Sad, kad su izbori za hrvatski Sabor završeni ubedljivom pobedom opozicije, nameće se za Srbe najvažnije pitanje

      Da li će i u praksi početi da se ostvaruju sve moguće odluke svih mogućih međunarodnih organizacija da se Srbi, prognani iz Hrvatske, moraju vratiti u Hrvatsku ili dobiti pravednu nadoknadu za svoju imovinu, ili će sve te neopozive odluke svih mogućih svetskih institucija i dalje ostati mrtvo slovo na papiru, baš kao za vladavine "najveće ličnosti svih Hrvata u povijesti" dr Franja Tuđmana?
       Više je nego izvesno da će do promene raspoloženja prema Srbima u celini, pa i prognanicima, morati da prođe još mnogo vremena. U predizbornoj kampanji, koju smo imali priliku da pratimo izbliza, srpsko pitanje nije bilo među prioritetnim: jedva da je i pomenuto, uzgred, skrajnuto, kao u fusnoti. Činjenica da će u budućem Saboru Hrvatske Srbi imati svoje predstavnike ne sme unapred osokoliti poznati srpski optimizam. Uostalom, i kad su prognani iz Hrvatske, Srbi su imali "svoje ljude" u Saboru, pa im to ništa nije pomoglo. Učešće Srba u hrvatskom Saboru više je simbolično. Srbi su sad u Hrvatskoj nešto kao Rusini u Srbiji, s tom razlikom što na taj status Srbi tek treba da se naviknu. Prateći predizbornu kampanju, koja je počela gotovo istog dana kad je na Mirogoju sahranjen Franjo Tuđman, stekao se utisak da će hrvatska država, ma u kom sastavu funkcionisala, izdašno pomoći Srbima u Hrvatskoj da se na taj "rusinski status" priviknu. Samo u nekoliko navrata, tek kao verbalni incident, pale su i natuknice o Hrvatskoj na Drini, o lijepoj našoj u Zemunu, ali to je bilo dobrano izvan predizborne kampanje.
       Po precizno utvrđenom šablonu predizborne kampanje na televiziji, kandidati za Sabor, u nekoliko desetina sekundi imali su da izlože svoju filosofiju međunarodnih odnosa Hrvatske. Najveći broj kandidata (i iz opozicije i iz bivše vlasti) za glasove pučanstva otimao se filosofijom da Hrvatska ne sme ulaziti ni u kakve saveze dok ne dobije pune garancije svoje apsolutne samostalnosti. Hiljadugodišnja borba za neovisnu Hrvatsku zahteva veliku opreznost: niko se ne kači za Hrvatsku iz hrvatskih, nego iz svojih interesa. Uobičajeno mišljenje (ovde kod nas, u Srbiji) da se Hrvati na sve načine dodvoravaju Europi ne bi li se ova smilovala da ih primi u svoje redove, ubedljivo je demantovano. "Hrvatskoj jeste mesto u Ujedinjenoj Europi, ali tek kad od iste bude zamoljena i kad joj budu date sve garancije da od svog državnog suvereniteta neće ništa izgubiti", to smo precizno ubeležili u svoj blok.
       Kombinacije izvesnih međunarodnih faktora sa reorganizacijom južnoslovenske federacije u Hrvatskoj se prima s najvećom indignacijom. Više je nego izvesno da u projekciji hrvatske budućnosti nema Srba - o ujedinjenju sa Srbijom razmišlja se kao o nekom metafizičkom kraju hrvatske povijesti i hrvatskog bića. Između nekakvog imaginarnog ujedinjenja sa Srbijom i smrti Hrvati bi se bez dvoumljenja opredelili za ovo poslednje. To je tako i tomu se sad ne može ništa. Narodi po mnogo čemu slični (čak i srodni) udaljili su se, radom istorije i povijesti, bar kako sada stvari stoje, zauvek.
       Predizborna kampanja preciznije detektuje stanje duhova čak i od rezultata izbora. Predizborna kampanja je ovog puta ubedljivo pokazala da je hrvatsko gospodarstvo u poslednjoj deceniji potpuno uništeno, te da je pučanstvo "dovedeno do prosjačkog štapa". Unutrašnja politika Hrvatske ocenjena je kao težak poraz, kao izdaja narodnih interesa. Nepotizam, korupcija, pljačka, rasprodaja (narodnih dobara) - bile su samo neke od odrednica za stanje u kome se Hrvatska, posle blistavih nacionalnih (pre svega vojnih) pobeda nad neprijateljem, nenadano našla. Bez apostrofiranja tek upokojenog predsednika (a bilo je i toga), njegova unutrašnja politika ocenjena je najnižom ocenom. Hadezeovci, sve same poznate ličnosti hrvatske politike, upinjali su se u dokazivanju da je do gospodarskih teškoća došlo kao posledica rata (sa Srbima), a ne od lošeg rada stranke na vlasti s dr Tuđmanom na čelu. Jedna od replika upućena pravcima i čelnicima hadezea bila je doista čudna. Naime, jedan od kandidata za Sabor energično je zastupao svoju filosofiju da je rat idealna šansa da se unapredi a ne da se upropasti gospodarstvo. Za primer je naveo Nemačku koja je posle Drugog svetskog rata doživela najveći gospodarski procvat u svojoj inače slavnoj istoriji. Filosofija o ratu, kao unosnom poslu, u Europi se odavno nije čula, pa smo je kao originalnost pažljivo zabeležili. Ima tu nekog đavola. Uostalom, to je i rečeno: mnogi pojedinci, dok je trajao rat (sa Srbima) enormno su se obogatili. I to uglavnom oni koji ni barut nisu omirisali. Odnekud mi je i to poznato.
       Kreatori vlasti koja je netom sišla sa scene nisu iskoristili pravo na repliku. Uostalom, šta se da replicirati u dvadeset sekundi.
       Gotovo svi kandidati za Sabor (izuzev hadezeovaca) obećavali su da će, čim uđu u Sabor, izvršiti inspekcije i revizije celokupnog poslovanja vlasti, od privatizacije i bankarstva, do deviznih računa u Švicarskoj. Narod (pučanstvo) u Hrvatskoj, baš kao i u Srbiji, voli takva obećanja. Reklo bi se da je narod svuda isti.
       Koalicija koja će pobediti (Budiša, Račan et komp.) nije bila izdašna u obećanjima - već se osećalo da pobeđuju. Pre nego što su se kandidovali za vlast, izučili su zanat vlasti.
       Pljačka, korupcija, nepotizam itd. samo su ružne reči dok se ne dođe na vlast. Samo s pozicije vlasti može se osuditi prethodna vlast. Ne može se doći na vlast bez pomoći aktualne vlasti. Bez participacije u aktualnoj vlasti ne može se osvojiti vlast.
       Vlastodršci se menjaju, vlast je večna. I uvek jedna te ista, reklo bi se. Samo narod izložen nesreći veruje u promene.
       Pa dobro, ostaje da se vidi.