|
MIRA STUPICA: "ŠAKA SOLI"
Mira Stupica, markantna ličnost naše pozorišne scene, u jednoj skorašnjoj anketi među kolegama izabrana za srpsku glumicu (glumca) veka, napisala je knjigu uspomena
"Šaka soli", kako su sećanja naslovljena, liči na pletivo. Pletu se i prepliću slike, lica, predeli, zbivanja, ali po nekom unutrašnjem redu koji ima svoju hronologiju, svoj sistem veza, svoje kopče. Rođeni pripovedač, Mira Stupica gotovo uzgredni podsticaj razvija u anegdotu, anegdotu u živu scenu, živu scenu u pozorje na kojem više nema glume, kao što nema senki na stvarima i ljudima. U ovom svođenju računa sa prošlošću, sve dolazi na svoje mesto, i ono što je u nekom trenu možda izmaklo sećanju, i ono što se sećanjem preobražava bilo u grudvu bola, bilo u blesak iznova pronađene radosti.
Ništa ne skrivajući, pre svega od sebe, i ne ukrašavajući svoj život lažnim pozlatama, Mira Stupica bez zazora govori o teškim iskušenjima kroz koja je prolazila ali i o najdubljoj svojoj intimi. Dok - kako samoironično veli - glođe sedmu, mršavu kravu svoga veka, vidi sebe i pred vratima raja i u predvorju pakla. Ono što je, u ogledalu slave, moglo izgledati kao idilična slika jedne karijere bez mrlja i jednog života bez potresa, iza podignute zavese ovih uspomena ukazuje se u spektru svih boja: od svetlih i prozračnih, do olovnih i teških. Ali, ni traga gorčine, ni prisenka samosažaljenja. I kad piše o nepravdama koje je morala da istrpi i kad se seća ljudi koji su nepravde činili, Mira Stupica to čini s blagošću onoga koji ume da prašta, ako već ne može da razume.
Najmanje je na ovim stranicama priče o ulogama. Mira Stupica ih pominje tek koliko su, na neki način, upletene u njen život. Glavne uloge u "Šaci soli" rezervisane su za druge. Tu se sočan pripovedač pokazuje kao izvrstan, pronicljiv, duhovit portretista, bilo da likove izvlači gustim, masnim premazima, bilo da ih daje u lakim, vazdušastim linijama. I u jednom i u drugom slučaju karakteri su živi, obasjani kakvim jarkim detaljem, oštrim zapažanjem, osmotreni bistrim okom a kritičkim pogledom. Portreti su kao izdvojeni kvadrati istog filma u kojem se, po nalogu male privatne istorije, pojavljuju razne ličnosti, među njima Tito i Krleža, Andrić i Aralica, Ranko Marinković i zagrebački prijatelji. Na glumce su usmereni posebni, topli reflektori pod kojima se njihovi likovi pomaljaju u umekšanim, nežnim obrisima.
Iz rukopisa knjige "Šaka soli" NIN će, s dopuštenjem Mire Stupice i izdavača, objaviti u nastavcima odabrane odlomke.
Priredio
Feliks Pašić
Zgrada je bila spremna da nas primi i mi smo se opraštali od naše drage Crkve kao od porodičnog ognjišta, sa srcima punim nade i zebnje pred budućnošću. (Priča je o počecima Jugoslovenskog dramskog pozorišta koje, pre nego što će se preseliti u zgradu na Cvetnom trgu, probe drži u napuštenoj evangelističkoj crkvi na Bajlonijevoj pijaci. - Prim. F. P.)
Nova zgrada nas je nekako udaljila, manje smo bili šćućureni jedni uz druge, odlazili smo sada svaki u svoju garderobu, gledali i divili joj se, doduše, ali kad bi nas uhvatio strah od iznenadne usamljenosti, trčali smo u salon da opet budemo malo zajedno.
Probe, probe, probe. Bojan je vukao celu tu zajapurenu i zanesenu vojsku ka odsudnoj bici, ka premijerama. Napolju hladno, bljuzgavica, martovski vetrovi, a u pozorištu greje naše pozorišno sunce od dvadesetak reflektora, pa nam je i toplo i lepo. Šta je to što nas čini kolektivno ludim? Koja nas je sila istrgla iz realnosti i ubacila u snove i priče gde mi nismo mi, nego neko drugi, neke tuđe misli u glavi, srca puna tuđih želja i bolova - a sve je istinito i nije!
