FILOZOFIJA

NAZIV KNjIGE: "Predavanja i rasprave"
AUTOR: Martin Hajdeger
IZDAVAČ: "Plato", Beograd 1999.

      Nenad Daković
      
       Postoje, koliko vidim, tri mogućnosti, ili tri puta filozofskog utemeljenja postmoderne. Ova knjiga Hajdegerovih predavanja i rasprava, objavljena 1967. godine, ovde u prevodu Zorana Zeca, iz Hajdegerove takozvane druge faze - posle "Bivstva vremena" - pokazuje da bi ovaj Hajdegerov "novi početak" mogao da bude jedan od ovih puteva. I to, možda, jedan od onih glavnih. Iako se teoretičari ne slažu u tome koji su to putevi, štaviše i o tome da li je takav put uopšte moguć jer, prema ovim mišljenjima, takozvana postmoderna postoji u književnosti, umetnosti, arhitekturi, pa i kulinarstvu, ali ne i u filozofiji. Po mom mišljenju, ta tri puta su fenomenološki (ovde spada i sam Hajdeger), strukturalistički i analitički put. Kada velim da Hajdeger spada u najstariju fenomenološku verziju filozofske postmoderne, ne mislim na stranputicu Huserlove fenomenologije jezika, o kojoj je pisao Derida, nego upravo na ono što je Derida nazvao Hajdegerovim imagom, priznajući u jednom razgovoru da je i sam potpuno u vlasti ovog imaga. Šta to znači, objašnjavaju upravo ova "predavanja i rasprave, od kojih su najznačajnija ona posvećena prevladavanju metafizike i logosu. Ali, da pre toga kažem da analitička verzija postmoderne počinje sa Vitgenštajnovim filozofskim istraživanjima posvećenim jeziku, dok strukturalizam otkriva diskurs kao mikrofiziku moći. Ova ideja predstavlja put kojim postmoderna ulazi u stvarnost. Kada se prema tome veli da postmoderna ne govori o stvarnosti nego o diskursima, na primer, idemo kod zubara kada nas zaboli zub, ili u zatvor kada zgrešimo, odnosno, prekršimo neko pravilo, onda iza ovih stvarnosti fenomena deluje ova mikrofizika moći koju razotkriva ova postmoderna genealogija.
       Iz ovih "predavanja i rasprava" postaje očigledno da je postmoderna svoj proboj iz metafizike, odnosno novovekovnog "predmetnog mišljenja", koje je u samoj osnovi modernog sveta života i naučnog pogona modernog života uopšte ostvarila upravo dekonstrukcijom ove metafizike koju Derida na Hajdegerovom tragu naziva "metafizikom prisutnosti". Hajdeger, kao što sam rekao, govori o predmetnom mišljenju novovekovne metafizike, koje stoji u temeljima moderne nauke, koja označava prevladavanje ili poslednju etapu ove metafizike.
       Tako je, prema Hajdegeru, sudbina mišljenja u tome da "na videlo iznese suštinu moderne tehnike". Osnovna crta dosadašnjeg mišljenja jeste, opet, predstavljanje, ili "predmetno mišljenje kao skok u tamu". Jer, osnovni Hajdegerov problem upravo je pitanje: "Zašto se bivstvovanje pojavljuje kao predmetnost, zašto bivstvovanje znači predmetnost, tako da ostaje opasnost da nam "u svemu što je tačno bude uskraćena istina". Zato će on reći da "nauka ne misli". Zato je suština tehnike "kao sudbina razotkrivanja najveća opasnost".
       Da je senka Hajdegerovog imaga doista velika, pokazuje, međutim, tek njegovo predavanje o logosu iz 1951. godine, u kome se nalazi skica njegove teorije o jeziku kao bivstvovanju. Jer, jezik nije, kako to veli Hajdeger, "ozvučavajuće označenje", iz čega je Derida u "Glasu i fenomenu" izveo "transcendentalnu iluziju svesti"; jezik je već po sebi događaj bivstvovanja: "ova neiscrpna tajna da se samo kazivanje određuje kao dopuštanje da stvari skupa leže pred nama kao bivstvovanje". "Zato smrtno slušanje mora da se usredsredi na nešto drugo, a ne na zvuk" (ili značenje). "Mi ne slušamo zato što imamo uši; mi imamo uši zato što slušamo." Da li je ovaj imago o jeziku doista rešenje suprotnosti između čulnog i misaonog koju pokazuje i skriva jezik, to pitanje ostaje otvoreno.