AUTOR: Jakob Beme
NASLOV: "Aurora ili jutarnje rumenilo na Istoku" (priredio i preveo Zoran Gavrić)
IZDAVAČ: Samostalno izdanje "Bogovađa", 1998.

      Nenad Daković
      
       Bar tri važna pitanja mogu se postaviti povodom objavljivanja prvi put na našem jeziku dva Bemeova spisa, tog "čudnovatog obućara" i filozofa tectonicusa, kako ga naziva Hegel, u svojoj "Istoriji filozofije": Aurora ili jutarnje rumenilo na Istoku i De tribus principi ili opis tri principa Božanskog suštastva.
       Ali, pre toga, sve pohvale Zoranu Gavriću koji je Bemea priredio i preveo radeći na monografiji o nemačkom umetniku Bojsu koji je, opet, inspiraciju za svoje socijalne "instalacije" ili "plastiku" nalazio u Bemeu. Ovaj samouki nemački filozof bio je po zanimanju obućar, "čudnovati obućar" koji nije odoleo iskušenju da svoje ekstatične vizije zapiše bez namere da ih objavi iako je na kraju ipak popustio pred navaljivanjima svojih poznanika. Da podsetimo i na to da je Beme rođen krajem 16. veka u Gerlicu i da je poreklom, kao i Lajbnic, bio Lužički Srbin.
       Prvo naše pitanje glasi: Da li je Beme renesansni mistik, što je konstatacija koja se može naći u mnogobrojnim istorijama filozofije? Po našem mišljenju, Beme je, pre svega, panteist, egzaltirani, zaneseni panteist, koji u svom zanosu pred prirodom, njenim "kvalitetima", bojama i zvucima, o kojima govori sam Beme, veoma često skreće i u misticizam, ali u njegovom delu ova razlika između jedne, u osnovi racionalne filozofske koncepcije i misticizma ipak ostaje sačuvana. Tako je za Bemea Božansko suštatstvo ništa drugo do mešavina sedam osnovnih prirodnih kvaliteta, čija je borba žestoka i ponekad nemilosrdna. Ta "vatrena igra" je istovremeno odgovor na preteško pitanje: otkuda zlo u Bogu? Već u piščevom predgovoru "blagonaklonom čitaocu" može se naći artikulacija osnovnog Bemeovog teorijskog nazora. "Sad, zapamti šta sam naznačio ovim poređenjem", piše Beme. "Vrt ovog drveta znači svet, njiva prirodu, stablo drveta zvezde, grane elemente: plodovi koji rastu na ovom drvetu, to su ljudi: sok u drvetu znači jasno božanstvo. Ljudi su pak stvoreni iz prirode, zvezda i elemenata; ali Bog stvoritelj vlada u svemu, jednako kao i sok u celom drvetu." Dakle, Deus sive natura; ako je Beme mistik, onda bi to morao biti i Spinoza. Naravno, sa Bemeom je to nešto nejasnije.
       Drugo pitanje glasi: Zašto je Beme prvi nemački filozof, što je Hegelovo određenje u njegovoj "Istoriji filozofije". Za Hegela, on je prvi nemački filozof ne samo zato što je pisao na maternjem nemačkom jeziku nego, pre svega, zato što je njegov panteizam u klici, po Hegelovom mišljenju, dijalektičan, odnosno spekulativan, iako u čulnom, nerazvijenom obliku. Mnogi govore o značajnom Bemeovom uticaju na Hegela. Ali, to se ipak čini preteranim pošto je više nego očigledno da Beme nikada nije uspeo da se uzdigne iznad prirodnog filozofiranja i dosegne duhovno, umno filozofsko načelo. Iako nema sumnje da Beme o prirodi govori kao velikoj sceni večnih i strašnih sukoba i kretanja, mora se reći da bez osobene Hegelove pristrasnosti Beme ne bi ušao u istoriju filozofije.
       Najzad, kako treba čitati Bemea, šta je njegova arheologija, da se poslužimo ovim Fukoovim pojmom. Ovde mislimo na razliku koja, prema Fukou, postoji između "naučnih oblasti" i "arheoloških polja", razliku između "znanja" i "nauke". Ta razlika je od važnosti pošto Bemeov tekst dobijamo u ovo virtuelno doba u kojem više ne postoji "vreme" ili "istorija" potrebna za naraciju, za samu mogućnost naracije. Jer, kompjuter je "skratio", da tako kažemo, vreme između pitanja i odgovora. Znanje nije sadržano samo u dokazima, nego ono isto tako može biti u fikcijama, ali zbog ovog ubrzanja naracija, poput Bemeove, postaje nemoguća. Naracija zastareva, sve manje je prostora za fikciju.
       Zato čitajte Bemea dok ne bude kasno.