I tako, bacam ja, Lucijeta, korpe svojoj kunjadi, Ivanku i Zeki, znoj curi niz grudi, polako, do pupka, golica, a u glavi prijatna omama od okretanja, i hoću da viknem a već znam da ne mogu, snaga klizi nekud. I opet hoću i, mislim, sanjam onaj strašni i večiti glumački san: na pozornici si, a ne možeš da govoriš i ne možeš da se krećeš. Napinjem se, a u ustima nešto slatkasto, u glavi magla. Probode me strela straha. Okrenuh glavu od sale, poslednjom snagom hitnuh korpu i prinesoh ruku ustima da vidim kakve su to slasti puna. Ruka krvava. Poteče niz bradu, vrat i grudi. Poslednji put mi se okrete sala. Nađoh se u garderobi, vrata otvorena, hodnici puni šapata. Bojan me drži za ruku. Plave oči ozbiljne. Tvrd osmeh na licu, miluje me, blago, po ruci, ljubi i šapuće da jedva čujem: "Ne brini, devojčice, sve će biti dobro." Gledam ga sa malaksalim prepuštanjem i sama verujem da će sve biti dobro.
Sećam se maminog lica kad su me doveli. Znam, prošao joj je moj otac Radomir kroz glavu i njegova teška borba sa bolešću, ali nisam imala snage da je tešim, jer mi je kroz svako slovo, kao hodnikom, jurila krv.
Došao je doktor Vučinić, oslušnuo moja izmršavela rebra i naredio mir i led do daljnjega. Držala sam maminu i Bojanovu ruku, i tako smo samo stiscima i treptajima očiju razgovarali do zore.
Ležala sam na Golniku i mislila na protekle dane, na večeri koje sam sa Bojanom provodila kod "Dva ribara", na fajront kad su pred nama, poslednjim gostima, dizali stolice i iz flaša od kisele vode škropili salvete za sutra, a mi se smejali i pogađali da li je unutra prava kisela voda. Mislila sam na razgovore, na našu ljubav i zajednička maštanja o budućnosti, a sada je ta budućnost bila beli krevet, nepoznati ljudi i jezik, i strah. Strah, kao velika tamna špilja po kojoj sam tumarala i tražila pukotinu. Gušili su me samosažaljenje i panika. Suze su klizile prema ušima, pa polako kvasile ramena. Sestra bi se saginjala: "N'kar ne joči, deklica. Boš spet zdrava. Samo ubogaj profesorja Nojbauera i vse bo spet v redu."
Iz drugih kreveta su me gledale užarene oči. Nisam pristajala na njih, okretala sam glavu. Bila sam uhapšenik koga su zabunom zatvorili. Čekala sam da me puste i da ih, kao neke prolaznike, zaboravim. Živela sam i dalje u svom pozorištu.
Finci je ostavio sve. Nijedno pitanje nije rešio. Ni sam ne znam šta da radim. Tvoja pisma su mi jedina svetla tačka. Žao mi je što sam toliko nemoćan da pokrenem sve ponovo jednim gestom. Umorile me brige. Stalno me prati misao: ako se meni nešto desi, hteo bih da uradim sve da tebi i tada bude dobro. Teški dani koji dolaze zabrinjavaju. Trebat će nam mnogo snage i mnogo, mnogo ljubavi da se na nama ne bi poznao njihov trag.
Noćas me je pogled na položaj u teatru doveo do takvog napada astme da sam se skoro zagušio. Morao sam se dići u dva sata noću iz kreveta i šetati u parku do sedam ujutro. Iznemogao sam. Razdavao sam se, razdavao na sve strane, a nisam razmišljao odakle ću uzeti. Tako sam radio čitavog života. Sad dolazi obračun, polako i neprimetno. Želeo sam biti s tobom samo dok bi bio orao - a ja se bojim da se polagano pretvaram u pokislu kokoš.
