Više od dve hiljade mladih, koji godišnje prođu kroz dispanzer za mentalno zdravlje Studentske poliklinike u Beogradu, nema emotivne ni seksualne veze

      Pre nego što nas je snašlo sve što nas je snašlo, mnogi će reći, kraljevski se volelo, kraljevski se patilo, kraljevski se bolovalo... i ozbiljno se raspravljalo o tome zbog čega je sedma godina skoro kod svih parova krizna, zašto baš tada pucaju veze, razvode se brakovi.
       Pitanje bi ostalo bez "naučno" potkrepljenog odgovora da se neko nije dosetio kako baš tada počinje da se kvari bela tehnika. Ima li većeg razloga za očajanje i vetrenje tolerancije od šporeta koji je crk'o, bojlera koji curi, fena koji varniči, usisivača koji tvrdoglavo ćuti, mašine za pranje koja uprkos nežnom nagovaranju i bodrenju bezobrazno ignoriše molitve da se povrati iz transa. I kako da se posle svega ne raspadne jedna normalna veza, pogotovo ako "jača" polovina blage veze nema sa opravkama, niti poseduje poveći račun u banci.
      
       Pred kupatilom
       Ipak, u upokojenoj SFRJ mnogim brakovima se produžio rok trajanja zahvaljujući između ostalog i instituciji kredita o čemu omladina nove Jugoslavije ništa ne zna. Odnosno, ponešto zaključuje gledajući strane (ili stare) filmove dok im prerano ostareli roditelji objašnjavaju kako se nekoć lepše živelo i kako smo se zamalo mogli naći u Evropi.
       Prerano je ostarela i četrdesetosmogodišnja Marija Petrović, profesorka engleskog jezika u jednoj beogradskoj gimnaziji, mama trinaestogodišnje Ane i dvadesetdvogodišnjeg studenta Saše. Sa suprugom Milošem i svojim roditeljima živi (po domaćoj standardizaciji) u trosobnom stanu, u jednom od blokova na Novom Beogradu. Gospođa Petrović se jedva odvažila da za NIN ispriča priču o svom braku i životu svoje porodice: "Dovoljno je što svaki dan sve iznova preživljavam, previše bi bilo i da evociram uspomene."
       Danas su problemi sa belom tehnikom u odnosu na sve ostale raspade postali beznačajni pa se postavlja pitanje kako se i koliko u takvoj jednoj situaciji volimo. O ljubavi se sve manje govori osim na domaćim televizijama gde precvale ženske retardirano prevrću okicama dok neprestano ponavljaju nešto u stilu "volite se, ljubav je sve". Šta je, dakle, ostalo od ljubavi posle desetogodišnjeg pakla kroz koji smo prošli, kako je on uticao na emocije i stabilnost veza, koliko imamo vremena i koliko brinemo za druge, da li je opstalo ono što se nekad zvalo porodična harmonija, da li je porodica i koliko oslonac u vreme krize, odišemo li blagošću i razumevanjem?
       - Ujutru je u našem stanu ludnica. Red ispred kupatila. Pretendenti na to mesto bukvalno ječe od nezadovoljstva. Tako znam da je taj "sveti" prostor zauzela naša ćerka. Princeza se tu nikad ne zadrži manje od sat vremena. Zbog toga otpatimo kad god ide pre podne u školu. Najgore je mom ocu. U to vreme se vraća iz prodavnice gde je od šest ujutru čekao u redu za mleko. Ima problema sa prostatom. Preklinje da ga pusti unutra, ja burno negodujem jer ću zakasniti na prvi čas, suprug takođe radi kod privatnika koji je strog. Jedino je pribrana moja majka. Skuvala je kafu za sve i postavila sto za doručak koji niko ne primećuje. Uživaće u njemu kasnije moj sin, priča Marija dok je vidno podilazi jeza od opisivanja početka običnog dana u životu njene obične porodice.
       Siromašne porodice sa decom čine 70 odsto ukupnog stanovništva u Republici, a čak 90 odsto siromašnih porodica su urbane porodice. Zapravo, više od polovine porodica sa decom u Srbiji u kritičnoj 1994. godini nije imalo dovoljno prihoda da obezbedi ishranu u skladu sa minimalnim nutricionističkim zahtevima. To se, međutim, nije odrazilo na želju za sklapanjem brakova u Srbiji iako opšta stopa sklapanja braka na svim našim područjima ima tendenciju opadanja.
      
