Nikita Mihalkov, reditelj
Ko vlada Balkanom, taj ima prednost u Evropi

      (Specijalno za NIN iz Moskve)
      
       Nikita Mihalkov, status filmskog reditelja nagrađivanog na Zapadu koristi da bi se na tom Zapadu bavio i svojom drugom strašću - politikom. A ona ga toliko zaokuplja, da posle "Sibirskog berberina", filma i o Rusiji kakvu bi ona želeo da vidi, namerava da napravi film o Drugom svetskom ratu kao odgovor na Spilbergovog "Redova Rajana"
       Novinari kažu da ste maltene neuhvatljivi? Nedavno ste bili u Americi, potom u Ukrajini, pa onda u raznim delovima Rusije. Često putujete?
       - Da.
      
       I to je sve?
       - Juče sam bio u gradiću Kastroma, prekjuče u Vologdi, sutra ću biti u Rimu, sve na po nekoliko sati. U Americi sam bio u izviđanju promocije "Sibirskog berberina". Film se još ne prikazuje, ali trebalo bi.
      
       Imali ste i neke političke kontake, govorili ste o severnom Kavkazu, Kosovu... Kakvi su vaši utisci, da li ste zadovoljni?
       - Razgovarao sam sa mnogim ljudima iz Klintonove administracije, sa ekonomistima, studentima... U principu sam zadovoljan, iako je bilo dosta naporno, jer tamo su svi od jutra sa kravatama. Jako naporno.
       Znate, kada sam razgovarao sa Amerikancima ranije, nisu postojali problemi Kosova i Čečenije. Sada sam shvatio jednu stvar - što otvorenije govoriš sa njima, to je bolje. Čini mi se da Rusija i SAD treba da razgovaraju direktno, da bude sve razumljivo. Sada su razgovori bili oštriji. Ja sam zadovoljan.
      
       I, kako su oni razumeli ono što se dešava u Čečeniji?
       - Oni to ne razumeju. A možda i razumeju, ali ne žele da shvate ono što se ne uklapa u njihovo viđenje. Mogu da se slažem ili ne slažem sa time, ali ja to poštujem.
       Amerikanci smatraju da je civilizacija - buldožer. Misle da ti, da bi imao Rembranta, Gogena, trebaju samo pare. To je velika zabluda. Kupio si Rembranta i okačio na zid, i misliš da si prošao isti put kao i čovek koji oseća Rembranta istorijski, kulturno, čak i genetski. Postoji velika pukotina koju je nemoguće popuniti samo čitanjem knjiga. Za to je potrebno da tvoja zemlja i nacija imaju ne 200 godina nego 1000.
      
       Naš zajednički prijatelj okarakterisao vas je kao čoveka "zaljubljenog u Beograd"?
       - Ne samo u Beograd, volim atmosferu, duh Jugoslavije. Nisam nažalost suviše često išao tamo, ali sam imao dosta kontakata sa ljudima, i ovde i tamo, i u Mađarskoj. Kad je dinar bio konvertibilan, i slobodno se menjao, u Mađarskoj je bilo puno trgovaca iz Jugoslavije, bilo je puno sjajnih ljudi među njima. Mi smo zajedno upadali u razne situacije, pijančili, pa se čak i tukli, ali je sve to uvek bilo dostojanstveno.
      
       Znate li da se "Sibirski berberin" prikazuje duže od mesec dana, da je gledaniji od američkih filmova, da su gledaoci zadovoljni? Kako to komentarišete?
       - Znači da sam pogodio cilj. Kod nas se ne govori, ali je prikazivanje filma u Moskvi, samo u tri bioskopa, u toku četiri nedelje, premašilo sav prihod od godišnjeg prikazivanja "Titanika" po celoj Rusiji. Ponavljam, samo u tri bioskopa i samo u roku od četiri nedelje. Za ruskog gledaoca, ovaj film je kao kiseonik, s obzirom na sve limunade koje gledaju na televiziji i u bioskopima. Čovek ne može da živi bez pozitivnog. Doduše može, ali veoma teško. Na određeni način mi smo realizovali svoj zadatak. Da napravimo film koji budi pozitivne osobine - dostojanstvo, ponos i pripadnost tome kakva je bila zemlja. S druge strane, to nije film samo o onome šta je bilo, već i moje viđenje kakva bi Rusija trebalo da bude. Stvar nije samo u monarhiji, nego i u osećanju toga gde živiš i kako živiš. To je mesto za tebe, tvoje mesto, i nije obavezno da ličiš na druge. I ti si miran. Osećaš se dobro, jer osećaš sebe delom nečeg velikog, ogromnog. Sve to zajedno - istorija, kultura, tradicija, to je taj film.
       A što se tiče Beograda, pa "Sibirski berberin" je ruski film, zato je možda i tako dobro prihvaćen.
      
