Mira Stupica
Čuvala sam se samo da u iskrenosti ne pređem crtu dobrog ukusa. Da budem iskrena do kraja, ali i da mi iskrenost ne legne na psihijatrijski kauč. Da sve do kraja kažem ali decentno bez senzacionalizma

      "Šaka soli". Tako se zovu uspomene Mire Stupice.
       Uzbudljive i uverljive priče o raskošnim radostima i uspesima ali i patnjama, probijanju kroz led smrti.
       Uspomene, samo uspomene to je jedino ostalo. I nama.
       Pasternak će reći ("Doktor Živago") da se, pogrešno, smatra da su najvažnije u Jevanđelju one poruke i regule koje su sadržane u zapovestima, i da je za njega najvažnije to što Hristos govori pričama iz života, osvetljavajući istinu primerima iz svakodnevnice. Glumica Mira Stupica, upravo tako, priča priče iz svog života, osvetljavajući istine primerima iz svakodnevice, ne samo pozorišne.
       Sasvim lično.
       Tako je i u ovom razgovoru.
       Dakle, Mira Stupica lično.
      
       "Šaka soli". Otkud taj naslov? Obično se kaže da nam fali zrno soli u glavi. Međutim, izgleda da smo danas mnogo bliže istini ako kažemo: fali nama dobra šaka soli u glavi?
       - Šaka soli je sinonim za mudrost. Uvek sam više volela da se družim sa nepismenim mudracem nego sa pismenom budalom. Naravno da je najlepše kada se obrazovanje i mudrost nađu na jednom mestu. Imala sam sreću da najveći deo svog života, ličnog i profesionalnog provedem sa takvim ljudima.
       S druge strane, znate, četrdeset godina smo živeli u iluziji da smo dobri, pametni, da nas ceo svet voli. Šepurili smo se narcisoidno pred ogledalom. Sada se ono razbilo u paramparčad i mi sa nevericom buljimo u tu srču u kojoj se vidimo iskrivljeni, ružni, zli, prljavi. Glupi, pre svega. Fali nam dobra šaka soli u glavi.
      
       Kažete da vam pisanje uspomena nije baš prijalo. Da li je u pitanju čin ili tema - vaš život koji ste voleli "takvim kakav jeste"?
       - U mom smiraju životnom otvorio se veliki, čist prostor koji je ranije bio popunjen glumom, pozorištem, ženskim obavezama ali i zgusnutim društvenim životom. To su iskoristile uspomene. Bilo je strašno intenzivno. One su navalile, one su nahrupile da napune taj prostor. I onda sam rešila da to stavim na papir. Nisam razmišljala da li ću to umeti ili ne, da li će se to nekom dopasti ili neće. Jednostavno, morala sam to da uradim, pa makar ostalo samo u porodici, za moje unuke ako ih bude nekada interesovalo kako je njihova baka živela i radila.
       Čuvala sam se samo da u iskrenosti ne pređem crtu dobrog ukusa. Da budem iskrena do kraja, ali i da mi iskrenost ne legne na psihijatrijski kauč. Da sve do kraja kažem ali decentno bez senzacionalizma.
      
       Šatobrijan tvrdi da je sa svakidašnjicom mnogo lakše raskinuti nego sa uspomenama. Kaže: puca srce kad se sa uspomenama raskida.
       - Tačno, ja sam ih samo posadila ili presadila u svojevrsnu baštu u kojoj će da žive i dalje i kada mene ne bude bilo. Ta bašta je moja knjiga.
      
       Rukopisom dominira sudbina jednog braka povezana sa sudbinom jednog pozorišta. Može i obrnuto - Jugoslovensko dramsko i Stupice.
       - Moj život vezan je i po ženskoj i po profesionalnoj liniji za Bojana Stupicu. Ja sam se malo i čuvala da neke svoje, naravno izrazito subjektivne, impresije o Bojanu javno govorim. Kada sam i govorila, bile su vrlo kratke. Više sam se služila dokumentacijom i onim šta su drugi o njemu kazivali.
      
       Opisali ste ga kao izuzetnog čoveka i stvaraoca.
       - On je zaista bio čudo od muža, od čoveka, od ljubavnika, od prijatelja, od životnog drugara. O njemu kao umetniku da i ne govorim.
      
       Vanredan čovek nesvesno teži vanrednoj sudbini. Bojanu je to, izgleda, bilo imanentno. Međutim, vi ste to tražili svesno.
       - Svi stremimo prema nečemu što je dobro i lepo i što je impresivno. Ja sam se prva zaljubila u njega. On se u mene zaljubio tokom rada. Prvo je video talenat pa posle zgodnu curu. Ja sam odmah prepoznala u njemu muškarca svog života.
      
       Odmah?! To se dešava tako retko tako nikad, kako reče Marina Cvetajeva.
       - Potpuno je u pravu. Ja sam imala, eto, tu sreću. Bojan je bio muškarac iz ženskih snova. Zgrabio me je i postavio visoko iznad sebe. Do zvezda. Sve je bilo podređeno meni.
      
       Kažu poznavaoci žena da je najveći uspeh kada kod žene razvijete osećanje da vam se divi. Vi ste se divili Bojanu. I danas.
       - Bojan je bio bučan, snažan, eruptivan... On je bio moćan čovek, pun gestova, sa bujnom maštom. On je bio riter, on je bio vitez, ali je bio istovremeno i vrlo osetljiv. On je bio smisao.
      
