NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Vimbldon se ne zaboravlja

Miroslav Radojčić, novinar
Radojčić je čovek koji je ceo radni vek pišući za "Politiku" proveo u Njujorku i Londonu

      Naš sagovornik ovako definiše današnje novinarstvo u nas: "Pamet za novinarstvo ne postoji. Jedino ne mogu da se načudim - ni manje zemlje, ni više novina"!
      
       Zašto ste se onda odlučili za ovaj "zanat"?
       - Ma, nisam želeo da budem novinar. Moj drug Boža Radenković bio primljen u "Politiku", pa kaže: 'Miro ti si lepo pisao u školi, 'ajde, majku mu, da pišeš! Onda mi idemo po Beogradu i pišemo o onim ruševinama koje su ostale iza rata. E, sada, kad ti nešto napišeš i napiše neko drugi, tebi se čini da je ono bolje. Opet, onaj drugi (Boža) misli da si ti bolje napisao. Danas ne razumem novinarstvo, svi se nešto takmiče, hvale sami sebe...
      
       Novinari i posle penzionisanja nastavljaju da pišu. Zašto se Miroslav Radojčić povukao u "ilegalu"?
       - Ne želim da pišem istoriju. To prepuštam istoričarima. A istoriju uvek pišu pobednici. Evo, ovi sada kažu da su pobedili, a na Kosmet ušli ovi poraženi. Verovatno to sada izučavaju na onoj njihovoj akademiji - "Vest pointu" kao neku doktrinu. Ja sam jedino pobeđivao u šahu. Mene je u "Politiku" primio Dobrica Kuzmić, pa kada je umro, mislim imao je šezdeset godina, mi ostali mislili da je to star čovek. Možda sam nadobudan, ali se ne osećam starim. Valjda imam osamdeset godina.
      
       Kako "valjda"? Koliko zaista imate godina?
       - Uvek sam želeo da budem mlađi. Opet ono nadobudno. Mi plavi ljudi uvek izgledamo mlađi. Tako je meni zapisano da sam rođen 1923. u Sarajevu. U stvari, rođen sam 1920. godine. Tamo se petljalo sa onim crkvenim knjigama i ispadoh mlađi nego što jesam. Kada bolje razmislim, nikada nisam mario za godine. Danas pogotovu. Gledam tako ujutru, kada krenem po novine ili na pijacu, ove moje penzionere. Treba poraniti za mleko, kasnije ga nema. Mleko nisam voleo ni kada sam bio beba. Uvek sam voleo ozbiljna pića. Da nisi doneo ovaj viski, bio bih tužan. Uopšte ne razumem ove moje penzionere zašto se svi guraju u prvi red kad kupuju to mleko, plaćaju struju, grejanje, telefon... A penzije stižu po golubu pismonoši.
      
       Otkad ste otišli u penziju, niste kročili u kuću "Politika".
       - Nisam, od 1985. kada sam penzionisan. Nisam ljut kao što se priča. Računam da kada četrdeset godina odradiš, nemaš više šta tu da tražiš. Valjda novinar treba da napiše dobru rubriku i ne mora da ulazi u redakciju. To je najvažnije. To što sedi u "Grmeču", "Lipi" ili "Šumatovcu" manje je važno. Ili, da li tu sede akcionari ili reakcionari. Koga je to briga?
      
       Novinarstvo je talenat, fakultetsko obrazovanje ili zanat?
       - Od svega ponešto. Eto, mene je većina ljudi upamtila po Vimbldonu. Idem tako ulicom i neko me prepozna i kaže: 'Gos'n Miro, ala ste vi lepo pisali iz Vimbldona'. Znači niko me nije upamtio po dubokim analizama koje sam napisao o svetskoj situaciji toga vremena. Ono što sam pisao o Ruzveltu, Kenediju ili kraljici Elizabeti. Ali ovo o Vimbldonu se ne zaboravlja. Nikako!
      
       Misli se da je najlakše biti sportski novinar.
       - Ma, ajde! Rekao sam da sam bio upamćen po pisanju sa teniskog turnira u Vimbldonu. Tamo sam prvi put shvatio šta je atmosfera. Upamtio sam i prvog pobednika koga sam gledao. Bio je to Bač Peti. Udario ti on tako loptu i ona odleti visoko, u nebo. Mislio sam da je ostala negde i da nikada nije pala na zemlju. U stvari, bio sam fasciniran tim udarcem. I Bač je bio fasciniran pobedom u Vimbldonu. Mislim da i sam nije bio svestan šta mu se dogodilo. To je nešto što se pamti, sve ostalo se brzo zaboravlja. Novinarstvo je u celini, postalo je rekla-kazala. Kada si odličan sportista, pamti te ceo svet.
      
