Vesna Goldsvorti
Autorka knjige "Otkrivanje Ruritanije-imperijalizam imaginacije" prati kako su se razvijale slike o Balkanu u britanskoj literaturi. Od srbofilije Rebeke Vest do proalbanskog sentimenta Meri Edit Daram

      Kada se povede razgovor o balkanskoj politici i najstaloženiji čovek ponaša se kao hijena", pisao je još u prošlom veku britanski humorista Saki. Put od romantične nepoznate istorije na kojoj lord Bajron postaje Kristifor Kolumbo, do poprišta intriga, pučeva, kraljeubistava, domovine vampira, drugorazredne imitacije Evrope i pretnje svetskom miru u britanskoj literaturi analizirala je Vesna Goldsvorti u knjizi "Otkrivanje Ruritanije - imperijalizam imaginacije" ("Inventing Ruritania Imperialism of Imagination", Yale University Press, 1998). Knjiga je doživela najbolje recenzije u svim vodećim novinama u svetu, dobijajući priznanja i sa suprotstavljenih strana, a uskoro izlazi i džepno izdanje, što se dešava samo s najprodavanijim knjigama. Sve dosad ova knjiga, nažalost, nije stekla značajniji publicitet u Jugoslaviji.
       Vesna Goldsvorti analizira i prati kako su se razvijale slike o Balkanu u britanskoj literaturi, kako je "imaginacija" zaposedala nove teritorije, otkrivala ih i na svoj način prilagođavala.
       Kada se kaže da je Srbija izgubila propagandni rat, misli se na to da nije uspela da se izbori za prihvatljivu sliku o sebi. O tome kako su slike uticale na odnos prema događajima u Jugoslaviji, opredeljivanju za podršku onoj ili ovoj strani, za NIN razgovaramo s Vesnom Goldsvorti.
       "Početkom devedesetih godina počelo je preispitivanje mnogih pisaca i knjiga kojima sam se bavila; činjeno je to u odnosu na političku korektnost prema novonastalim stavovima u bivšoj Jugoslaviji", objašnjava Vesna Goldsvorti. "Rebeka Vest, na primer, bila je sve do 1992. preporučivana kao osnovno štivo za svakog britanskog putnika po Jugoslaviji, da bi se potonjim izdanjima njenog putopisa 'Crno jagnje i sivi soko' dodao predgovor u kome se tumači kulturno-istorijski kontekst njenih prosrpskih stavova. U jednom članku objavljenom u 'Njujorkeru', otišlo se i korak dalje, pa je njena srbofilija objašnjavana kao odraz vlastite navodne neurotičnosti. Istovremeno, Meri Edit Daram, koja je prethodno važila za žestoko proalbanski raspoloženog pisca (u kartoteci u britanskom Forin ofisu nalazi se kartica iz 1908. sa natpisom 'Daram, gđica M.E.: o neuputnosti stupanja u prepisku s dotičnom'), počela je da bude citirana kao mnogo pouzdaniji izvor za proučavanje Balkana. Postojeće slike prilagođavane su potrebama dnevne politike; međutim, sigurno je da su i dalje imale velikog uticaja."
      
       O "Otkrivanju Ruritanije" pohvalno su pisali i autori s potpuno različitim stavovima o Balkanu - Miša Gleni i Noel Malkolm. Šta je njih spojilo?
       - Već 1996. kada sam na Londonskom univerzitetu odbranila doktorsku tezu iz koje je nastala ova knjiga, bila sam svesna da sam se, proučavajući istoriju evropskih predstava i predrasuda o Balkanu, našla u prostoru dugo netaknutih tabua, da sam ušla u sobu u koju nije trebalo da ulazim i probudila uspavanog Baš Čelika.
       Ali bez obzira na to kome od balkanskih naroda bili manje ili više naklonjeni, mnogi ovdašnji kritičari prihvatili su moju tezu da je Balkan na neki način postao poslednje pribežište stavova koji bi se, izraženi u odnosu na Afriku ili Aziju, svakako smatrali rasističkim. Takav je, recimo, često ponavljani refren o superiornosti Evrope i inferiornosti svega balkanskog koji se i na Balkanu često čuje.
       Sigurno je da ne treba potceniti ni privlačnost materijala kojim sam se bavila. Reč je o knjigama koje su mnogi moji čitaoci od detinjstva upijali, verovatno i ne razmišljajući o kulturnim vrednostima utkanim u njih.
      