Sad je tri sata u noći i ja ne znam kako bih se smirio i oterao misli iz glave koje me gone čitav dan. Ima trenutaka kad mi je sve jasno, a ima sati i sati kad ne vidim izlaza. Šta će biti u teatru, ja ne znam. Sedam glumaca fali, a mnogi su, ne izvestivši upravu, na snimanju, jer je Finci dao nejasno obaveštenje.
U stanu je teško, para nemam da bih maknuo s mesta. Kuvam na brzinu, na hartiji: krumpir, i jedan paradajz. I ne znam gde mi je glava. Teško je, teško u ovim danima, punim razočaranja, depresije i očaja. Nemam ni toliko ponosa više da bar pred tobom podignem glavu.
Dođi, da mi tu tminu razjasniš. Strpi se, proći će i biću opet onaj koji će znati posao i život, a i sreću svoje Mire uzeti u ruke.
Venčali smo se dok sam još ležala u paviljonu broj 3 sanatorijuma Golnik, 8. maja 1948. godine. Obukla sam sivi kostim od gabardena, opšiven svetlosivom trakom "metlicom" i krenula sa Bojanom duž terasa i prozora načičkanih bolesnicima koji su nam mahali i koji su, eto, toga dana još jednom poverovali u snagu života i ljubavi. Bila sam mirna na venčanju u Kranju, Bojan užasno uzbuđen. Doktor Nojbauer i profesor Črto Zorc kao svedoci ozbiljni, komičar Frane Velčinski Ježek, arhitekta Dušan Omahen i Stane Sever, glumac, neozbiljni, kao što svadbi i priliči. Na livadi beli čaršav i mnogo đakonija koje je Bojan ne samo doneo nego i kod mame u Ljubljani sam pripremio. Naokolo brda sa snežnom kapom. Sedela sam naslonjena na svoga muža, ozbiljna i zamišljena. Spavali smo u Kranju, u hotelu, a ujutro su nas probudili pucnji i vesela povorka radnih ljudi koji su slavili Dan pobede, 9. maj. Stajala sam na hotelskom prozoru i pogled na zastave, šarenilo i veselje učinio mi se dobrim znakom za našu budućnost. Jedino me je malo uznemiravalo to što još nisam znala ko sam ja.
Godine, godine, godine, uloge, uloge, selidbe. Jesam li bila srećna? Štošta me je snalazilo, ali je sreća ipak zavisila mnogo i od mene same. Bila sam vedra, sklona smehu i praštanju. Gurala sam svoj sizifovski kamen uzbrdo bez stenjanja, iako je ponekad bio težak i pretežak. Umela sam da shvatim neminovnost životnog toka - znala sam da mi normalno pripadaju nevolja, težina, neuspeh, pa i nesreća. Nisam lako gubila snagu i vedrinu. Usmerena na svoje težnje, harmonizovala sam sebe s okolnostima onoliko koliko se ljudskom snagom to može. I u poslednjem, najtežem delu svoga života znala sam da istrpim i ne pobegnem ni sa mesta na kome sam, ni od sebe kakva sam.
Mislim da sam takva mnogo koristila Bojanu iako sam ga često, baš takva, i nervirala. Nisam isisavala nevolju do kraja. Čim bih je osetila, gledala sam kako da je na vreme ispljunem, da što manje otrova progutam. Smatrala sam to dužnošću prema onima koje volim. Morala sam da budem snažna i za njega, da bih ga branila od tuđih nasrtaja, a i od njegove sopstvene osetljivosti. Život je kratak, mora čovek i da se nasmeje, pa makar i samom sebi ili, možda, baš najpre i prvo sebi.
