NAZIV IZLOŽBE: "VLASTA"
AUTOR: VLASTIMIR NIKOLIĆ
GALERIJA: STUDENTSKI KULTURNI CENTAR

      Đorđe Kadijević
      
       Vlastimir Nikolić (1947) predstavnik je one generacije naših likovnih umetnika koju je sudbina suočila sa stalnim iskušenjem. U vreme kada se Nikolić formirao kao slikar - prvi put izlagao je 1973. godine - zategnutost između "tradicionalista" predstavnika naše "visoke moderne", i aktivista nove avangarde i "nove umetničke prakse" već je dostigla vrhunac. Postalo je jasno da moderna umetnost koja se, sve do šezdesetih godina, smatrala monolitnom, u idejno-estetskom smislu nije jedinstvena pojava.
       Deo moderne koji je označavao tradiciju mirnog, evolutivnog razvoja, dobio je opoziciju u krilu nove avangarde koja je urgentno insistirala na fundamentalnim "promenama postojećeg", naročito u oblasti jezika umetnosti i medijskog statusa umetničkog dela.
       Tako se u Nikolićevo vreme unutar same moderne izdiferencirao antagonistički odnos prema njenom "tradicionalnom" krilu. Bilo je to prvi put da se moderna osuđuje zbog anahronizma i oportunizma, i to iz redova sopstvenih radikala. Dojučerašnji "otmeni" modernisti našli su se na udaru vatrenih pristalica nove umetničke prakse koja je u jezičkom aspektu insistirala na "aikoničnom" i "nereferencijalnom" izrazu, i oduševljavala se "novim medijima", za čije artefakte se bolje znalo šta nisu - pre svega nisu slike, pa onda ni skulpture, ni grafike - nego šta jesu - da li objekti, ili instalacije, akcije, performansi?
       Ozbiljno zaokupljen dilemama koje su snašle njegovu generaciju, Vlastimir Nikolić je krenuo rizičnom linijom srednjeg puta. Procenio je da visoka moderna nije istrošila sve svoje potencijale, i da udar nove avangarde, ako nije preuranjen, jeste isuviše žustar. Smatrao je da stoga mora biti umetnika koji će, bez obzira na buru koja se podigla, smireno produžiti kretanje smerom istorijske moderne i dovršavati njene započete zadatke. Svoju glavnu preokupaciju Nikolić je našao u traženju estetskih konzekvenci jednog od, do juče najaktuelnijih pravaca moderne umetnosti, u lirskoj apstrakciji ili enformelu.
       Ovaj suptilni posmatrač i lucidni mislilac, istoričar umetnosti po školskom obrazovanju, opazio je da enformel, iako mu je "prošlo vreme", nije rekao poslednju reč. Ostala je otvorena dilema šta je bio krajnji cilj te vrste slikarstva: da li svođenje "svega" u slici na materiju kao na "poslednju istinu", što vodi u krajnji brutalizam i antiestetizam, ili je smisao tog slikarstva oslobađanje skrivene lepote koju materija nosi u sebi, što vodi u suprotnu krajnost, u vrhunski estetizam i novu metafiziku. Nikolić se, bez kolebanja, opredelio za ovu drugu soluciju.
       Nikolićeva izložba u Galeriji SKC-a pokazuje na delu rezultate takvog opredeljenja. Pred nama su slike visoke estetske vrednosti i produhovljenog unutarnjeg sadržaja iako po spoljnim odlikama odgovaraju jeziku tašizma (francuske varijante enformela). Specifičnost Nikolićeva u tome je što njegovo "bacanje" bojene materije na platno nije prepušteno aleatorskoj slučajnosti, već je suptilno kontrolisano. Nikolićeve slike predstavljaju jedinstvene primere enformela u čijim se "strukturama" jasno primećuju hromatske i valerske gradacije bojenog tona, na kojima potez širokom četkom ima smer, kao suprotnost stihijskoj inerciji "pokreta" kod tipičnih enformelista.
       Nikolić ume i da iznenadi, i da u čistu fakturu bojenog sloja slike ubaci diskretan detalj asocijativne figuracije - grančicu, listić, parčence nagorele hartije. Taj sinkretizam ekstremne antiformnosti tipične za lirsku apstrakciju i primesa figurativizma kod Nikolića nije produkt konfuzije, greške u mišljenju. To je znak namernog nastojanja da se pređe "linija razdvajanja" između likovne apstrakcije i figuracije koju čistunci među njegovim kolegama uporno ističu.