U novom veku broj verujućih hrišćana će se smanjivati. Neki teolozi to ne smatraju tragičnim, ostaće "malo stado ali izabrano". Ova procena nije neispravna, nekima deluje čak ohrabrujuće. U globalizovanom svetu, do sredine ili do kraja novog veka oni koji veruju činiće hrabru manjinu

      Marta prošle godine zatresla se Evropska unija. Celokupna komisija koja vlada od Krita do Škotske, morala je da podnese kolektivnu ostavku zbog finansijskih prevara i korupcije. Da toga ima i gde ne treba da bude, naslućivalo se godinama, ali dokaza nije bilo. Sakupio ih je jedan ubeđeni hrišćanin Paul van Buitenen, i objavio. Cilj mu nije bio da izazove skandal, ili da stekne ličnu dobit, već hrišćansko načelo da će vernika samo istina spasti.
       Ovaj Holanđanin rođen je kao katolik, ali je svoju crkvu u mladosti napustio. Nastavio je život kao vernik bez crkve, odlazeći u one bogomolje gde je nalazio dobrog propovednika. Radio je kao finansijski stručnjak u centrali EU u Briselu i pri tom zapazio brojne nepravilnosti. Videvši njegovo interesovanje za to, kolege su mu krišom dostavljale dodatne podatke o masovnoj zloupotrebi novca. Svoju pobožnost nije krio, a da obznani zloupotrebe, nije se posavetovao ni sa jednom crkvom. Da je to učinio, verovatno bi ga svaka zvanična crkva odvratila od izazivanja "skandala".
      
       Razočaranje
       U Evropi su se neki upitali da li je postupak Van Buitenena model ponašanja hrišćanina sledećeg milenijuma - neustrašiv život u veri dobrostojećeg porodičnog vernika, koji će svoje evanđeoske principe zastupati i kada to može da mu naškodi. Odmah se postavilo i pitanje da li vernike tome uče crkve, i koje, pošto je izbor veliki, religija se može "konzumirati" na raznim izvorima. Odgovor je bio neodređen: crkve, većinom, uče svoje vernike da budu hrabri u veri i istini, ali zapravo to od njih i ne očekuju, pošto i same to nisu.
       Katolička, pravoslavna i protestantska crkva manje-više zadovoljne su svojim postignutim položajem u društvu Evrope i Amerike. Retke su konfrontacije sa politikom, iako bi za nju bilo podosta razloga. Iz konformizma, crkve nisu kritičari državne politike, iako su pozvane da se izjasne o pitanjima koja su i te kako etička: nezaposlenost, socijalna zaštita, zdravstvo, položaj starih, penzionera, dece, stranaca, azilanata, izbeglica, pitanja ekologije... Spisak pitanja o kojima crkve izbegavaju izjašnjavanje postao je dugačak. To razočarava mnoge vernike, oni napuštaju "državne" crkve, odlazeći u versku ravnodušnost, ili u manje verske zajednice gde nalaze sebe.
       Protekla dva veka iznedrila su bezbroj verskih grupa, a sve se ne mogu svrstati u "omraženi" izraz - sekte. Njihovo današnje jačanje, ili nastanak novih, rezultat je nefleksibilnosti postojećih crkava, čiji se broj vernika u Evropi znatno umanjuje. Vernici iz "velikih" crkava istupaju i priključuju se malim, ili novim zajednicama, čak i evropskom mentalitetu nenaklonjenim grupacijama ili okultnim kultovima.
       Kada nekog evropskog teologa danas upitate šta očekuje ili čega se pribojava, kada usmerava pogled na sledeći milenijum, dobićete prilično nepotpun odgovor. Radije govore o svom gledanju na 21. vek. Nije u pitanju nedostatak "znanja" ili hrabrosti, već nepredvidivost razvitka. Oni svakako ne misle da je svet sada na nekoj prekretnici, brojkama godina ne treba pridavati poseban, a još manje magičan značaj. Razvoj tehnologije i nauke nema odlučujući uticaj na versko opredeljenje pojedinca. Solovjev je januara 1900. izrazio i obrazložio duboki strah od 20. veka. Studenti su ga ismejali, a sada se neki prisećaju njegovog "proroštva".
      