Mesec dana posle našeg venčanja, otpuštena iz sanatorijuma Golnik, ušla sam u kuću Bojanovih roditelja, Maruše i Janka Stupice, u Ljubljani, u Dalmatinovoj ulici 7. Mogu da zamislim šta je to dvoje jadnih roditelja mislilo o ženidbi svoga sina sa žgoljavom srpskom glumičicom i uz to još tuberkuloznom. Stigla sam u Ljubljanu pre bratstva i jedinstva, pa nisam znala ni reč slovenački, a oni ni reč srpski. Samo smo se jedni drugima dugo i usiljeno smešili. Sto, u tamnoj trpezariji s ogromnim kredencima, natrpan stolicama kao u Joneska, svečano postavljen za novu snahu. Mama Maruša, krupna, blagog osmeha koji joj je, videla sam to kasnije, uvek stajao na licu, čak i u snu, prosto kao kulisa iza koje se do kraja života krila. Otac Janko, sićušan, lepih oštrih crta, sitan čovek, sitan trgovčić i sve tako nekako. Bojanova sestra Nada, sva na oca, pepeljasta kosica, špicast nos, vesele okice i visok dečiji glasić. U moju čast bila je spremljena nacionalna slovenačka hrana. Nasuli su mi nešto, meni nepoznato, kašasto, zvali su ga ricet. Jedva gutam. Sestra Nada, zadužena za zatrpavanje rupa, sve vreme kokodače slovenački i onim što misli da je srpski. Posle riceta, poslužili su, na velikom belom tanjiru, debelu crnu kobasicu iz koje su iskakale zakrvavljene kockice slaninice. "Krvavica in kisla repica, pokusi, zelo je dobro." Joj, zajaukah ja u sebi, gde ste naši lepi paprikaši i sarmice! Nisam mogla ni slutiti da ću ta ista jela, kroz godinu-dve, i sama smatrati izvrsnim poslasticama. Tada im se lepo izvinih da sam već sita i da više ništa i ni po koju cenu ne mogu da jedem. Razumeli su. Sutradan me zapitaše šta bih to ja želela za ručak. Mislih, mislih, pa rekoh: paradajz. Što je sigurno, sigurno je. Oni se zglednuše: "U Sloveniji to ne jedemo. Retko ga i na pijaci ima, ali tata će pokušati da ga nađe." Sutra opet: šta bi ti? Ja: paradajz. I tako svakog dana. Oni: šta bi ti? Ja: paradajz. Tata Janko me prozva "tavariščica paradajzerica".
Po ceo dan sam se šetala po prelepom parku Tivoli, pela se u kafić na neboderu, čitala Gintera Grasa, gledala sa vrha na malu, ali veoma lepo skrojenu Ljubljanu, njena zelena brda i rečicu, jedva čekajući i brojeći dane kad ćemo najzad, nas dvoje, krenuti na naš medeni mesec u Kamnišku Bistricu.
Dvadeset kilometara posle tako tihe i uvek ispražnjene Škofje Loke dođosmo u lepu dolinu sa bistrom rečicom i jednom jedinom kućom. To je bilo naše stanište za neko vreme.
Soba na vrhu sa kosim krovom, najniža kod uzglavlja. Često se ujutro probudiš od udarca kao kvrgavi modri krompir, znači nema šanse ni da te u tom položaju rođeni muž poljubi, jer u toj rupi nema mesta za dve glave jednu iznad druge. Može i poljubac, ali samo iz profila. Zato smo se uglavnom šetali ili sedeli na verandi te gostionice i jeli slasnu smetinu koju je svakog dana pekla naša domaćica. U toj divnoj kući, prirodi i na vazduhu, po ceo dan smo se šetali, voleli i planirali, planirali. Sve do subote bili bismo skoro sami u toj kući, a onda bismo, zbog navale izletnika, bežali u neko drugo izletište iz koga bi, opet, od nas oni bežali u neko treće. Subotom i nedeljom je i u Sloveniji opšta bežanija jednih od drugih.
Avgustovska vrućina preskočila je špicasti Babin Zub i naterala me da iza kuće gola po potoku trčim i pljuskam, a Bojan bi me tada tako golišavu jurio. "Preko šume, pa u šumu" i stigao bi me baš tamo gde sam videla da je trava najmekša. Mogla sam, doduše, onako rovita, da dobijem smrtonosni eksudat, ali neki put je ljubavna igra važnija i od života.