       Knjiga se zove "Otkrivanje Ruritanije: Imperijalizam imaginacije". Zašto Ruritanija ostvaruje "imperijalizam u imaginaciji"? Kako se stvara kolonija u imaginaciji?
       - Naslov knjige odnosi se na nepostojeću zemlju iz avanturističkog romana Entonija Houpa "Zatvorenik zamka Zenda" (1894), zemlju koju većina Britanaca i Amerikanaca smatra modelom i metaforom balkanske državice, iako je sasvim jasno da piscu Balkan nije bio na kraj pameti sve dok desetak godina kasnije nije pokušao da ponovi uspeh Ruritanije sladunjavim romanom o engleskoj bedinerki koja postaje balkanska kraljica, naslovljenim Sofija od Kravonije. Ruritanija se često pominje kao simbol "balkanskih" pokušaja da se (naravno bezuspešno) imitiraju evropske tradicije. Tako se sredinom devedesetih članak o poseti tadašnjeg britanskog ministra odbrane Sloveniji, Makedoniji, Bugarskoj i Rumuniji, naslovljava "U gostima u Ruritaniji", ili se za hrvatskog predsednika Tuđmana kaže da u ljubavi prema raskošnim uniformama liči na "ruritanskog generalisimusa".
       Ako jedna izmišljena zemlja, zahvaljujući filmovima i popularnoj prozi, postane poznatija od samih balkanskih zemalja, to je za mene znak da je "geografija simbola" na neki način moćnija od fizičke geografije i istorije. Lokalni proizvod (u ovom slučaju, recimo, romani balkanskih pisaca) ima male šanse da se nametne. Ako se kao najpoznatije "balkanske slike" učvrste one koje su stvarane na Zapadu za potrebe masovne industrije zabave, posredi je svakako simbolično zauzimanje balkanskog prostora, njegovo naseljavanje, odnosno vrsta kolonizacije.
       Grof Drakula tako postaje najpoznatiji građanin Rumunije, iako ga je stvorio Brem Stoker, pisac koji u Rumuniju nije ni kročio. Da je Drakula Rumun, znaju i oni školarci koji ne bi umeli da na mapi pokažu gde se ta zemlja nalazi. To konačno menja i samu Rumuniju. Njena turistička ponuda, ali i kulturna proizvodnja, prilagođavaju se moćnom mitu.
      
       Kakvi su Srbi, Crnogorci i ljudi u Bosni po britanskoj literaturi? Zašto se radije piše o planinskim krajevima, o Crnoj Gori i Bosni nego o Srbiji?
       - Crna Gora zauzima posebno mesto u britanskoj književnosti, najverovatnije upravo zbog romantičarskog sna o plemenitim, herojskim planinskim ratnicima, o kakvima je i u okviru britanske imperije posebno pisano. Britance su i u Aziji i Africi često zanimala upravo "ratnička" plemena, delimično jer oni i sebe tradicionalno vide kao ratnički narod. U jednom od ranijih putopisa o Crnoj Gori, pisac - inače engleski lord - pominje kako je Njegoš na njegove oči pucnjem iz pištolja oborio limun koji mu je posilni bacio u vazduh, i sa divljenjem dodaje da je to jedinstvena veština za jednog crkvenog poglavara. Kasnije britanske putnike na Cetinju je često primao lično knjaz Nikola, koji je bio prilično vešt u, da tako kažem, "odnosima s javnošću".
       O planinskim krajevima češće se piše inače i zato što gotovo sve do druge polovine ovog veka preovladava mišljenje da su u njima ljudi manje iskvareni, a da je uticaj Turske ili Austrije učinio balkanske gradove nezanimljivim, da ih je "zagadio", da oni nisu prava stvar.
      
       Kako su se te slike izrazile u poslednjim događajima, prilikom bombardovanja Jugoslavije? Naime, već ranije je u britanskoj literaturi stvorena ocena o "Balkanu" kao permanentnoj pretnji svetskom miru.
       - Često se ponavljao mit da svetski ratovi počinju upravo na Balkanu, što očigledno nije tačno. I samo ime Sarajeva imalo je u tom smislu neverovatnu moć, stalno se ponavljalo da je ovaj vek počeo u Sarajevu i da će se i završiti u Sarajevu, na šta je ubrzo posle Dejtona sasvim zaboravljeno. Kada je o bombardovanju Jugoslavije povodom Kosova reč, korišćena je retorika koja je manje vezana za Balkan, a više za Drugi svetski rat kao manihejski sukob dobra i zla. Paralele koje su pri tom povlačile sadašnje generacije evropskih političara (a reč je o prvim generacijama političkih lidera rođenih posle rata) znale su da budu u najmanju ruku dubiozne, ali su dobro poslužile u verbalnim duelima sa protivnicima. Govorim, naravno, o retorici, a ne i o analizama stvarnih uzroka i posledica akcija NATO.
      
