Jedna od najuočljivijih osobina taktike Slobodana Miloševića, u kojoj nije prestao da istrajava do naših dana, jeste sklonost da sam kreira političke partnere

      Primera je bezbroj, a što je vreme odmicalo, što je takva praksa više pokazivala znake sukoba sa realnošću, to je Milošević od nje manje odustajao. Tako je Mihalj Kertes trebalo da bude predstavnik Mađara u Vojvodini, tako je Zulfikarpašić promovisan u lidera Muslimana umesto Izetbegovića, tako je (u jednom trenutku) Mladić trebalo da bude legitimni vođa umesto Karadžića, Mile Paspalj umesto Milana Babića, Bulatović umesto Đukanovića.
       Eklatantan primer jeste prošlogodišnji sastav srpske delegacije u kojoj su, kao predstavnici građana Kosova, bili zastupljeni Goranci, Turci, Romi, Egipćani, itd., sa ciljem da se izbegne političko vođstvo Albanaca oličeno u Ibrahimu Rugovi. Da bi pod bombama, mesec dana kasnije, u pokušaju da se izbegne Hašim Tači, Miloševićev preferencijalni partner postao sa Satanom izjednačavani Rugova.
       Pretežni neuspesi koje je doživljavao srpski i jugoslovenski predsednik zamagljivani su okolnošću da je Milošević sve vreme uspešno opstajao na vlasti, uspevajući svaki put da račun prebaci na teret građana čije je interese trebalo da štiti, bilo da su to bili Jugosloveni ili Srbi izvan granica Jugoslavije. Rezultat politike "proizvodnje partnera" - naročito kada je ona usmerena izvan granica zemlje - glasi da je on "u suštini provincijalan političar, i da se ispostavilo da spoljnji svet nimalo ne liči na Osmu sednicu CK SKS na kojoj se on domogao moći" (Svetozar Stojanović).
       Prvi pomena vredan pokušaj da se protivnik zaobiđe promovisanjem njegovog "zamenika" - koji u tom slučaju, razume se, ne bi bio protivnik - dogodio se 1991. godine. Adil Zulfikarpašić, jedan od (sa Muhamedom Filipovićem) vođa stranke MBO (Muslimansko-bošnjačka organizacija), koja se izdvojila od SDA, pojavio se kao partner za poduhvat koji je poluzvanično nazvan "Beogradska inicijativa", a koji je, u najkraćem, u trenucima dok je vladala krajnja neizvesnost oko toga šta će ostati od nekadašnje SFRJ, postigao "sporazum" sa vlastima u Beogradu oko ostanka Bosne i Hercegovine u okvirima Jugoslavije. Za Srbiju bi takvo rešenje mnogo značilo, ne samo politički (Srbi ostaju u zajedničkoj državi, veza sa Kninom i Banijom) već i psihološki, pošto bi ostali jedini stanari nekada jedinstvenog doma.
       Namerama se, dakle, nema šta prigovoriti, pogotovu u svetlosti kasnijih stradanja kojima su izloženi Muslimani i Srbi i bez obzira na nagađanja da bi ostvarivanja takvog sporazuma pretvorilo Muslimane u građane drugog reda u "Srboslaviji". Škripalo je, razume se, upravo na polju političke tehnologije: Zulfikarpašić nije imao ni mandat, a ni političkog uticaja u Bosni i Hercegovini da tako nešto sprovede. Tako je efekat cele akcije mogao biti jedino taj da se javnosti u Srbiji pokaže kako, eto, ima i trezvenih Muslimana, i u toj svetlosti osenčiti Izetbegovića kao ekstremistu.
       Docnije je još malo planove u smislu "istorijskog srpsko-muslimanskog sporazuma" pravio i Vuk Drašković, ali je i to ostalo u marketinškim razmerama.
       Početkom 1992. godine srpska strana uglavnom je dostigla ciljeve kojima je težila i, pod međunarodnim pritiskom, trebalo je postići aranžman kojim se, uz određena popuštanja, verifikuju postignuti rezultati. Na to, međutim, nije hteo da pristane Milan Babić, predsednik sporne srpske države.