       Venčanje i razvod
       Brak kao institucija nije prevaziđen već kod nas na bračnost utiče demografski faktor, odnosno "pad brojnosti generacija u kojima se brak najčešće sklapa", objašnjava Mirjana Bobić iz Centra za demografska istraživanja Instituta društvenih nauka. Gospođa Bobić dodaje da je "tokom devedesetih zabeležen pad razvedenih brakova", tako da se može zaključiti da je kod nas "klasično, pravno sklopljen patrijarhalni oblik zajednice dominantan model i životni stil stanovništva Srbije".
       Istraživanja pokazuju da se počev od sedamdesetih i osamdesetih godina pomera granica kada se mladi ljudi odlučuju na brak. Prosečna starost nevesta je 24 a mladoženja 28 godina. Tokom devedesetih ovaj prosek se povećao za oko dve godine kod oba pola. Prosečna starost prilikom razvoda je oko 36 godina kada je o ženama reč a oko 40 godina za muškarce.
       Kod nas se parovi nerado odlučuju na razvod jer je društvo takvo da ne obećava sigurnost onome ko se odlučio da samostalno iznese teret krize. Opšte je poznato da se u kriznim situacijama ljudi grčevito drže poznatog okruženja ma koliko ono možda i bolesno bilo. Uostalom, mnogi bivši supružnici nastavljaju da žive zajedno jer nemaju novac za plaćanje kirije.
       Mirjana Bobić kaže da se posle uporedne analize braka kod nas i u razvijenim evropskim državama može zaključiti da se nalazimo "između ugroženog braka i porodice na Istoku (velika nestabilnost braka, visoke stope razvoda, visok udeo jednoroditeljskih porodica) i Zapada gde postoji odlaganje stupanja u brak". Razlozi za to na Zapadu su vezani za proces samoostvarivanja (karijera). Tamo klasičan brak odavno nije jedini način života udvoje, a kada do njega i dođe, središte braka se pomera od "njegovog veličanstva deteta", ka odnosu muškarac-žena.
       Koliko smo mi u vezi s tim "uznapredovali", objašnjava Marija odgovarajući na pitanje koliko vremena provode zajedno članovi njene porodice. "Porodičnih rituala skoro da više nema. Sve manje vremena provodimo zajedno. Ujutro svako izleti na svoju stranu. Provedem osam sati u školi gde radim a posle podne držim privatne časove od kojih zapravo živimo. Plata stiže retko i zanemarljiva je. Osim toga, dva puta nedeljno obilazim muževljeve roditelje. Stari su i teško pokretni. Te posete im mnogo znače jer skoro nigde ne izlaze. Obično im nešto skuvam. Kod nas, na sreću, o tome brinu moji roditelji."
       Šta bi ovde čemu moglo biti šlagvort, nevažno je - stručnjaci tvrde da je kod nas težište porodice na stabilnom braku. Porodični odnosi su usmereni na vezu "roditelj - dete". Roditeljstvo se definiše kao "životni smisao" ili "cilj po sebi". Za razliku od evropskog modela u kome su vanbračne zajednice odlika mladih parova kao i viših obrazovnih slojeva (nekonvencionalna inteligencija), kod nas slične veze upražnjavaju niskoobrazovani, odnosno ljudi pretežno osnovnog ili nižeg nivoa obrazovanja.
       Mirjana Bobić kaže da je uočila još jedan fenomen koji za sada još niko nije ozbiljno istražio, a koji pokazuje da je svako peto dete u Srbiji, bez Kosova, u 1997. godini rođeno kao vanbračno. Naša sagovornica ovu pojavu vidi kao fenomen otuđenja u razorenom društvu sa elementima socijalne patologije: "S obzirom na situaciju u našem društvu, bojim se da je reč o neodgovornom ponašanju. O očajničkom traganju za poslednjim ostacima društvenosti, za uporištem i ljubavlju."
       O svojevrsnom otuđenju kroz prizmu svoje porodice govori i Marija Petrović: "Ne pamtim kad smo suprug i ja negde izašli. Uveče se svi mrtvi umorni strovalimo ispred televizora i svađamo oko TV kanala koji ćemo gledati. Ćerki prethodno obično pomognem oko domaćeg zadatka. Primećujem da je škola sve manje zanima, kaže da nije luda da uči samo da bi mogla meni za ljubav da okači diplomu iznad kreveta. Zna kako je teško zaposliti se. Kaže: 'Neću da budem kao ti, radiš kao crnac a zbog čega, pogledaj se na šta ličiš, kad si sebi nešto kupila a toliko se trudiš. Ja, bre, hoću bogato da se udam. Završila si kao slepica iako si se udala iz ljubavi. E, ja neću.' I šta da joj kažem? Po ceo dan vežba u želji da za koju godinu liči na 'Modelsice'", poverava se naša sagovornica i zabrinuto gricka nenalakirane i već izgrizene nokte.
      