U takvim danima Bojan bi zaboravljao na agitprop, Fincija i čaršiju. Porastao bi mu opet optimizam, pa bi mi crtao naš budući stan, dekore za nove predstave, iz raznih uglova, a ja bih mu za to vreme posmatrala lepu ruku, njegov pravilni profil i zaneta šaputala: aha, aha. Bila sam autistična, a i ostala do danas, za geometriju, levo i desno, za ulaze i izlaze, za nacrte i vizure, i za sedam puta osam. Ali, nisam htela da ga iz njegovog zanosa glupim nerazumevanjem budim. Ne treba zato misliti da sam u celom našem životu bila uvek tako ljupka i pažljiva Mila-Gera. I u meni je čučao lav koji bi se s vremena na vreme budio i dobro rikao.
Prebiram po našim stvarima i pismima, nemam dovoljno rasudnosti šta je ono šta treba da ostane, žao mi je svake ceduljice njegovom rukom pisane. Čuvali smo sve to da se u starim godinama smejemo i raznežujemo. Recimo, šta je koje godine bilo, odakle je koja fotografija, koji komad, kad smo se selili, koliko puta je gostovao u Mađarskoj, Pešti, Rusiji, Beču, Poljskoj. Ne pamtim koliko je ko nagrada od nas dobio, za šta i koje godine. Ali, možda i nije bitna ta konkretnost. Ima važnosti samo ono čega se sećam. Sve drugo, uostalom, već je neko negde zapisao. Ne osećam se ni dovoljno rečitom da pišem o Bojanu. Reči mi ne slušaju misli. Njegove reči su uvek divno služile njegovim mislima. Bile su neobične a jasne, luckaste a umne - bile su baš samo njegove. Ništa nije zabeleženo pri radu na probama, kada je čudesno pokretao u nama motive, slike, boje, nijanse, zvukove, svesno i nesvesno, da posluže baš toj priči koju pričamo, baš tom liku koji gradimo. I nikada to nije smatrao svojim udelom u glumcu. Bio je dobrodušni milijarder. Njegove reči smo skoro zaboravili, ali njihovo delovanje nosimo još uvek u sebi.
Kad god me pitaju koja mi je uloga najdraža, ne umem da kažem. Ali znam da je uloga Saše Njegine u "Talentima i obožavaocima" bila za mene najvažnija, jer mi je otvorila novi prostor dramskih heroina. Predstavu "Talenti i obožavaoci" pamte ljudi i danas, posle toliko godina. Pamte je i u Zagrebu koji nas je zasuo cvećem i ovacijama. Te večeri u tom gradu našeg gostovanja malo ko je spavao. Mnogo nas je sveta posle predstave sačekalo, hteli su da nam izraze ljubav, zahvalnost i uzbuđenje za naše "Talente". A koliko je bilo borbe oko podele uloge Njegine, a kasnije koliko gorčine zbog kritika! Ali, vredelo je, jer još postoji divna fotografija Njegine sa svećnjakom, još se ljudi sećaju scene čitanja pisama, ja još čujem šum ljudskih ruku od aplauza i lepršanje maramica u gledalištu na rastanku Saše i Pece. Kažem Mariji Crnobori kako je dobro da između nas dve nikada nije pala nijedna gorka reč. Bojan je dodelio ulogu Njegine meni, a Dedinac se oštro protivio, želeći da tu ulogu igra Marija. Dva tabora su se dobro zakačila i, dok su u tuči zvonili i otpadali njihovi rogovi, nas dve pametnice mirno smo "pasle travu". Dedinčev prijatelj, povremeni kritičar, prebrojao mi je suze u predstavi i pronašao nekoliko suvišnih. Što se suzica tiče, bio je u pravu, ali ni o predstavi nije rekao nijednu dobru reč. Nije znao čovek da će ući u antologiju. Oprostila sam to kritičaru. Razumela sam već tada da je ta kritika bila samo dar njegovom prijateljstvu sa Dedincem, a prijateljstvo je vredna stvar, zar ne?
Bojan se našao u tesnom i strogom vremenu sa svojim reformatorskim podvigom i vizijama o modernom teatru. Revolucija se još takoreći ni iz uniforme u civil nije presvukla, pa je svojim strogim i sumnjičavim okom (i ne samo okom) još uvek streljala oko sebe na sve što bi šušnulo ili podiglo glavu, na svaki pokret iznad kolektivne ravni. Ali je Bojan hrabro i uporno uzmicao tom teroru ubitačne uravnilovke. I dok su se pred Jugoslovenskim dramskim pozorištem, i danju i noću, otezali redovi za karte, da bi, makar kroz dva meseca, neki iz tih redova mogli da vide jednu od tih sjajnih predstava i dok se zgrada tresla od aplauza, a ljudi iz nje izlazili opijeni lepotom, na Stupicu se sručila lavina optužbi za razna zlodela. Među njima bila je i ona za to vreme pogibeljna - formalizam, nešto kao diverzija na sistem i državu. Ja se i sada uzbuđujem kad o tome govorim, jer je za moj život to imalo teške posledice. Formalizam je, recimo, bila scena u "Dundu" kad se stari Dundo Maroje, koji uhodi sina rasipnika, na brzinu sakrije u bunarsku kofu čiji konopac drži, šćućuren iza bunara, sluga Bokčilo, pa vadi i spušta starca za poneku ljutitu repliku sinu koji se prestravljen osvrće, jer ne vidi otkuda dolaze. I u kulminaciji scene, koja pršti od smeha razdragane publike, sluga Bokčilo slučajno ispusti konopac, pa se čuje jedno pljas i Dundov glas iz bunara: "Ajme meni, ne znam plivati!" Publika se sa sedišta diže, smeje, aplaudira. Kad se još čiča uspenje uz konopac i pomoli mokar i raščupan kao miš iz rasola, misliš srušiće se zidovi od aplauza i smeha. U to surovo i gladno vreme taj smeh ljudi trebalo je zlatom platiti. Pariz je pao pred "Dundom", pa rezervisani Beč, da ne nabrajam Prag, Moskvu, Lenjingrad, Budimpeštu. Eto, takvi su bili Bojanovi "gresi" kojima su se bavili čaršija i Partija, i kritika, i koji su se, po inerciji, protezali na ceo njegov rad i život. Bio je čovek pod stalnom sumnjom.
 Miroslav Belović, reditelj velikog autoriteta, piše da su početkom juna 1948. godine, na probi "Ljubov Jarovaje", svi bili "srećni i ponositi": "Rađalo se nešto novo u našem pozorištu, nešto što nije doslovno preslikavanje života, nešto što odiše poezijom teatra, što poštuje uslovnost scene, što traga za istinom kroz žanr i stil i zamamne likove. Svi smo ušli u Stupicinu avanturu duha i sledili ga sa punom verom. Početkom jula me je zaprepastio napad na Stupicin 'formalizam', objavljen u "Borbi". Potpisao se iza tog napada niz kulturnih poslenika, među kojima su bili i najistaknutiji predstavnici našeg nadrealizma. To je bilo svirepo i netačno. Sve tri predstave Bojanove u JDP bile su prožete realizmom, ali realizmom u kome je bilo poezije, mašte, u kome nije bilo sivila, scenske dosade i žanrovske bezličnosti. Taj pamflet je bio veliki promašaj, bio je pravo dogmatsko slepilo. U novembru, na kontrolnoj probi Ljubov Jarovaje, Radovan Zogović, Stefan Mitrović i njihovi adlatusi ponovo su pokušali napad na Bojana Stupicu. S ultradogmatskih pozicija napali su Bojanovu režiju i tražili da se zaustavi rad na njoj. Njihove primedbe su bile neznalačke, primitivne i neteatarske. Premijera 'Ljubov Jarovaje' pretvorila se u Stupicin trijumf." (Zbornik "Bojan Stupica", Muzej pozorišne umetnosti, Beograd, str. 165-166)
A ja se sećam kako su se, posle generalke "Ljubov Jarovaje", "mudraci" pokupili u gornje odaje da donesu presudu. Pustili su nas, ceo ansambl od oko sto ljudi, da šest časova čekamo na presudu. Ležali smo po podovima, premoreni i deprimirani, kad je najzad ušao Stupica, bled ali miran i rekao: "Nešto ćemo malo popravljati. Idite kućama i odspavajte ovu moru. Biće sve u redu." Zvuči gotovo anegdotski - morali smo klavir sa leve strane pozornice da premestimo na desnu, zato što je "klavir instrument buržoaskog elementa i kvari čistotu levice". O tempora, o mores, što bi rekli oni malo učeniji.