       Milan Babić je, kao i Radovan Karadžić, izgledao kao jedna od srpskih prekodrinskih figura, na koje, u slučaju potrebe, Milošević može neograničeno da računa. Zapadni srpski lideri su po svemu bili nesumnjivi i proklamovani srpski nacionalisti, za koje se može reći da su njihova gledišta o naciji pripadala 19. veku. Većina njih, gotovo svi, u stvari, imali su u porodičnim istorijama dramatične i tragične epizode vezane za period ustaške vlasti. Tako je bilo i sa Babićem, čiji je otac u detinjstvu, s porodicom, zamalo izbegao ustaški nož. U Slobodanu Miloševiću gledali su vođu svih Srba, čoveka po ubeđenjima sličnog sebi, ali i čoveka na koga su, kao na predsednika matične države bili upućeni. Milan Babić je potisnuo Jovana Raškovića koji je bio žrtva sopstvenog umerenjaštva u uslovima sveopšteg ekstremizma, razume se ne samo sa srpske strane. Kao vođa Srba u Hrvatskoj, Babić je u jeku opozicionih devetomartovskih demonstracija (1991) uputio Miloševiću telegram podrške, uz nekoliko prigodnih diskvalifikacija na račun antinacionalne opozicije.
       Nešto bezazleniji znak podrške Miloševiću je s jeseni 1990. godine, pred izbore, uputio Radovan Karadžić, koji je tada već bio ovenčan lovorom izabranog šefa Srba u Bosni i Hercegovini.
       Utoliko je bilo neočekivano tvrdokorno protivljenje Milana Babića Slobodanu Miloševiću u pogledu Vensovog plana. Babić je pozvan u Beograd na ubeđivanje u prisustvu kompletnog saveznog i vojnog vrha, kao i vođa bosanskih Srba (Babić se, u stvari, plašio da bi otcepljenje Bosne i Hercegovine, koje je već bilo u izgledu) ostavilo Kninsku krajinu odsečenu od Srbije. Svedočanstva govore da su Milana Babića pokušavali da slome maratonskim sednicama i da danima nije spavao.
       Stvar je bila u tome da bi direktno Miloševićevo nametanja plana u slučaju Babićevog protivljenja moglo biti shvaćeno kao izdaja nacionalnih interesa, s obzirom na klimu koja je vladala u Srbiji, upravo zahvaljujući Miloševiću.
       Babić se, međutim, nije dao slomiti i Milošević je, na svoj način, pokrenuo "postupak opoziva".
       Pomoću Mileta Paspalja, dotle anonimnog predsednika krajinske skupštine, sazvana je sednica parlamenta na kojoj je usvojen Vensov plan. Od velikog značaja je bilo da je sastanak održan u Glini, a ne u Kninu, koji je bio oblast pod Babićevim uticajem. Prilaze Glini čuvala je JNA. Babiću nije mnogo vredelo što je sednicu skupštine oglasio nevažećom - Vensov plan je sproveden, a sam Babić ubrzo zamenjen Goranom Hadžićem, predstavnikom panonskog, "istočnog dela" krajinske države. Prilikom Babićevog smenjivanja, general Ratko Mladić se, prema sopstvenom kasnijem kazivanju, jedva uzdržao da ne zaplače.
       Hadžić je više nego iko od malih srpskih lidera bio Miloševićeva transmisija, i to uglavnom nije skrivao. Čak i docnije sopstveno potiskivanje u drugi plan podneo je bez roptanja, rekavši da "nema prava da se žali, jer su verovatno pametni ljudi procenili da tako treba da bude". Motivi ove uzorne poslušnosti nekadašnjeg magacionera različito su tumačeni, a on sam je nastojao da ostavi utisak čoveka rasterećenog brige o sudbinskim pitanjima naroda i države - te odluke pripadale su Beogradu. Danas živi u Novom Sadu i zaposlen je u Naftnoj industriji Srbije. U Hrvatsku ne može, jer je na spisku od oko 150 ljudi na koje se hrvatska amnestija ne odnosi.