       Golubija duša.
       - Da, da... Pa, zamislite samo kada vam jedan takav čovek kaže da ste vi nagrada za njegov rad. Kad vam kaže: stvarajući tebe, otkrivao sam sebe. Retko ko to doživi.
      
       Beležite dok je Bojan bio bolestan: "Ceo svet se ispraznio. Bio je stvaran samo jedan bolnički krevet. I začudo, izašla bih na scenu i igrala. Reakcija i aplauzi bili su na istim mestima." Potom se pitate: "Kako to možemo? Zar je privlačna snaga scene toliko jaka da zarobi glumca kao planeta svoj mesec?" Zaista, kako je to moguće?
       - Ne znam da odgovorim na to pitanje. To su neki uslovni porivi koji preuzmu komandu. Vi jednostavno postajete druga osoba dok traje predstava. Sećam se Carke Jovanović koja je pravo sa sahrane svoga sina došla na predstavu "Ljubov Jarovaje" i igrala majku koja je izgubila sina. Ne znam, to je kao neka tajna. To je čudesno.
      
       Bojan je na kraju imao zlehudu sudbinu. Bio je žrtva. Da li komunizma?
       - Znate, Bojan nije bio žrtva komunizma. Bojan je bio žrtva nekih ljudi. Onih nekih što pokvare i komunizam, i demokratiju, i monarhiju, pa i Crkvu. I danas su ti neki među nama. Kada danas razmišljam o tim danima i Bojanu u meni nema žuči. Crnjanski je imao Ristića, Kiš Jeremića... Stupica Dedinca i Fincija... To je kao neka neminovnost.
      
       Život sa političarem i diplomatom Cvijetinom Mijatovićem bio je takođe obeležen studenom tugom.
       - Ja bih htela vrlo pažljivo da o tome govorim. Kada čovek izabere svog životnog druga, zbog sitnice može da ga napusti ali u velikoj nevolji - ne. To se ne radi. Cvijetin je zaslužio da budem pored njega u njegovim a samim tim i mojim strašnim časovima. On je bio jedan čestit i skroman čovek. Sahranila sam ga u Beogradu tiho, kako je želeo.
      
       Kako je delovalo na jednu primadonu, uspesima i pažnjom razmaženu ženu, okruženu razbarušenim i kreativnim Bojanom Stupicom, koji se s putovanja vraćao sa egzotičnim poklonima kao Marko Polo - brak sa asketom, ćutljivim i povučenim Cvijetinom Mijatovićem?
       - Čovek mora da bude prilagodljiv.
      
       Do takvih krajnosti?
       - Čovek mora da zna statiku svoga čoveka, koliko on može da izdrži. Ne možeš se ti o prijatelja, recimo, obesiti svom težinom. Moraš da znaš da li je tvoj prijatelj soliter ili je dvospratna kuća, ako nećeš da ga izgubiš. Ne možeš ti na dvospratnu kuću nazidati još tri sprata, pa da se sruši prijateljstvo. Prema tome, ja sam znala za koga polazim jer sam ga poznavala dugo. Iako sam poznavala njegovu introvertnost trebalo mi je vremena da se na nju prilagodim.
      
       Vi uglavnom vrlo lepo i vrlo zanimljivo pišete o vašim muškarcima. Međutim, jedan ženski lik u vašoj knjizi je takođe s posebnom pažnjom opisan.
       - Znam na koga mislite iako u mojoj knjizi ima govora o mnogo žena, pre svega mojih koleginica. To je moja svekrva, majka mog prvog muža Mavida Popovića. Fenomenalna žena u svakom pogledu. Kada su komunisti došli na vlast oduzeli su joj veliko porodično imanje. Žestoko se opirala. Jedino ona i episkop mačvanski nisu potpisali taj pljačkaški akt. Gospođa Milena je tražila da joj vlast, ostavi bar onaj minimum od deset hektara, koji je ostavljan onima koji nemaju nikakav drugi prihod. Odbili su je rečima da se iz zarobljeništva vratio njen muž, pukovnik u penziji, i da je ona tako materijalno obezbeđena. Na to im je gospođa Milena ljutito odbrusila: "Ne prihvatam ni ovu vašu odluku, gospodo, jer je svima poznato da muž nije trajno dobro." Smejali su se ali su joj dali tih deset hektara kao i pola kuće u Šapcu.
      
       Vaša velika "borba u čamcu" (Ibzen) je pred čitaocima. Koja je strepnja i koje je uzbuđenje veće - da li kada ste pred gledaocima ili sada kad ste pred čitaocima?
       - Kad sam pred čitaocima. Sada imam veću tremu. Ono sam osvojila, tamo imam veliki kredit. Sada nisam na svom terenu.
      
       T. S. Eliot zapisuje: "Radost je vulgarna, čovek se ne smeje sam, samo onaj ko je sposoban za velike nesreće je izuzetan čovek."
       - Mnogi mi ljudi kažu: blago tebi, imala si božanstven život. A oni koji me bolje poznaju: bogami imala si težak život. Istina je i jedno i drugo. To je valjda kosmička pravda da su patnje, smrti i strahovi dodeljene i kraljevima isto kao i prosjacima. Sve sam to doživela i preživela. Pre svega nepreglednim prisustvom umetnosti i ljubavi u mom životu. Naravno, tu nikada ne zaboravljam da dodam prirodu koju jako volim.
      
       LUKA MIČETA