       Novac, novac...
       "Sin, to je druga priča. Uči, zatvoren u sebe, po celu noć visi na Internetu. Kad se samo setim koliko smo štedeli da sakupimo novac za kompjuter! Ali, vredelo je. Kaže, čim diplomira, otići će iz zemlje. Zabrinuta sam jer nema devojku. Kad ga pitam, podsmeva mi se. Kaže da nema para da ikog redovno izvodi a kući ne može da zove prijatelje jer nas je šestoro, prebukirani smo. Jedva nađe kutak za učenje. Sobu još deli sa sestrom. Za njih je pravo na privatnost nepoznata reč", sve je tužnija gospođa Petrović.
       Ljiljana Pešić, neuropsihijatar, rukovodilac je dispanzera za mentalno zdravlje Studentske poliklinike, kroz koju godišnje prođe između dve do tri hiljade mladih. Ona tvrdi da skoro niko od njih "nema emotivne pa čak ni seksualne veze. To nisu mladi kojima nešto fali. Naprotiv. Obrazovani su, zgodni... Ne samo da ljubav više nije u modi, o njoj se čak ne govori dok seks uopšte nije u fokusu interesovanja mladih", ističe dr Pešić. Ovakvo ponašanje se, prema njenim rečima, nipošto ne može pripisati samo strahu od side i naglašava da nije biološki prirodno da život mladih ovako izgleda.
       Drastična je razlika u odnosu na problematiku sa kojom su pre deset godina kod nje dolazili studenti. Tada su se uglavnom žalili na prekinute emotivne veze, neuzvraćene ljubavi, bilo je studentskih brakova... Danas su nabrojani problemi zanemarljivi. "Najčešće govore o novcu, vlasti, poziciji, karijeri, motivaciji, uspehu, osećaju se bespomoćno, dezorijentisano, sistem vrednosti im je pokoleban. Da bi se razvila pozitivna osećanja, neophodan je odgovarajući ambijent. Kako unutrašnji, tako i spoljašnji. Mladi su nezadovoljni, ne vide svoju budućnost u ovoj zemlji."
       Ovakve odluke, međutim, pogađaju roditelje bez obzira na to što se oni na racionalnom nivou slažu sa odlukama svoje dece. Iracionalno, kad deca to i učine, strahuju od gubitka ljubavi, boje se da će biti zaboravljeni. Dr Milanka Cvetković, neuropsihijatar iz Instituta za psihijatriju, kaže da je sve više pacijenata kojima je razdvajanje teško palo, koji traže savet kako da to stanje prevaziđu: "Razmišljam čak da te roditelje spojim da se upoznaju, razmene iskustva i da organizujem grupnu terapiju."
      