       Situacija sa Babićem i Vensovim planom ponovila se u Bosni u težem obliku. Vođe bosanskih Srba - ne samo vođe, no ceo parlament, nisu hteli da pristanu na plan Vensa i Ovena, mada su međunarodni posrednici prethodno "slomili" vođu Miloševića, za kojeg se obično misli da je više imun na spoljnje pritiske nego što zbilja jeste. Nije od velike pomoći bilo ni dovođenje "pojačanja" u obliku Dobrice Ćosića (Ćosić je imao važnu ulogu u promovisanju Karadžića u lidera bosanskih Srba), ni Konstantina Micotakisa - Karadžić je nevoljno potpisao, ali je kasnije ipak nađeno načina da se sporazum obesnaži. To je za Miloševića već bio veliki problem.
       Karadžiću se nije mogla naći "rezerva" kao Babiću. Vođa bosanskih Srba imao je istinski izborni legitimitet koji je čak bio i međunarodno uvažen. To nije bio slučaj sa predstavnicima Srba u Hrvatskoj koji su svoje pravo na vlast crpli iz kvaziizbora koji su služili više kao smokvin list. Nedorasla i koruptivna elita je na kraju državu koja im je poverena odvela tako brzo i efikasno u propast da ni do danas nije postalo sasvim jasno šta se uopšte dogodilo.
       Osim toga, Karadžić u svojoj nepopustljivosti ni izdaleka nije bio usamljen. Čak bi se moglo reći da je on bio jedan od popustljivijih članova srpskog rukovodstva u kome su, osim njega, sa više ili manje uticaja, sedeli i Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić i Nikola Koljević. Ilustracije radi, Krajišnika su novinari prozvali Mister Nou, a da je Biljana Plavšić imala mogućnost da više utiče na odluke, bez sumnje bi i ona postala Madam Nou.
       Nemoćan da prelomi Bosance (neće to moći čak ni nešto docnije uz pomoć "kostolomca" Ričarda Holbruka), Milošević ulazi u fazu konfrontacije i preduzima prepoznatljivu akciju - pokreće medijski aparat. Karadžić tako postaje "avanturista i kockar", što je aluzija na Karadžićevu strast koju je upražnjavao u Ženevi, za vreme važnih pregovora. Ipak, razmere medijske satanizacije protiv Karadžića nisu dostigle onu ravan koju je Milošević praktikovao u unutrašnjoj komunikaciji, čak ni kada je, početkom avgusta 1994. godine, Milošević bio primoran da se od bosanskih Srba distancira uvođenjem blokade na Drini.
       Neočekivan događaj u inače bizarnom vremenu desio se 1993. godine. U Beogradu se pojavio pomalo zaboravljeni Fikret Abdić, i, sa Karadžićem, i pod visokim pokroviteljstvom Slobodana Miloševića, potpisao Deklaraciju o izmirenju i saradnji Republike Srpske i njegove Autonomne Oblasti Zapadne Bosne, kako je nazvao svoju enklavu koja je činila Cazinsku krajinu i okolinu Bihaća i u kojoj je ratovao protiv snaga lojalnih vladi u Sarajevu, oličenih u Petom korpusu pod komandom Atifa Dudakovića. Iz Deklaracije su svi potpisnici trebalo da izvuku korist. Sada je Abdić bio pripadnik zajedničkog fronta protiv Alije Izetbegovića. U bihaćkoj enklavi su se na najčudnije načine prelamali srpski, hrvatski i muslimanski interesi. Kontroverzni Fikret Abdić održavao je bliske, pre svega poslovne veze i sa Hrvatima, a svakako i sa Srbima. Bez ikakve sumnje, nije imao nacionalnih predrasuda. Savez sa Abdićem, da je upalio, bio bi za Miloševića i Srbe nesumnjivo probitačan. Međutim, kao i ranije sa Zulfikarpašićem, sve se završilo na medijskoj pompi.
       Kasnije, Abdićeva autonomna Zapadna Bosna neslavno će krahirati, poražena od snaga bosanskog Petog korpusa, uprkos izvesnoj pomoći koju su Abdićevi vojnici imali od Srba iz Bosne i iz Krajine, i uprkos tome što je Peti korpus bio praktično sve vreme rata okružen jedinicama obeju srpskih država.