       Uzaludnost
       Razvoj tehnologije nije doneo toleranciju među ljudima, kulturama, verama, rasama. U tome su "zakazali" i teolozi, sada priželjkuju da religija u 21. veku, ispravi to što su oni u prošlom veku propustili da učine. Lako se izriče reč podnošenje; crkve su, međutim, pozvane da nađu put ka razumevanju različitosti. Po rečima patrijarha moskovskog Alekseja, nasilje ne nastaje u vakuumu, već u nerazumevanju drugih, ono je posledica nepravde i ekspanzije, konflikta interesa i nametanja volje drugima. Prastari je san da čovek stvori raj na zemlji, periodično to iznova pokušava da učini. Komunizam je jedan od tih pokušaja, koji se završio u totalnom nasilju nad čovekom. Zaboravilo se da je Bog gospodar sudbine sveta i da je gradnja svake vavilonske kule uzaludna.
       Crkve u ovom veku treba da ukazuju na duboki značaj egzistencije pojedinca u njegovoj sudbini, u okviru njegovog večnog odnosa sa Bogom. Rusi smatraju da se treba vratiti vrednostima koje je protekli vek relativizovao. Ovde se misli na odnos polova, jačanje porodice, vaspitanje dece. U pravoslavnim zemljama sada je korupcija na vrhuncu, a crkva nedovoljno vapi protiv toga. Slično je i sa razvodima braka, pobačajima, brojem napuštene dece.
       Ove pojave se smatraju "destruktivnim tendencijama" protiv kojih se crkva svojim učenjem može postaviti kao brana. Na Istoku je, bar za sada, žena manje nezadovoljna svojim statusom u crkvi nego na Zapadu gde je feministička teologija vrlo razvijena, pa se ponegde i samom Bogu odriče "muški pol", što ga stavlja u polno neutralan status. Ruski teolozi očekuju da će za koju deceniju žene kod njih postaviti pitanje, da im se omogući svešteničko, ili bar đakonsko zvanje. U Grčkoj se to već dogodilo.
       Preokupacije pravoslavlja u odnosu na katoličko-protestantsku Evropu ostaju potpuno drugačije. Znalci tvrde da zbog različitih formi hrišćanstva stari kontinent gotovo nikada neće postati prostor jedne kulture, ostaće elementi rivaliteta i konfrontacije. Zapad ne razume ukorenjeni strah pravoslavlja od islama i misli da je to opsesija, "vizantijski sindrom". Na to ne utiču ni činjenice da je svuda gde se islam sa pravoslavljem dodiruje napeto ili borbeno - od Bosne, Kosova, Trakije, do Kavkaza. Istok, pak, ne razume zapadnu naivnost u ovom smislu. Semjuel Hentington sa Harvarda jedan je od retkih koji vekovno iskustvo pravoslavlja sa islamom vidi kao opravdan izvor straha za budućnost.
       Propast komunizma nije zbližio crkve u Evropi, već ih je udaljio. Teološki prognozeri smatraju da će se na zbližavanje morati sačekati još neku deceniju dok Istok ne postigne relativnu ekonomsku stabilnost. Do tada će, očekuju oni, više protestanata i katolika preći u pravoslavlje nego što će pravoslavaca napustiti svoju tradiciju. Britanski vizantolog Ransimen i luteranski teolog Panenberg, na osnovu svojih procena a ne priželjkivanja, smatraju da je 21. vek - vek pravoslavlja.
      
       Pravoslavlje
       Carigradski patrijarh Vartolomej ove reči je ozbiljno shvatio, ne toliko kao pohvalu, koliko kao izazov i odgovornost pravoslavlja prema ostatku hrišćanstva, pošto je ono sačuvalo brojne stare vrednosti koje su od vremena kad se javio protestantizam zapostavljene. Teško je verovati da će iz ovoga nastati plodotvorna istočno-zapadna "razmena vrednosti", teolozi Zapada ne pokazuju interesovanje za to, više ih interesuje egzegeza biblijskih spisa, istraživanja poput onih da li je Hristov grob zaista bio prazan, odnosno da li je on zaista vaskrsao ili je to samo legenda.
       Čak i u Katoličkoj crkvi nema težnje "vraćanju vrednosti", stvoren je čitav uticajni krug oko zagovornika da se Svetom trojstvu doda i četvrti element u liku Marije kao majke svega, tvoriteljke crkve, carice neba i zemlje. Za sada se ne misli na to koje teološke i praktične posledice ovo može da izazove. Pravoslavlje i protestantizam to ne prihvataju, jer bi se dogodila šizma u istoriji - rascep u hrišćanstvu.
       Teolozi smatraju da sve crkve najozbiljnije moraju da shvate opasnost od najvećeg izazova ne samo 21. veka, već i vekova posle njega, a to je globalizacija koja se već dotiče svakog kutka planete. Nova integracija sveta pokušaće da briše sve državne, nacionalne, verske granice, sa ciljem da stvori jedan svet sa jednom religijom. Tu se ne bi ratovalo, svi bi voleli sve, Internetom bi, uz koka-kolu i hamburger, bili u vezi sa celim svetom. Svetom bi vladao mir.
       Crkvama ovo liči na vladanje Antihrista, a ta vlast je proročki, biblijski, najavljena. U ovaj trend se uklapa sve veće guranje crkava na društvenu marginu. To nije njeno ugnjetavanje, već potiskivanje na lukav način. Dok će se teolozi i dalje prepirati oko brojnih pitanja, obreda, tradicija, kalendara i jedni drugima osporavati pravovernost, neki drugi će stvarati novi poredak usrećivanja čovečanstva.
       Globalizacija ne znači i demokratizaciju, pošto je demokratija samo metod odlučivanja. U globalizovanom svetu, kažu teolozi, odluke neko i negde donosi, a da se o tome gotovo ništa ne zna, a one pogađaju sva društva bez obzira na to da li ona to žele. Crkve taj proces ne mogu da zaustave, pa ni da uspore; njihov uticaj na vernike je sve manji.
       U otpočetom veku broj verujućih hrišćana će se smanjivati. Neki teolozi to ne smatraju tragičnim, ostaće "malo stado ali izabrano". Ova procena nije neispravna, nekima deluje čak ohrabrujuće. U globalizovanom svetu, do sredine ili do kraja otpočelog veka oni koji veruju činiće hrabru manjinu. Sigurno se neće setiti nekog Paula van Buitenena iz daleke 1999. godine, ali postupaće slično njemu.
       Ima nade!
      
       JOVAN STEVANOVIĆ