetiti pažnju i tako upoznati misli, osećanja i snove svog partnera. To je samo po sebi beskrajan proces, zadatak za čitav život. Kad čovek počinje da zaista upoznaje drugu osobu, postaju mogući mnogi zajednički poduhvati: zajednička putovanja, čitanje istih knjiga, podizanje dece, planiranje i ostvarivanje planova - sve to postaje prijatnije i dobija smisao. Detalji su nevažni. Svako mora da otkrije one koji su značajni za njegovu situaciju. Važan je opšti princip: seksualnost, kao bilo koji drugi aspekt života, može da se učini prijatnim ako smo voljni da njime ovladamo i da ga negujemo u pravcu veće složenosti.


      

       Izazov doživotnog učenja

Mnogi ljudi dižu ruke od učenja čim napuste školu zato što je trinaest ili dvadeset godina nametnutog školovanja još uvek izvor neprijatnih uspomena. Njihovom pažnjom je u toj meri bilo spolja manipulisano putem udžbenika i predavača da su dan diplomiranja doživeli kao prvi dan slobode.
       Ali osoba koja se odriče korišćenja simboličkih sposobnosti nikad nije zaista slobodna. Njeno mišljenje će biti usmeravano mišljenjem suseda, uvodnika iz dnevne štampe ili komentarima sa televizije. Izložiće se na milost i nemilost "eksperata". Idealno, završetak nametnutog školovanja trebalo bi da bude početak edukacije motivisane iznutra. Na toj tački cilj više nije da se dobiju ocene, stekne diploma i nađe dobar posao. Umesto toga reč je o tome da se razume šta se dešava oko nas i da se našem iskustvu da lični smisao. Iz toga će doći izuzetna radost mislioca, nalik na onu Sokratovih učenika, koje je Platon opisao u Filebu: "Mladić koji je po prvi put pio sa tog izvora je srećan kao da je otkrio riznicu mudrosti; razdragan je. On će izabrati bilo koji diskurs, sakupiće sve svoje ideje da bi formirao celinu, zatim će ih razdvojiti i rasparčati. On će začuditi prvo sebe, zatim i druge, navaljivaće na svakog ko mu se približi, mladog ili starog, ne štedeći ni svoje roditelje, niti bilo koga voljnog da sluša..."
       Ovaj citat je star oko dvadeset četiri veka, ali savremeni posmatrač ne bi mogao živopisnije opisati šta se dešava kada neko prvi put otkrije tok u svome umu.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu