Odgovor Slobodana Jovanovića

      U NIN-u 2555 objavili ste da sam posle teksta "Opasan zagrljaj" dobio otkaz s mesta urednika u izdavačkoj delatnosti Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva.
       Čujem i da sam isključen iz Socijalističke partije Srbije. Odluka nije objavljena, niti me je Dragan Tomić, predsednik beogradskih socijalista i Skupštine Srbije, o tome obavestio. Kao da je reč ni o čemu. Možda tako treba.
       Moguće je, doduše, da sebe precenjujem, odnosno da sam još opterećen onim smešnim navikama iz nedemokratske prošlosti kada su takvim povodima organizovani plenumi, vođene diskusije i polemike, pisana opširna obrazloženja, formirana drugarska veća i trista drugih suvišnih stvari - koje su bile utemeljene na činjenici da je reč o ljudima i idejama, a ne o insektima ili biljkama. Jer, kasnije je to zbilja krajnje pojednostavljeno, s ciljem da se izbegne, a, po mogućstvu, i isključi svako talasanje: pročita se spisak, onako sa ceduljice, o tome ko je smenjen, ko postavljen - i to je sve. Nema ni glasanja, a kamoli diskusije. Fali još malo pa da se čovek priseti vremena čuvenih rimskih careva. To što ljudi ne znaju zašto su smenjeni ili zašto su unapređeni - nevažno je - raspitaće se okolo ili će im se kasti samo, ili će to, u krajnjem slučaju, posle nekoliko godina objasniti portparol i to na pitanje kakvog znatiželjnog novinara; samo treba redovno gledati televiziju.
       Gospodin Tomić je tu efikasnost i te nove manire bitno usavršio. Moj slučaj je, za njega, tek jedan u nizu - pošto je prethodno uvežbao svoj manir gotovo do savršenstva. Sećam se isključenja Nebojše Čovića iz Skupštine Srbije, ili, pre toga, Anice Kozbašić, kada im nije dao ni reč da prozbore. Na njihovo insistiranje, iz klupe, da objasne svoje stavove i poziciju, on ih je, pojačan strujom i ozvučenjem, pokrio ljubaznim rečima: "molim, molim", kao i pitomim izrazom lica i već čuvenim osmehom (kao što se u TV prenosu Skupštine Srbije danas "pokrivaju" istupanja opozicionih poslanika, ili kao što se pokrivaju vesti Studija B). Isto tako naštelovan, nazvao je hiljade svojih sugrađana i političkih neistomišljenika fašistima, a prekodrinske izbeglice je ukorio da su "neovlašćeno napustili svoje domove", odnosno pobegli u Srbiju ispred terora, a da ga prethodno nisu pitali smeju li da krenu ili ostanu.
       Nabijen iskustvom, Tomić se dohvatio mog slučaja i rešio ga kao od šale, na način koji se graniči sa remek-delom: smaknut sam bez reči. Bez glasa, čak. Bez čuvenog baršunastog glasa, pitomog smeška i nevinog izraza lica. Najzad se dostiže ideal likvidiranja koje se izvršava tako kao da se ne događa apsolutno ništa. Međutim, svako savršenstvo ima bar neku pretpostavku, a, u slučaju nečujnih i higijenskih političkih likvidacija, postoji jedna koja, nažalost, nimalo ne zavisi od izvođača radova: žrtva bi trebalo da ćuti, ne samo dok majstori obavljaju posao, nego i kasnije, takoreći zauvek. Ukoliko se žrtva, što je prirodno, brani i protestuje u času egzekucije - važno ju je ućutkati na bilo koji način i po svaku cenu. A pošto ovoga puta, bar do sada, nije taj slučaj, onda se otkrivaju sve Tomićeve greške i previdi - od kojih ću navesti samo tri.