       Povratak rezerviste
       Marija Petrović često ponavlja da nije mogla ni da zamisli da ćemo ovako masovno propasti, da će svi šavovi popucati: "Posle uspešno završenih studija, muž i ja smo se nadali boljem životu. Sredinom osamdesetih postojala je nada da ćemo dobiti društveni stan. Nažalost, i tada je bilo korupcije i tako smo ostali u stanu mojih roditelja. Njegovi roditelji žive u garsonjeri u centru grada. Do rata on je radio kao pravnik u jednom osrednjem preduzeću koje je pod sankcijama propalo. Kao rezervista mobilisan je i poslat na ratište. Vratio se kao drugi čovek (ova činjenica izaziva bol, Mariji se oči pune suzama). Nerado govori o tom iskustvu. Udaljili smo se. Ne mogu da ga utešim ako ne znam o čemu se radi... Ne, zaista se ne sećam kada smo poslednji put vodili ljubav. Uprkos svemu, sačuvali smo ljudske odnose. Ali, sigurna sam, da je drugačija situacija, da bismo se možda razveli... Posle povratka s ratišta bio je na prinudnom odmoru. Da prekrati vreme, naučio je da majstoriše po stanu. Sad se javlja na oglase i tako zaradi najviše novca. U poslednje vreme primećujem da više pije."
       Ranka Radulović, psihoterapeut iz Instituta za psihijatriju, tvrdi da kriza ne sme da bude izgovor za nedostatak ljubavi: "Ljudi koji imaju emotivni kapacitet za davanje, davaće se i kada je egzistencijalna situacija pogoršana. Kriza ne mora uvek da bude nepovoljna. Može da dovede do toga da čovek proširi svoje adaptivne kapacitete, da razvije zdrave mehanizme odbrane i da izađe kao zdrava ličnost."
       Takvi primeri su, nažalost, retki. Svaki član porodice unosi deo svog osujećenja ili nezadovoljstva. Porodični terapeut Nada Polovina iz Savetovališta za brak i porodicu pri Gradskom centru za socijalni rad, analizirala je porodične odnose (i procese) u kontekstu ekonomske krize. Istraživanjem je obuhvatila ljude koji su koristili usluge savetovališta u protekloj godini.
       Najveći broj ispitanika (59,9%) opisao je svoju životnu situaciju terminom - oskudica. Pokazalo se da triling: lične krize, ukupna društvena nestabilnost i nedostatak novca najviše opterećuju porodični život, "remeteći osnovno funkcionisanje sa nepredvidivim posledicama ili, pak, laganim ali sigurnim podrivanjem temelja porodičnog života".
       Ipak, kao faktor podrške u savladavanju teškoća mladi na prvom mestu izdvajaju porodicu (56%), posebno podršku majke (32%), a potom prijatelja. Odrasli podršku nalaze u sebi i partneru (40%), a potom i široj porodici. Kakve promene se priželjkuju? Mladi bolje i redovnije materijalne mogućnosti (52%) i bolju porodičnu komunikaciju (32%). Odrasli priželjkuju više razumevanja i ljubavi pre svega u partnerstvu a onda i u porodici (35%).
       Teškoće koje po proceni ispitanika u poslednjih pet godina otežavaju porodično funkcionisanje su: teškoće donošenja odluka i nemogućnost planiranja u stalno promenljivim uslovima življenja (80%), teškoće finansijskog vođenja domaćinstva (74%), nedostatak vremena, napetost i žurba (71%), teškoće savladavanja dnevne rutine (64%). Gospođa Polovina kaže da stoga ne čudi promenljivi kvalitet komunikacije u porodici, koji je čas prijateljski, čas konfliktan, što često dobija ton stalne borbe i nerazumevanja. Na pitanje kako se ukupna životna situacija odražava na individualno funkcionisanje, njeni ispitanici su odgovorili da negativno utiče pre svega na psihičko stanje i raspoloženje (77%), što loše utiče na partnerske odnose (45%), dok mladi priznaju da imaju teškoće u radu i učenju (52%).
      
       Svuda depresija
       Naša sagovornica stoga primećuje da životni problemi uslovljeni aktuelnom krizom ostvaruju svoje najdublje nevidljivo delovanje upravo kroz psihološko-emotivnu sferu. "Razvijajući sirotinjske stilove života i mentalitet, redukuje se psihološka sfera kod ljudi olakšavajući paralelni proces duševnog osiromašenja."
       - Retki su opušteni i radosni trenuci. Suprug i ja radimo i vikendima. Samo da ne budemo gladni. Ne bismo imali šta da obučemo da moja majka, koja sve slabije vidi, ne šije i ne krpi sve nas. To mnogo znači, ušteda je ogromna. Nažalost, uglavnom smo nezadovoljni. Deca misle da su zaslužila bolju budućnost, roditelji lepšu i sa manje briga starost, dok smo se suprug i ja skromno nadali da ćemo imati više vremena za sebe, za uživanja u životu. Zaboravili smo šta znači putovati, kupovati iz zadovoljstva a ne ovako samo iz preke potrebe... U početku smo se nadali nekim promenama. Sada vidim po prijateljima i slučajnim sagovornicima da se depresija uselila svuda. Kao da se svi spremamo da ovako pasje okončamo. Nekad mi dođe da vrisnem od muke jer pitam se nešto, što mi nije padalo na pamet pre 20 i kusur godina - da li sam uopšte smela da dozvolim da imam decu, rezignirano završava Marija svoju ispovest.
       Naučnici katastrofičnog pogleda na svet tvrde da je posle višegodišnjeg vegetiranja logično manifestovanje depresivnog ili čak samoubilačkog ponašanja. Što se emocija tiče, takođe kažu da kada dođe do opadanja vitalnosti, prirodno je da organizam nastoji da sačuva energiju za osnovne funkcije, radi pukog samoodržanja.
      
       MARIJANA MILOSAVLjEVIĆ
      

Najčešći razlozi za razvod braka - dugogodišnje razvijanje razlika koje par ne ume da savlada, a koje kulminiraju krizom duboko poremećenih partnerskih odnosa: recimo, neprestanim svađama, fizičkim obračunavanjima, ćutanjem...        - kod partnera kraćeg bračnog staža problematika uzajamne netrpeljivosti poprimila je kritične razmere        - preljuba

      

Lepa Mlađenović, aktivistkinja SOS telefona za žene i decu žrtve nasilja        Nasilje posle TV dnevnika        Gledajući informativne emisije RTS-a pune slika i jezika mržnje, u muškarcima se budila potreba za osvetom; mržnju su iskaljivali najpre na svojim ženama. Početkom devedesetih najviše poziva dobijali smo posle Drugog dnevnika RTS-a. Tu pojavu nazvali smo sindromom nasilja posle Drugog dnevnika. Evo jedne tipične priče: "Ne znam šta da radim, u braku smo 12 godina i nikada me ranije nije tukao..." Muškarci koji su se vraćali s fronta bili su agresivniji. Upražnjavali su najčešće sledeći paket nasilja: prvo batine, prisilni seks uz verbalno nasilje, pretnje ubistvom. Svi oblici nasilja sprovode se s ciljem da nasilnik kontroliše ženu. Kod nas je dugo na delu legitimizacija nasilja. Nasilje kao način rešavanja konflikta postao je legitiman i opravdan. Ono se uvećalo na svim nivoima. Pozivi koji nam stižu nisu merilo, godišnje ih primimo oko hiljadu i po. Istraživanja, međutim, pokazuju da žene i deca trpe nasilje u oko 25 do 30 odsto porodica.