       Jeste li u toku sa onim što se sada događa u SRJ, sa onim što se događalo početkom godine, u vreme bombardovanja, sada?
       - Naravno da znam šta se dešava. A moja ocena je dosta jednostavna, i ja sam o tome govorio i u Americi. U toku je preraspodela sveta.
       Suština je u tome da je reč o strateškim interesima nacije. A ko vlada Balkanom, taj ima prednost u Evropi. Mnogo je jeftinije držati trupe u SRJ, nego u Nemačkoj. Sve je to samo veoma praktična kalkulacija. Može da se isproba i novo oružje, da se modernizovalo. To je rat gde je civilizacija bila daleko od humanizma. Jer, reč rat, za ljude koji su uvučeni u njega - ima sasvim drugačije značenje. Za jednu stranu, to je bila kompjuterska igra na visini od 12 hiljada metara, kad si apsolutno nedodirljiv i neuhvatljiv, u lepo opremljenoj kabini. Sve se radi automatizovano, kompjuterom, uzlećeš iz baze u Italiji, za 20 minuta kompjuter ti pokazuje cilj, toplo ti je, visoko, niko ne može da te obori - samo pritisneš dugme, nešto odleti iz tvog aviona, i ti si za 14 minuta već na aerodromu i već se odmaraš. A za one dole, rat su otkinute ruke, noge, požari, nastradale žene i deca...
       Svaki čovek može da oseti rat tek kad ga direktno oseti, a američki piloti ga nisu osećali. Nisu znali koga bombarduju. To je rat za pare. Pilotima su objasili da idu u humanu akciju, ne znaju ni te ljude, ni jezik, ni običaje, nikad nisu bili na tom terenu. Za njih Kosovo je bio kompjuterski cilj. Rat mrtvog srca - nije rat. Jer, pilotu mogu da kažu da leti još 20 minuta, da ima drugi cilj i da ga, kad se cilj pojavi na ekranu kompjutera, gađa. Može da pogodi i Atinu, i Grozni, i Moskvu ili London. Zato to nije taj rat, posebno za Jugoslaviju koja je prošla kroz partizanski rat, i koja je tada videla neprijatelju lice. To je rat a priori. Ja toliko mnogo govorim o tome da bih istakao glavnu misao - uzimajući u obzir sve to što sam rekao - taj rat nije mogao da bude pravičan.
      
       Neki političari i u Jugoslaviji, i ovde u Rusiji, smatraju da deo odgovornosti za to snosi i Milošević.
       - Sasvim je moguće. Ne mogu da tvrdim, nisam toliko upućen, nismo se upoznali.
      
       Ali vi ste bliski sa Viktorom Černomirdinom, koji ga je, kako sam tvrdi, dobro upoznao...
       - Sa njim obično razgovaram o nekim drugim temama. Ne odbacujem tvrdnje da Milošević snosi deo odgovornosti za tragediju. Moguće je da je tako, sudeći po tome što sada postoje protesti unutar Jugoslavije protiv njega. Ali, to je unutrašnja stvar Jugoslovena, nije moja.
      
       Završili su se parlamentarni izbori. Komunisti su izgubili kontrolu nad Dumom, ušle su neke nove snage. šta to, po vašem mišljenju, znači za Rusiju - hoće li biti više političke i ekonomske stabilnosti?
       - Mislim da su komunisti zauvek izgubili Dumu. To je evolucioni proces. Glasači komunista odlaze, na njihovu žalost, oni fizički gube elektorat. Odlaze ljudi koji su bili spremni da glasaju za njih u bilo koje vreme. S druge strane, ne smatram da su mnogo bolji oni koji dolaze umesto komunista. Pogledajte takozvani Savez desnih snaga - kakvi su oni desničari kad ne idu u crkvu. U čemu se razlikuju od boljševika?
       Mislim da su ovi rezulati izbora samo korak, da realna politička snaga Rusije tek sazreva. Ta snaga koja treba Rusiji jesu prosvećeni konzervativci, koji će se zalagati za strogu vertikalu vlasti, koji razumeju da dimenzije zemlje diktiraju svoje političke uslove. Negde u Mađarskoj, Vatikanu ili Danskoj može biti drugačije, ali u Rusiji ne.
       U Rusiji ne može da se demokratskim glasanjem rešava pitanje da li treba da se ide negde u juriš ili ne. Demokratija u Rusiji bila je uvek samo na jednom mestu - u hramu.
      
