Ljudi očekuju od lingviste, ako ne da zna sve jezike, a ono bar da ih prepozna...

      Sveprisutni virus nije zaobišao ni moju kuću, i tako se desilo da mi lekar preporuči, između ostalih lekova, i "olint" kapi za nos, nemačke proizvodnje. ("Samo u privatnim apotekama", napomenuo je, "i znajte da su vraški skupe".) S kupovinom stranih lekova imam dugogodišnje iskustvo, skoro kao i s bolovanjem. Na lekovima sam proveravao svoje znanje slovenačkog i makedonskog. Novogrčki rečnik koji sam dobio na poklon od jednog kolege služi mi kao važno sredstvo u terapiji. Sećam se leka koji sam dobio iz Španije. Odnesem ga lekaru, on uzme da čita uputstvo i skoro sve razume: španski ne zna, ali medicinska terminologija ionako je sva internacionalna, grčko-latinska.
       S nemačkim lekovima je teže, jer Nemci imaju nekakav propis po kome uputstva namenjena pacijentima ne smeju sadržati strane i stručne izraze. U takvim slučajevima morali smo doktor i ja zajedno da se mučimo. Ja, recimo, pročitam (po mogućstvu u jednom dahu) "Magenschleimhautentzundung", objasnim doktoru da to znači "zapaljenje sluzokože želuca", a onda on meni objasni da je to - gastritis.
       Mislio sam da će tako biti i ovog puta, ali sam se prevario. Lek jeste nemački, ali je uputstvo pisano na četiri druga jezika. Uzmem da čitam prvi, i ne mogu da zaključim ni koji je jezik u pitanju, a kamoli da nešto razumem. Drugi jezik - isto. Treći - isto. Počela je da me hvata panika. Na kraju se ipak sve dobro završilo, jer je četvrti jezik bio ruski, i sada znam kako treba da uzimam lek i u kojim dozama. Ipak, muči me što nisam otkrio koja su ono prva tri jezika. Ljudi očekuju od lingviste, ako ne da zna sve jezike, a ono bar da ume da ih prepozna. U ovom slučaju ja sam pretrpeo trostruki profesionalni neuspeh.
       Na prehrambenim proizvodima obično su razni jezici označeni malim zastavicama ili automobilskom skraćenicom zemlje, da se zna koji je koji. Kod "olinta" toga nema. Ko vele: ako razumeš šta piše, znaš i koji je jezik, ako ne razumeš - onda ti nije ni važno!
       Posebno zabrinjavajuće deluju crno uokvirena upozorenja na početku svakog uputstva, propraćena uzvičnicima. Na jeziku A (moram tako da ih označim, kao što čine arheolozi) upozorenje glasi: "Informacija vartotojams. Prašome atiyiai perskaityti! Iškilus klausimu, kreipkites i savo gydytoja!" Na jeziku B: "Lietošanas instrukcija - ludzu izlasit uzmanigi! Neskaidribu gadijuma, jautajijet savam arstam!" Na jeziku C: "Enne tarvitamist lugeda hoolikalt infolehte, lisainfo saamiseks pidada nou arstiga!" Prenosim ih doslovno, sem nekih crtica i akcenata za koje ne verujem da postoje u našoj štampariji.
       Na šta li me to upozoravaju? Poređenje s ruskim ovde ne pomaže, jer na ruskom je upozorenje mnogo kraće, po sastavu očigledno nije jednako prethodnim trima, a nisu ni ona jednaka među sobom. Iz iskustva znam da prevodioci višejezičnih uputstava često menjaju tekst po sopstvenom nahođenju. Tako mi sad u ušima tihi, preteći glas stalno ponavlja "prašome atiyiai perskaityti" i slično, a ja pojma nemam šta mi kaže.
       Po nekom neodređenom akustičkom utisku, po dijakritičkim znacima nalik na one u slovenskim jezicima i još po nekim detaljima, na kraju sam postavio hipotezu da su od ova tri jezika dva baltički, to jeste litvanski i letonski, a treći, koji po obilju udvojenih slova podseća na finski, mogao bi biti estonski. S geografskog i istorijskog gledišta bilo bi logično da se ta tri jezika nađu na istoj ceduljici s ruskim.
       To je samo pretpostavka, a čak i ako se pokaže da je tačna, ostaće nerešena druga pitanja. Kojim to putevima dolaze skupi uvozni lekovi? Da li i fabrikanti lekova u Nemačkoj sprovode "Drang nach Osten", dok ih jugoistok uopšte ne zanima? U kakvoj to Evropi mi živimo, ekonomski sve jedinstvenijoj a nacionalno sve rasparčanijoj? I šta li bi na ovo rekao Istočnoevropljanin Ludvig Zamenhof, tvorac esperanta, koji je sanjao o jednom jeziku za ceo svet?