       Da li su Britanci prijatelji Srba i Crnogoraca, onako kako stoji na skulpturi u Forin ofisu, gde "majka Britanija" drži u rukama dva čeda, Srbiju i Crnu Goru, ili su Britanci cinični trgovci koji će hladnokrvno ostaviti na cedilu svoje prijatelje?
       - Pitanje mi, na neki način, zvuči veoma romantičarski, devetnaestovekovno. Da li se u spoljnoj politici uopšte može govoriti o tradicionalnim prijateljstvima, ili su uvek bili u pitanju sopstveni interesi obe strane? Mislim da bi ideja o "ciničnim trgovcima" mogla da se predstavi i kao laskava za Britance. Ona im na neki način potvrđuje veštinu i uticaj, a verovatno je i da bi se malo ko uvredio ako ga nazovete cinikom. Ili vam to zvuči odveć nihilistički? Da i ja budem cinična, ako nas istorija nečemu uči, to je da se "tradicionalna prijateljstva" neverovatno brzo menjaju.
      
       U prošlom veku literatura je sledila prugu London-Pariz-Istanbul. Maršruta "hladnog rata" bila je Vašington-London-Berlin-Moskva. Da li je u Britaniji Ruritanija ponovo otkrivena?
       - Činjenica je da su balkanski događaji iz poslednje decenije, i to ne samo u bivšoj Jugoslaviji, inspirisali mnoge britanske pisce. Nekoliko romana smešteno je u Rumuniju. Među njima se posebno ističu "Duge senke" pesnika Alena Braundžona, izuzetan roman o sukobu istočnog i zapadnog poimanja sveta, istovremeno i fina ljubavna priča. Bugarska je inspirisala Dejvida Edgara da napiše dosta hvaljenu dramu "Pentecost" (Trojice).
       Ratovi u bivšoj Jugoslaviji za sada nažalost inspirišu uglavnom petparačke romane i akcione filmove, iako se čak i bivši ministar spoljnih poslova Daglas Herd okušao u ovom žanru jednom slabašnom ratnom pričom smeštenom u okolinu Sarajeva. Pojavio se u međuvremenu i određen broj antologija prigodne poezije inspirisane Bosnom i Kosovom, koje se često prodaju u dobrotvorne svrhe, ali tu ima relativno malo istinske inspiracije. Suprotan primer pruža Džon Fauls, inače izuzetan romanopisac: upravo je počinjao da piše roman inspirisan Jugoslavijom kada je ona počela da se raspada, pa je od projekta digao ruke. Komercijalni, popularni pisci uvek su mnogo brži na reči. Za njih je Balkan već "priča od juče", pa se okreću Zakavkazju koje je neko već opisao kao "Balkan za odrasle". Tu je, kao i u novinarstvu, u pitanju industrija kojoj su neprekidno potrebne nove sirovine, nova lica, novi sukobi. Mnogo je bolje kada u toj vrsti književnosti niste jedan od protagonista.
      
       DRAGAN BISENIĆ
      

Vesna (Bjelogrlić) Goldsvorti diplomirala je na Beogradskom univerzitetu 1985 (jugoslovensku i opštu književnost na Filološkom fakultetu). Tokom studiranja bavila se intenzivno književnom kritikom i bila glavni urednik fakultetskog časopisa "Znak". U London je otišla 1986, gde je prvo radila kao glavni urednik akademske biblioteke londonskog izdavača "Editions Alecto", od jeseni 1992. Predaje na Londonskom univerzitetu. Predaje još savremenu englesku književnost na Univerzitetu "Sveti Lorenc" u Njujorku. Knjiga "Inventing Ruritania" zapravo je prerađena doktorska disertacija i prevodi se na nekoliko evropskih jezika. Pored akademskog rada, Vesna je, poput junaka svoje knjige, strasni putnik. Obišla je temeljno bivšu Otomansku imperiju, od Magreba, do granica Turske sa Iranom i Jermenijom, proslavljala je Božić s pravoslavnim Koptima u Kairu, provela mesec dana u Pakistanu, blizu avganistanske granice "obilazeći granice bivših i budućih virtuelnih imperija", kako kaže.