       Bez obzira na to što su zapadni srpski lideri izgledali samo kao deo Miloševićevog političkog projekta, Slobodan Milošević često nije imao potpunu kontrolu nad njihovim ponašanjem. Karadžić i drugovi držali su se sve do Dejtonskog sporazuma kada su poverovali da su "garancije" koje bi pružili Milošević i Jugoslavija značajne i tako postavili Miloševića na scenu na velika vrata.
       Pre toga, međutim, Radovan Karadžić i Milan Martić imali su eksperiment sa ujedinjenjem Republike Srpske i Krajine, tačnije njenog zapadnog dela (Knin, Banija i Kordun). Pokušaj se može opisati kao šarlatanski, a protiv njega su bili i neki pripadnici užeg rukovodstva, poput Nikole Koljevića. Ne samo da se nisu ujedinili nego iz Srpske nije upućena ni vojna pomoć Srbima u Krajini, pa čak ni u samoj Bosni nisu odbranjene teritorije koje su bile značajne za odbranu Krajine.
       Iako, zbog svega rečenog, nije bilo sasvim jasno kako se vrhovni srpski poglavar u Beogradu odnosi prema prilikama i ličnostima u zapadnim zemljama, Miloševićev aparat se jako napeo ne bi li, na izborima u zimu 1994-1995. promovisao za predsednika Krajine Milana Martića, a ne favorizovanog Milana Babića, jednom već uklonjenog. Izgledalo je da je Babić pobedio već u prvom krugu; međutim, poništavanje izbora u nekim mestima svelo je Babićev bilans na 49,27 procenata glasova, što ga je još činilo praktično sigurnim pobednikom u drugom krugu. Tada je na scenu stupio Miloševićev aparat. Uz pomoć kadrova sa novosadske televizije, Milošević na Plitvicama postavlja televiziju (u narodu nazvanu Šumtel, skraćeno od "šumska televizija") koja agituje za Milana Martića. U Martićev štab se ubacuju Miloševićevi eksponenti Brana Crnčević, Borislav Mikelić, a ministar u saveznoj vladi Zoran Bingulac kao neka vrsta zvaničnog izaslanika saopštava da službena Srbija stoji iza Milana Martića. Uz sve to, drugi krug se odlaže od nedelje do nedelje, tako da je održan skoro mesec i po dana kasnije, bez sumnje jer je, s obzirom na okolnosti, vreme radilo za Martića.
       Ostalo je nejasno zašto je Milošević toliko odlučno "zalegao" za Milana Martića, bez obzira što je ovaj bivši šef policijske stanice u Kninu bio mnogo spremniji da sprovodi naloge od stomatologa Babića, obrazovanijeg i s većim integritetom.
       S obzirom na događaje koji će uslediti te, 1995. godine, jedino što je Milošević postigao nametanjem Martića za predsednika bilo je to da pred istorijom ponese krivicu za ekspresni gubitak Krajine i potpunog egzodusa srpskog stanovništva u ofanzivi hrvatske vojske tog proleća i leta. Tim pre što je "kao ispomoć" iz Beograda za komandanta krajiške vojske upućen general Mile Mrkšić, prethodno komandant Korpusa specijalnih snaga VJ, čije ime će moderna istorija ratova morati da zabeleži zbog neverovatne brzine kojom je gubio teritorije. Goran Hadžić, šef "istočnog dela Krajine" (koja nije vojno poražena - štitila ju je blizina Jugoslavije), uvek spreman da učini nešto za Miloševića, rekao je da je "umerenijom politikom" mogao da se sačuva zapadni deo Krajine i narod.
       Hadžić je aludirao na međunarodni plan o statusu Krajine, poznat kao Z-4, koji su Srbi (kao i Hrvati) odbacili, što je bio predtekst za hrvatsku akciju. Iako se može pretpostaviti da je Slobodan Milošević zaista tada bio sklon pomirljivom rešenju, nema nijednog traga da se založio za usvajanje plana Z-4.
      
       Nastaviće se
      

Milan Martić Rođen je 1954. godine u selu Žagrović kod Knina.        Radnu karijeru Martić je započeo u bravarskoj radionici kninskog "Tvika". Rat ga je zatekao kao policajca, u zvanju višeg kriminalističkog inspektora.        U politiku je lansiran u emisiji zagrebačke televizije, kada je novinarki Heni Erceg saopštio odluku o otkazivanju poslušnosti kninske policije hrvatskim vlastima. Na čelo krajinske policije došao je posle odbijanja krajinskih milicionera da na kape stave šahovnicu.        O sebi je znao da kaže: "Za sebe kažem da uopšte nisam političar. Ozbiljno nisam. Po profesiji sam pravni kriminalista, znači inspektor milicije i taj sam posao najviše voleo da radim. Radio sam ga, mislim, dosta dobro, i odjednom sam došao u situaciju da budem i političar, i vojskovođa, i ne znam šta još."        Popularnost je uživao zahvaljujući reputaciji "čoveka iz naroda", prostodušnog, što je, međutim, kao naličje imalo njegovu apsolutnu nekompetentnost za mesto na kome se našao. Novine su pisale da je, navodno, prilikom jednog dolaska kod Slobodana Miloševića rekao: "Kažite mi, brate, bez uvijanja, koga u Krajini podržavate".        Pisao je austrijskom predsedniku Tomasu Klestilu, tražeći od njega da stavi Savetu bezbednosti na uvid dokument koji je donela Austro-Ugarska, o autonomiji Srba u periodu od 1630. do 1881. godine.        Situacije u kojoj se nalazi bio je tek delimično svestan: "Hrvatska od važnih međunarodnih činilaca ima prećutnu saglasnost o tome da će joj se tolerisati jedna akcija u kojoj bi za sedam-osam dana zauzela Krajinu", govorio je, ali je verovao da "Hrvatska nije sposobna da blic-krigom zauzme Krajinu".        Upamćen će ostati po tome kako je doživeo poraz: "Legao sam da spavam. Kad sam se probudio, Knin je bio prazan; otišli su i vojska, i narod".        Još neko vreme je imao iluzije da se stvari mogu preokrenuti: "Iako sam trenutno u poziciji Jasera Arafata, ubeđen sam da ću se pobednički vratiti, jer dobro znam mentalitet svog naroda."        Haški tribunal ga zvanično traži zbog raketiranja Zagreba, što je Martić naredio kao meru odmazde prema Hrvatskoj. Pred kamerama je izjavio okupljenim izbeglicama iz Zapadne Slavonije da je naredio raketni napad. "Učinili smo to za vas", rekao je.

      

Ratko Mladić Rođen je marta 1943. godine u Kalinoviku, u, kako sam kaže, Staroj Hercegovini. Na drugi rođendan, napadajući na ustaške položaje kod Ivan-sedla, poginuo je, kao partizan, njegov otac Neđo.        Završio je vojnu akademiju 1965. godine sa prosečnom ocenom 9,75. Prošao je regularan put pešadijskog oficira. Na početku rata upućen je da bude načelnik štaba Kninskog korpusa, i stigao je u Knin, kako kaže, kada su kolone izbeglica bile dugačke po dvadeset kilometara. Maja 1992. godine je iz jugoslovenske vojske došao na čelo vojske bosanskih Srba.        Prema rečima Nikole Koljevića, za komandanta srpske vojske u Bosni preporučile su ga hrvatske novine. "Za Mladića se ne bi moglo reći da je socijalni radnik", pisale su.        U pogledu načina ratovanja verovao je u doktrinu koncentrisane sile koju je nemački general Guderijan kratko formulisao: "Raspali, ne žali!"        Među vojnicima je uživao ogroman autoritet pre svega zbog neprekidnog neposrednog prisustva na liniji fronta.        Spekulisalo se o njegovom komunističkom "bekgraundu" kao oficira JNA. Međutim, Mladić je ideološki ambivalentan. "Ja jesam vojnicima skidao kokarde, ali posle i zvezde petokrake. Ne zna se pod kojim je znakom srpski narod više stradao."        Kao i svi jugoslovenski generali, kao što će se docnije videti, vojsku je gledao kao nešto što ima važnost samo po sebi: "Nikada ne bih naredio svojim jedinicama da se povuku, ni kada bih imao milion života i sve morao da ih izgubim. Povlači se samo armija koja je poražena." Smatra se da je njegov stav imao veliku važnost u odbijanju plana Vensa i Ovena.        Tokom rata ga je zadesila lična tragedija - samoubistvo kćeri Ane.        Odbio je da prihvati odluku vrha Republike Srpske kojom je, posle poraza u zapadnoj Bosni, uklonjen sa mesta komandanta vojske.        Traži ga Haški tribunal zbog operacije u Srebrenici.

      

Fikret Abdić Fikret Abdić je bio autentična bosanska verzija socijalističkog privrednika i lokalnog narodnog lidera, obožavanog jer je, posredstvom kombinata "Agrokomerc", unapredio privredu Velike Kladuše i cele Cazinske krajine, kojom je praktično upravljao kao neka vrsta lokalnog Tita.        Miloševićeva medijska mašinerija je velikokladušku aferu maksimalno eksploatisala da bi kompromitovala bosanskohercegovačko rukovodstvo, pa je tako Fikret Abdić predstavljan kao neko ko pod plaštom titoističke ikonografije i demagogije protura muslimanski nacionalizam, što se vidi iz toga što je, pisale su tih godina beogradske novine, Abdić finansirao izgradnju spomenika Muji Hrnjici, poznatom turskom zulumćaru.        Na izborima 1990. godine na listi SDA osvojio je 160 hiljada glasova više nego Alija Izetbegović, i trebalo je da mu pripadne mesto predsednika BiH, ali se iz ne baš jasnih razloga povukao u korist Izetbegovića. Kasnije je priznao da je tada "napravio najveću grešku u životu" i postao najogorčeniji protivnik muslimanskog predsednika sve do današnjih dana. Vlasti u Sarajevu su ga osumnjičile za ratne zločine i traže njegovo izručenje od Hrvatske, gde Abdić danas živi kao poslovni čovek. Haški tribunal nije prihvatio optužnicu.        U proleće 1992. godine, kada je JNA "zadržala" na sarajevskom aerodromu Aliju Izetbegovića, Abdić se iznenada pojavio u studiju sarajevske televizije sa namerom da, kao jedan od članova Predsedništva, preuzme vlast. Izetbegović ga je preduhitrio, pošto je već imenovao Ejupa Ganića.        Abdića je Izetbegovićevo hapšenje zateklo na području pod kontrolom Hrvata. Da bi dospeo autom do Sarajeva, morao je da pređe mnoge punktove koje su kontrolisale najrazličitije formacije. Mnogi su tada, a i danas, u tom misterioznom događaju videli špijunski scenario u kome je Abdiću pripala glavna uloga.

      

Biljana Plavšić Rođena je u Tuzli 1930. godine i potiče iz stare i ugledne trgovačke porodice. U njenu kuću u Visokom, 1941. godine, upale su ustaše, porodicu su izvele, a ona je ostala sama i spasila se srećnim slučajem.        Zbog nepotkupljivosti, ali i zbog doslednosti, koja bi se mogla shvatiti i kao isključivost, bila je omiljena za vreme rata. Neki kafići su čak nazvani po njoj. Nasuprot sadašnjoj kooperativnosti sa međunarodnim činiocima, Biljana Plavšić je za vreme rata - doduše, verbalno - bila možda najmilitantnija od srpskih rukovodilaca. "Nećemo oklevati da ponovo uzmemo taoce", pretila je.        Izjavu po kojoj je najviše upamćena Biljana Plavšić je demantovala: pripisano joj je kako je rekla da u ratu može da pogine i šest miliona Srba, ali će barem preostalih šest živeti u slobodi. Kasnije je tvrdila da je samo citirala reči jednog ranjenog srpskog borca.        Ipak, Slobodanu Miloševiću je odgovaralo da ovu izjavu uzme zdravo za gotovo, pa joj je, netipično za njega, javno preporučio da se obrati psihijatru. Reagovala je tako što je na Palama odbila da se rukuje sa srpskim predsednikom. U više navrata je imala probleme prilikom prelaska granice na Drini. Nakon što je zamenila Karadžića, odnosi su se donekle bili popravili.