       Prvo, ako gospodin Tomić već nema obzira prema meni onda bar mora da ima prema sebi. Uloga predsednika Gradskog odbora SPS Beograda, koju sam svojevremeno obavljao, nije tako beznačajna, ako ni zbog čega drugog ono zbog činjenice da je sada obavlja upravo on. Ako mu ni to nije dovoljno, evo krunskog argumenta: u toj istoj stolici sedeo je i sam Slobodan Milošević, lično. Nije lepo, a ni pametno da upravo Tomić omalovaži tu funkciju, ako već mene, a eto i sebe, nedovoljno ceni. (Ja, doduše, ni do danas nisam znao zašto sam smenjen sa tog mesta na kome se Tomić sada nalazi, kao ni zašto sam smenjen sa mesta direktora Tanjuga i zašto sam, uopšte, smenjivan svih ovih godina. Milošević mi je, sećam se, rekao prvo da treba da se posvetim Tanjugu "koji je jako važan", a posle je nastupio neizbežni Šaja (Nikola Šainović) i pričao mi nešto nerazumljivo iz čega sam jedva razabrao dve reči - dinamiziranje i podmlađivanje. Pretpostavljam da Tomić predstavlja to dinamiziranje i podmlađivanje, pošto je mladi i dinamični Ivković bio samo neko prelazno rešenje.
       Drugo, Tomić je prevideo u svojoj savršenoj likvidaciji da sam ja jedan od osnivača SPS-a. Nekog drugog na tu činjenicu ne bih podsećao, ali Tomića, eto, moram. Pogotovu ako se ima u vidu da su se osnivači negde listom pogubili, zaturili i prosto nestali iz SPS-a i političkog života uopšte. Da nije Slobodana Miloševića, skoro da bih pomislio kako u rukovodstvima nema više nijednog osnivača. Kad se setim koliko je sve ljudi razjureno, smenjeno i oterano i ko su sve ti ljudi, učini mi se da ih je više i da su bolji od ovih preostalih i da bi mi bila veća čast da se nađem u tom nego u ovom društvu.
       I, treće, gospodin Tomić je, za tim istim stolom za kojim me je (da li) konačno isključio iz SPS-a, već to jednom pokušao. Bilo je to pre deset godina i tada je to činio u ime Ivana Stambolića i Buce Pavlovića, a protiv Slobodana Miloševića. Prvi Tomićev predlog za pozivanje na odgovornost (čitaj: isključenje), nije prihvatio Dragiša Pavlović (on je čovek bio više sklon dijalogu: polemisao je, na primer, sa mnom u "Ekspresu", na partijskim sednicama, pisao polemičke knjige i sl.), a kod ovog drugog isključenja Tomića nije sprečio Slobodan Milošević. Možda ga Tomić uopšte nije ni obavestio. Moraću jednom, kao svojevremeno Buharin, da mu napišem pismo i da mu kažem šta mu se sve radi iza leđa.
       Elem, između ova dva isključenja, svašta nam se ispodogađalo, gotovo nema ničeg što je moglo da nam se dogodi a da se nije dogodilo: prosto nije bilo dana bez nekog iznenađenja. Ali, na stranu to. Tomić je elegantno promenio stranu i postao jedan od najpoverljivijih i najperspektivnijih ljudi nove politike. Od onih umazanih traktorskih guma prebacio se na mnogo unosniju naftu i, uopšte, sve je u životu namirio i sredio - samo sam mu, eto, ja smetao. Valjda kao svedok, šta li? Pa sad, dočeka i to.
       Ostao je, međutim, samo jedan mali problem. Ja Tomićevu odluku ne mogu da prihvatim. Rekao sam sebi da ne može Dragan Tomić da me isključi iz SPS-a; možda može neko drugi i na neki drugi, čovečniji i demokratskiji način, ali ne može taj ni bilo koji drugi sličan Dragan Tomić. To ne može neko ko je menjao strane i ko je, u vreme pripreme za osnivanje SPS-a, bio na nekoj drugoj strani.