Međutim, borbe, sukobljavanja, gorčine nisu prestajale za Stupicu. On ih je u časovima malodušnosti utapao u "Prešernovoj kleti", "Složnoj braći", "Teta Jeli" i u našu kuću je prečesto počeo da ulazi miris alkohola i sumoran ton. Pokušavala sam da ga osvežavam i podižem, ali sam bivala grubo odbijana. U tim danima mi je moj mlađi brat Bora bio jedino prihvatljivo i dopušteno društvo. Alkohol je u našu kuću doneo i ljubomoru. Na probama je Bojan bio uvek onaj isti, britki, briljantni, zavodljivi čarobnjak, ali se ipak nije sve moglo sakriti. Ajkule su odmah namirisale krv i spremile se za veliki pir. Bora mi je bio dragocen ne samo kao društvo već i oboma nama kao "devojka za sve". Išao je sa porcijama u menzu, vodio malu Minu u obdanište, kupovao cigare, novine, bio je Bojanov kurir za sve poruke njegovim saradnicima, pošto telefona nije bilo. Završio je bio srednju tehničku i dve godine vojske, negde u Nišu, i dobio službu u Rakovici. Jednog dana mi je došao sav zajapuren i promucao: "Ja neću više da radim u Rakovici." "Dobro, a šta ćeš?" On ćuti. Ja se onda setim kako ga je stari i sjajni ruski reditelj, gospodin Jurij Rakitin, uzeo za lepu ulogu dečaka u Gončarovljevom "Ponoru" i kako je bio oduševljen njegovom neposrednošću. "Možda želiš da budeš glumac?" pitam. Kao iz topa reče: "Želim!" Kažem: "Pa dobro. Prijavi se na konkurs za glumačku školu." Položio je ispit i primljen u klasu mog divnog Pometa, Joze Laurenčića.
Bora je obožavao svoju šest godina stariju sestru i, dok sam ja još bila devojčurak, tvrdo je naumio da me uda za mladoga kralja Petra. Ili on ili niko! Kompromisa nema. "Samo da te on vidi", govorio bi mi i predlagao da se malo šetkam ispred dvora. Zagorčavao mi je život sramoteći me pred mojim mladim udvaračima. Da ih rastera, tražio bi: "Daj jedan dinar!" A poznato je da mi je, zajedno sa svim zlatom i svitom, kralj za dlaku umakao, te ja, šta ću, udadoh se za Mavida. (Milivoje Popović Mavid, glumac.) Bora je plakao zbog tog mog neuspeha. Posle trideset godina, kao supruga predsednika države, pravdala sam se Bori: "Pa šta da radim, Boro, kad u komunizmu nema kraljeva. Ovo je maksimum što se u ovoj situaciji može postići." Dugo su mu se zbog toga u Ateljeu 212 glumci smejali i nadevali mu razna imena, pa čak i "ludi princ Đorđe".
 Teatrolog Josip Lešić piše da mu je, čitajući "Započeti dnevnik" Mate Miloševića, postalo "kristalno jasno... šta se tada zakulisno i 'podzemno' u teatru dešavalo". "Do nas su dopirali samo mutni i nerazumljivi refleksi Stupicinog umora i nezadovoljstva (često ljutnje pa i histerije), za koje nismo znali (čak ni slutili) ni razloge ni povode; a s druge strane, objelodanilo se isto tako jasno da je već tada, nakon nepune godine rada, ono toliko puta isticano 'romantično-idilično razdoblje' bilo zapravo već okončano i da je prelaskom iz 'crkve' u pozorišnu svakodnevicu nastala, kako bi to Ibzen rekao, ogorčena 'borba u čamcu', borba za 'mjesto pod suncem', za uloge, za prestiž, za vlast. Zabilješke Mate Miloševića, kao činjenički (dokazni) materijal, racionalno-hladno osvjetljavaju naličje 'fasade', ono iza scene: netrpeljive odnose i sukobe Fincija i Stupice, pa i Dedinca i Stupice, nesuglasice, kuloarske igre oko vlasti, 'zavjera kritike' (Finci i Bogdanović su se, ipak, konstatuje Mata Milošević, nepravedno 'okomili' na Stupicu). uništavajući čak i onu njegovu poslovično 'neuništivu energiju'. A ako na sve to dodamo i 'ispade' ideologizirane i ortodoksne svijesti, kao što je bila, na primjer, ona tvrdnja Jože Rutića (danas komična ali onda opasna) u diskusiji povodom 'Ljubov Jarovaje', kako su izvjesna ostvarenja slaba zato što 'glumcima nije dovoljno rastumačena istorija boljševičke revolucije' - postaju nam jasni razlozi ne samo Bojanovog umora već i njegovog nezadovoljstva, pa i njegove demisije." (Zbornik "Bojan Stupica", str. 281)