       Patrijarh Aleksej II se nedavno, povodom početka svečanosti 2000 godina od rođenja Isusa Hrista molio za to - citiraću ga - da"ruski narod može, kao i ranije, da se potpuno vrati izgubljenim duhovnim idealima, koji su od početka ugrađeni u osnove ruske države". Pozvao je Ruse da "odbace podele, neprijateljstva, i da tvrdo stanu na put pomirenja i stvaranja". Šta to znači? Kako vi gledate na njegove reči.
       - A može li patrijarh na nešto drugo da pozove? Odgovor je u suštini jednostavan - bez Boga u Rusiji neće biti ničega, i ako nečeg i bude, to neće biti dobro. Nije stvar u klerikalizmu, i u tome da svi moraju da se krste. Problem je u vraćanju filozofskim, moralnim i duhovnim temeljima. Možemo da izmišljamo i da kopiramo ekonomske sisteme koji postoje u svetu, i da kažemo - hajde da živimo kao ljudi u Francuskoj, Holandiji... Zar mi možemo tako? Ne možemo. Suština ruskog čoveka je u ujedinjavanju oko metafizičkih, religioznih vrednosti. Rusi ne mogu da se okupe oko ideje zarađivanja para. Oni, naravno, hoće da imaju te pare, čak ih mnogo i kradu, ali ujedinjenje Rusa oko te ideje je nemoguće. To vodi korupciji. To je ujedinjavanje strahom da ne budeš uhapšen. Ujedinjavanje u istoriji Rusije uvek je bilo na duhovnoj osnovi.
      
       Neki vaši kritičari navode da je duhovnost, vraćanje korenima u redu, ali da sve to za šta se zalažete vodi nekoj vrsti samoizolacije Rusije.
       - O kojoj izolaciji je reč? Zar je do 1917. godine rusko pravoslavlje, kultura, običaji, smetalo da Rusija bude ervopska država? Arhitetka Ros je gradio kuće, guvernante su dolazile iz Francuske i Nemačke, ruski kadeti su završavali vojne škole i govorili četiri strana jezika... Gde je tu izolacija? Puškin nikad nije bio u inostranstvu, a to mu nije smetalo da prevodi Bajrona...
       Nastupa novi vek, novi milenijum. Govorite o novoj raspodeli sveta. Kako vi vidite Rusiju u budućnosti?
       - Ne znam kako, ali znam samo jednu stvar. Svetu je potreban balans. Kao u matematici plus i minus. Ranije su postojali SSSR i SAD, jedni druge nazivali "kamenom džunglom", odnosno "imperijom zla". Oni drugi su bili sa jednima ili drugima, u zavisnosti od koristi. Ispod njih bio je ceo svet, koji je, zavisno od situacije, bio sa jednom ili drugom državom. Kad se neko razočaravao u SSSR, išao je kod Amerikanaca, oni su ih uzimali, prihvatali. A njihovi su im pretili da će ići kod Rusa. Sada toga nema. To nije nesreća SSSR-a, već SAD, jer su svi zaboravili kako je završila rimska imperija - izgubila je neprijatelja, i propala.
       Rusija slaba, ponižena, ne može da bude ništa osim inkubatora zla, rata i lopovluka, korupcije. Naivno je misliti da možeš da držiš Rusiju polugladnu, ucenjivati - hoćemo-nećemo dati kredit. Takva situacija ne može da se održi. Tako neće biti dalje. Zašto na TV reklamiramo strane proizvode, samo to što prave svuda po svetu, zašto ne reklamiramo svoje, zašto se, na kraju krajeva, ne bismo okrenuli prema Istoku? Vuku nas na Zapad, a veći deo Rusije se nalazi iza Urala. A Zašto Amerika ne bi mislila da može da postoji sjajna alijansa između Rusije i Kine? I šta će biti tada? A i interes Japana u Rusiji je, takođe, isto veliki. Rusija, ipak, maltene šesti kontinent, i ona je realni most između Istoka i Zapada.
      