       Možda i može da me izbacuje ko god hoće i odakle god hoće, na primer - iz udruženja ratnih menadžera ili vlasnika društvene imovine, iz kluba obožavalaca Madone, ili posednika nekretnina na jednom poznatom beogradskom brdu, društva vlasnika zamrznutih računa u stranim bankama i čega sve ne, ako takva udruženja i klubovi uopšte postoje, nezavisno od toga što nisam njihov član. Sve to možda i može, samo ne može Tomić da me isključi iz SPS-a, kao što ne može recimo, Klinton da bude predsednik Srbije, Hitler Izraela ili kao što nije mogao jedan Tuđman da popije kafu u Zemunu.
       Uostalom, moja drama i nije toliko u isključivanju, koliko što posle samo nepunih deset godina od osnivanja Socijalističke partije Srbije, kao i mog učestvovanja u tom osnivanju, moram sa žaljenjem da konstatujem da je jedva nešto ostalo i od socijalističke, i od partije, i od Srbije. A što se samog isključenja tiče, nisam ja, kako bi narod rekao, provalio u tuđu kuću, pa da me domaćin izbacuje napolje, nego je uljez ušao u moju kuću, pa sad on mene, jednog od domaćina, izbacuje iz moje kuće. To što od moje kuće nije ostalo takoreći ništa, ne oslobađa me obaveze da od Tomića i sličnih branim i jedno i drugo i treće.
       P.S.
       I taman kad sam pomislio da gospodin Tomić to sa isključenjem uopšte nije uradio, mada sam u jednom trenutku posumnjao, s obzirom da sam, u međuvremenu, ekspresno dobio otkaz na poslu, javi se onaj veseli Dačić i uprska sve, potvrđujući već pomenutu nezvaničnu informaciju iz novina.
       Da li sam ja počeo da zastupam stavove nekih drugih partija, što olako izgovori portparol, dakle da li sam na neki način napustio SPS, ili je SPS napustila mene, ili, moguće, i sebe? Kad li je on to utvrdio, na osnovu kojih kriterijuma i rasprava kad ih već odavno u toj partiji nema, čak ni na kongresu (gde se, inače, gledaju uspesi na ogromnom videobimu i neprestano nešto aplaudira; ni reč kritike i dijaloga) - što mi gore živimo, izgleda da su naši uspesi sve veći. Ili, što bi rekao jedan moj kolega - zar je moguće, drugovi, da smo svi mi volovi?
       Ipak, najgore što čoveku može da se desi jeste da o njegovom radu sudi neko ko od pionirskih dana, kako reče Raka Radović, nije ni mrdnuo iz kabineta. Bolje bi bilo da, umesto jeftinih diskvalifikacija na konferencijama za štampu, portparol pokuša da odgovori bar na jedno od velikog broja pitanja koja se ovih dana postavljaju: postoji li bilo koja i bilo kakva naša slabost a da nam nisu krivi neki drugi? Da li je u toj partiji moguća uopšte bilo kakva kritika, a da te odmah ne isključe i ne izbace s posla? Otkud toliko netolerancije za kritiku, a tolika tolerancija za enormna bogaćenja - i to u stranci socijalne pravde, solidarnosti i ravnopravnosti?
       A kad je već reč o radu i neradu, da se i na to kratko podsetimo. Dok smo moji drugovi i ja bili u rukovodstvu SPS-a, naša partija je na svim izborima osvajala neuporedivo najveći broj glasova. Od kako su Tomić i slični počeli da "rade", ne samo da smo izgubili lokalnu vlast od Bujanovca do Beograda a i šire, nego su svoj poraz na lokalnim izborima još i pokušali da prikriju a potom ipak da priznaju Leks specijalisom.
       Ipak, tome što je Dačić progovorio, u izvesnom smislu sam se čak i obradovao, makar to bio samo odgovor na novinarsko pitanje. Jer, ne može i ne treba čovek da ode tek tako - bez reči, bez glasa, da nestane kao zrno peska u pustinji. A ne bih ni da budem frizer u doba ćelavaca. Molim, molim.