       U ranoj mladosti ste želeli da postanete fudbalski golman. Za njih se ne misli da su preterano inteligentni.
       - Tačno. jedno vreme sam golmanisao i kasnije, kada sam počeo da pišem, voleo sam da opisujem golmane: Ljubu Lovrića, Srđana Mrkušića, Vladimira Bearu. Mislim da je Beara bio najbolji na svetu. On je najviše video, onako celo igralište. To je bila njegova prednost u odnosu na ostale igrače. Sećam se kada smo 1950. igrali u Londonu protiv Engleske (2:2) i bili prva reprezentacija sa kontinenta koja je ostala neporažena, da je bio fascinantan. Izgledao mi je kao kakav baletski igrač. Beara je jednostavno rečeno, opčinio nadobudne Engleze. Svi smo se njime ponosili.
      
       To su vremena kojih se retko ko seća. Da li je neko iz te generacije čuvenog "olimpijskog tima" Jugoslavije mogao danas da igra među ovim skupocenim fudbalskim "ajkulama"?
       - Bajdo Vukas je bio, možda i najbolji. Ali, Branko Zebec najkompletniji. Taj bi danas mogao da igra u svakom timu. Jer, mogao je da igra levo krilo, centarfora, centarhalfa. Bio je neuhvatljiv za protivničke igrače i nepredvidljiv u trenutku. Danas, mislim u ovoj Jugoslaviji, nema fudbala. Da nema ovih u inostranstvu, niko ne bi čuo za nas. Zato valjda i ne idem više na utakmice. Znam gde da uđem na stadion i gde da sednem. Više nisam inspirisan da gledam naš fudbal. Ne razmišljam, o fudbalu, već kako posle da se izvučem sa stadiona; nema urednog prevoza do kuće.
      
       Sve je više političara u sportu.
       - Ma, uvek je tako bilo. To je najbolji način da neko čuje za njih. Krcun (Penezić) u "Zvezdi", pa oni generali u "Partizanu". Treba da budeš Kenedi, pa da te ubiju u Dalasu, da bi neko čuo za tebe. Eto, dugo sam radio u inostranstvu, a celog života sam želeo da vidim ili upoznam Miloša Milutinovića, a znao sam buljuk političara. I upoznao sam Miloša, tamo negde u Njujorku. Pavle Lukač, koji je mnogo znao o fudbalu, govorio mi je o Milošu i upoznao me je sa njim. Nisam znao da je bio bolestan, pa kada sam ga video onako bledunjavog, rekao sam sebi: kako ovaj može da igra fudbal? Kasnije sam o njemu napisao najsentimentalniju rubriku. Eto, opet dođosmo da su moji najbolji tekstovi bili za sportsku rubriku (smeje se). I danas kada ponekad odem kod "Madere", slušam samo priče o fudbalu; niko ne govori o politici, demokratiji...
      
       Živeli ste po "belom svetu". Šta je, u stvari, za vas demokratija?
       - Demokratija ti je svuda u svetu vezana za neke ličnosti koje su na vrhu. Znači, na vlasti. Eto, Englezi su se dičili svojom demokratijom, pa kada su shvatili da više ne vladaju svetom, postali su "posilni" kod Amerikanaca. Više nisu svoji, ne uređuju život kako oni žele, već slušaju drugog. Može i ovako da se definiše: demokratija je, recimo, ono što bih ja želeo da uradim, ali to šta ja hoću ne valja ništa. Ili "kubanski sindrom", koji je nas zahvatio. Imamo demokratiju koju samo mi u celom svetu poznajemo. Tako razmišljaju onaj Fidel Kastro i Gadafi.
      
       Šta nam onda valja činiti?
       - Da se ne svađamo sa celim svetom!
      
       ALEKSANDAR MIHAJLOVIĆ
      
      

      
U Beogradu je 14. januara, posle kratke bolesti, umro Miroslav-Miro Radojčić, doajen srpskog novinarstva i dugogodišnji novinar "Politike".
       Radojčić je rođen 1920. godine u Sarajevu gde je proveo detinjstvo i prvu mladost. U ovom gradu je završio Prvu mušku gimnaziju, i to kao najuspešniji đak. Na pragu Drugog svetskog rata sa porodicom se doselio u Beograd. Sredinom 1945. Miroslav Radojčić je počeo da radi u "Politici" kao novinar reporter. Karijeru je počeo izveštavanjem sa beogradskih ulica i radnih akcija, a u međuvremenu je završio Visoku novinarsko-diplomatsku školu. Polovinom prošlog veka poslat je u inostranstvo kao prvi dopisnik zemlje koja je, tada, želela da otkriva svet. Pokazao je da je, u tadašnje vreme bez televizije, bio pravi izbor. Postao je lični prozor srpskog novinarskog čitalaštva iz Sjedinjenih Država i Velike Britanije. Poslednje penzionerske dane provodio je u bifeu "Brioni" u Svetogorskoj ulici, bivšoj Ive Lole Ribara, gde smo čuli poslednju izjavu za NIN: "Eto, Tito je išao na Brijune, a ja u 'Brione'."


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu