Deset najboljih - muzika

      Između rata i muzike, a te su dve stvarnosti obeležile proteklu godinu, postoji sve ono što ispunjava običan ljudski život. Da li je toga bilo proteklih meseci, teško je reći. Zvuk sirene, a to nije muzika, plač, vrisak, strah, rat u kome dobitnici i gubitnici na smenu menjaju mesta, podrumi, migrena i slika Belog anđela, ostaju, iako prošlost, naša stvarnost, tako prisutna i neizbrisiva.
       Muzika je bila na trgovima i mostovima u vreme i na mestu gde joj mesta nema. Muzika je bila i ostala u amaterskoj, molersko-farbarskoj radionici Televizije Pink u kome sve ružičasto postaje metaliksivo u boji J. Karleuše. Sirota devojka! Maskota našeg srozavanja - kako se interno zove najpopularnija emisija navedene televizije - proglasila je da u njoj gostuju samo oni koji su poznati i željeni. Kakve sve gluposti lukavi zdrav razum može da proizvede i da ne posumnja da će svako, baš svako, u to da poveruje.
       A tek, odnedavno, hit radio-programa - Ne volim Amerikance! Šta o tome reći? Da li je neko pitao koga to mi volimo ili ne? Nije! Pa zašto onda odgovor, isti kakav bi neki Amerikanac dao kada bi ga pitali da li voli Srbe.
       Ima lepših strana sveta, a to je ono što muzika zaista jeste. Dodiruje stvarnost i, kao čarobnim štapićem pretvara sve u istinito. Dodiruje stvarnost opominjujući da je u paklu ne treba tražiti, jer je tamo nema. Dodiruje stvarnost ili obrnuto, neko ih pomeša misleći da se to ne vidi i ne razume. Valjalo bi, onima koji još ne razlikuju stvarnost od iluzija, da čuju Reljuiem Đuzepea Verdija, ili Mocarta. Ima tamo poučnih mesta iščezlim emocijama ili virtuelnoj stvarnosti koja jeste stvarna samo onima koji je izmišljaju. Stvarnost ostaje samo ono što je oduvek bilo i što će biti, dobro i zlo, i ništa između.
       Za najlepše što se tokom ove godine dogodilo, smatram ono što je na koncertu u Sali Kolarčeve zadužbine, negde u junu, svirajući klavirske minijature Miloja Milojevića, pokazala Biljana Gorunović. Razlozi su, dabome, sentimentalni. Uskovitlane emocije, raskošni pijanizam, tragična poruka, slike manastira na Kosovu, osećanje izgubljenog sveta, melanholija, plemenitost, praštanje i nada. Sve to na jednom mestu, u jednom jedinom trenutku, dovoljno dugom da dosegne večnost i dovoljno stvarnom da se pretvori u kamen na kome se prelama sunčeva svetlost.
       Odmah posle nje, Najdžel Kenedi, najveći optimista posle pisca ovih redova. Lepota razuzdana do Monti Pajtona, šarm od koga gore dlanovi i prolama se spektar duginih boja.
       Nema redosleda u onome čime se nastavlja nabrajanje. Maksim Vengerov u svojoj ozbiljnoj ulozi protagoniste umetničkih istina, Sanja Bizjak u toliko malo godina dečje sročene priče o svetu odraslih, Ksenija Janković, u muzičkom i ljudskom obliku savršenog, Darinka Matić-Marović rođena da vodi u svet božanskog, Ansambl violinista prof. Dejana Mihajlovića, očaravajuća slika mladosti, iskustva i veštine, gitaristi Vera Ogrizović i Srđan Tošić sa delima srpskih kompozitora. Moglo bi se govoriti još mnogo o svemu, ali na kraju, ostaje samo želja da se sve ove godine i ova godina uopšte nisu i nije dogodila i da smo sve, osim muzike, samo ružno sanjali.
      
       MILENA MILORADOVIĆ
      

Biljana Gorunović Najdžel Kenedi Maksim Vengerov Ksenija Janković Darinka Matić-Marović Koncert za orkestar Bele Bartoka u izvođenju Beogradske filharmonije Ansambl violinista Dejana Mihajlovića Sanja Bizjak Boris Berezovski Vera Ogrizović i Srđan Tošić