       Da se ipak vratimo umetnosti i vašem "Berberinu". Pričaju se zanimljive priče o tome kako ste pripremali film, o tome kako ste stvarali ekipu...
       - Kako mnogo hoćete da znate! Dobro. Bilo je puno kandidata za glavnu žensku ulogu - i Kim Bejsinger, i Šeron Stoun, ali meni se učinilo da Džulija Ormond nije takva američka zvezda da je za nju važnije samo saznanje da je "američka zvezda", od samog dela. To je bilo veoma važno, jer 25 nedelja provesti u Rusiji, ozbiljno je vreme. I ,osim toga, nju nisu prepoznavali na ulicama, što ja veoma volim.
      
       Promenili ste glavnog kamermana - u početku je to bio Italijan Franko di Đakomo, koji je snimao i vaše "Oči čornije", a koji je radio i sa Felinijem... Uzeli ste Rusa Pavela Lebeševa.
       - Đakomo je moj veoma dobar prijatelj, odličan snimatelj, ali, problem je u tome što je u ovom filmu kamera imala veliki značaj. Slika je bila veoma važna, njen miris. Ja sam odjednom shvatio da mi je potreban snimatelj sa kojim mogu da se razumem na nivou mirisa, čula, a ne na nivou informacija. Kad bih Đakomu rekao - ova scena treba da bude kao kod slikara Fidotova, ili Soroka, ili Fjodora Vasiljeva, on bi to shvatio tek kad bih mu pokazao šta imam u vidu. Ali, i to je malo, nije dovoljno samo videti, moraš da rasteš zajedno sa tim.
      
       Šta se dogodilo sa Džilujom Ormond, kako ste je ubedili da igra?
       - Dugo sam je nagovarao. Mnogo sam popio, i toliko sam bio krasnorečiv da sam sam sebe iznenadio. Rekao sam joj da je ulazak u tu priču veoma opasan - ponudio sam joj da zajedno skačemo bez padobrana. Da je sve rizično, da možemo da se razbijemo.
       Sledećeg jutra me je pozvala telefonom. Nisam je prepoznao, spavao sam, onako pijan.
       Ovako je to izgledalo - zvoni telefon, čujem glas:
       - Spremna sam da skačem.
       - Šta? Koga vi tražite uopšte?
       - Ja sam, spremna sam da skačem..
       - Koji ste broj uopšte okrenuli? Ko vam treba?
       - Nikita?
       - Da?
       - Ja sam, spremna sam da skočim!
       - Pa šta?
       - Ja sam, Džulija..
       - Da, izvini...Tako je to bilo...
      
       Volite da šokirate ljude neočekivanim pitanjem ili predlogom? Nedavno ste i lideru Saveza desnih snaga Sergeju Kirijenku u TV duelu predložili da pred kamerama najpre popijete nešto žestoko, kako bi se opustio i govorio "normalno", a potom da zajedno otpevate Očenaš...
       - Volim to (smeje se).
      
       Na film je potrošeno 45 miliona dolara, kako ste uspeli da prikupite novac?
       - Od države sam dobio 10 miliona, a ubedili smo strane partnere da ulože 35 miliona. Ja sam time obezbedio 16 000 radnih mesta u Rusiji. Zamislite - 16 000! Danas bi taj film, da nije razrušen sistem distribucije u Rusiji, doneo prihod od 150 miliona dolara. Samo u Rusiji.
       A što se tiče toga kako sam dobio novac od države, pa, Černomirdinu, koji je tada bio predsednik vlade, dao sam da pročita scenario, i pitao ga da li Rusiji treba takav film. On je odgovorio - treba.
      
       Jedan kolega novinar je nedavno u Briselu čuo zanimljiv, nezvaničan komentar jednog od visokih funkcionera NATO-a - da bi bilo dobro da je država Rusija te pare potrošila na predstavništvo Rusije u Briselu, na saradnju sa NATO-om, i da bi te pare bile dovoljne za 100 godina.
       - A ko je taj funkcioner?
      
       Englez.
       - Poručite mu da to isto predloži Spilbergu.
      
       Sada razmišljate o novom filmu, o Drugom svetskom ratu, ili, kako u Rusiji kažu, Velikom otadžbinskom ratu. Zašto upravo ta tema?
       - Nisam još počeo da radim na njemu. A zašto - zato što su deca, gledajući Spilbergovog "Vojnika Rajana", počela da veruju da su taj rat dobili Amerikanci.
      
       ZORANA BOJIĆ