Bojanov odlazak bio je prouzrokovan, kako beleži Mata Milošević u "Dnevniku", kao mišljenje Mime Dedinca: "Mislim da Bojan treba da završi 'Ljubu' i 'Dunda', a onda da ide na odsustvo", a na njegovo mesto bi trebalo da dođu reditelji Dimitar Ćostarov, dr Hugo Klajn i Tito Stroci. Zapisano je to u dokumentaciji. Bojan je ipak ostao još toliko da, posle "Talenata", napravi predstave "Fuenteovehunu", "Volponea" i "Ledu". Posle toga je "morao na odmor" koji je bio svojevrsna kazna. Udaljavanje.
Rešenje je morao da potpiše Velibor Gligorić, književnik i kritičar, tadašnji upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Posle Bojanove smrti otišla sam do Velibora Gligorića. Bio je, kao i uvek, ljubazan i, po svome, zatvoren. Počela sam da govorim o danima velike napetosti između Dedinca i Bojana, pa kad sam mu rekla da je Bojan Mimu cenio kao poetu i da ga je njegova smrt pogodila, kao da mu je malo laknulo. Očekivao je, verovatno, nekontrolisanu i pristrasnu provalu ogorčenja koju bi, po svojoj prirodi i ukusu, teško podneo.
Priznao je da mu je često posredovanje između njih dvojice bilo veoma teško, jer su bili toliko različiti, a svaki sa svojim argumentima i vrednošću. Mimu je cenio kao pesnika, a Bojana kao izuzetnog pozorišnog stvaraoca. Shvatao je da je Bojanu bilo ponekad teško da podnosi Miminu hladnu superiornost i oštro kritičarsko oko koje je prvenstveno tražilo, i nalazilo, samo greške, a preko rezultata i vrednosti skoro ravnodušno prelazilo. Kaže da je pokušavao da ih dovede u dijalog, ali da je prvi hladno, a drugi vatreno i uvređeno odbijao. Ali, pored svega, bio je privržen Bojanu kao umetniku i čoveku koji je nosio na svojim plećima zamašan teret pozorišta. Žalio je, ali i razumevao naše burne reakcije, ostavke i selidbe, i iskreno se radovao našim vraćanjima.
Rekla sam mu da smo to osećali i da smo mu bili zahvalni što nas nikad i ničim nije povredio. Na kraju sam mu, ipak, zamerila što bar ponekad nije svojim autoritetom i otvoreno stao na stranu možda robusnog i preosetljivog čoveka, čoveka koji je grešio jedino zato što je ogromno i strasno radio, da su među nama mnogo bolje prošli pozorišni "dijetalci" koji nisu ostavili nikakva traga i kojih se ne sećamo. Bila mu je neugodna ta moja primedba. Dugo je, ćuteći, micao vilicama, pa je polako rekao: "Ima trenutaka kada čovek misli da radi najbolje što može, a kasnije vidi da je možda mogao i nešto više i bolje."
Zažalila sam što sam ga rastužila i možda podsetila na neke umorne časove njegova života. Bio je on ispravan i dobar čovek.
I tako, dok je Stupica osvajao pozorišne Mon Blane i Himalaje - ne strahujući od lomova i padova, žudeći jedino za vrhovima i širokim vidicima bliže nebu i muzama - na zemlji su ga sačekivali osvajači pozorišnih Avala i podučavali šta je trebalo, gde je i kako grešio, i punjene čaršijske ptice koje više ni do prve bandere nisu mogle da uzlete.
Nastaviće se
|
