Da li je američki "raketni štit", najskuplji vojni sistem ikad projektovan, zastareo pre nego što je postao moguć i da li je, u svetlu nove bezbednosne doktrine Rusije, ceo koncept u stvari pogrešna odbrana od pogrešnog protivnika

      Prva raketa ispaljena je iz vazduhoplovne baze Vandenberg u Kaliforniji. Druga, oko 20 minuta kasnije, sa 6 900 kilometara udaljenog ostrvca Kvadžalejn na Pacifiku. Jedna prema drugoj, na zakazani randevu, kroz ledenu hladnoću svemira (na visini od 160 kilometara), putovale su brzinom od 22 400 kilometara na sat. Njihov let pratio je sveobuhvatni sistem radara, senzora i kompjuterskih navigatora. Sve je teklo po planu do poslednjih šest sekundi. Onda su dva toplotna senzora na raketi presretaču zatreptala. Sve u svemu, u eksperimentu koji je koštao sto miliona dolara, uspešno je realizovano 16 od ukupno 17 ciljeva. A 17. je bio - pogoditi metu.
       Da je proba - najnovija provera osnovnog elementa američkog "raketnog štita", sistema koji treba da prvo otkrije, a potom, po principu "metkom na metak", presretne i uništi dolazeći neprijateljski balistički projektil - uspela, Pentagon bi imao dokaz da je tehnologija savladana i predsedniku bi preporučio da donese odluku o instaliranju ovog sistema u predviđenom roku, 2005. godine. Ovako, preostaje još jedna prilika, novi test koji je planiran za kraj aprila ili početak maja. Klinton pak do kraja idućeg leta treba da prelomi da li će "raketni štit" biti deo njegovog predsedničkog mandata.
      
       "Rat zvezda", drugi deo
       Ova proba, obavljena 19. januara, zbog toga je koliko tehnološki, toliko i politički neuspeh. I Pentagon i Bela kuća se, međutim, nadaju da je privremen. Pozivaju se pri tom na uspeli test obavljen 2. oktobra prošle godine (mada je naknadno otkriveno da je u izvesnoj meri bio i naštimovan). Ali ukupan rezultat jeste da je ionako kontroverznom "raketnom štitu" dodat novi sporni elemenat, tako da on ostaje vruća tema i na unutrašnjoj američkoj sceni (i predmet polemika potencijalnih predsedničkih kandidata u kampanji za nominaciju), i na globalnoj areni. Naime, NATO saveznici su podozrivi zbog toga što kao nacionalni štit Amerike ovaj sistem sa još jačim kontrastom ističe vojno zaostajanje Evrope, a uz to, kršenjem postojećeg Sporazuma o antibalističkim raketama (ABM), ruši osnove strateške stabilnosti sa Rusijom i podstiče novu trku u naoružanju. Sa svoje strane, Rusija i Kina, posle Kosova više nego podozrive prema krajnjim namerama i ambicijama Vašingtona, u ovome vide još jedan dokaz američke želje da ojača svoju geopolitičku dominaciju i učvrsti temelje unipolarnog poretka po svojoj meri.
       "Raketni štit" je inače zamišljen kao mini verzija Reganove "strateške odbrambene inicijative" (SDI) iz sredine osamdesetih, poznatije kao "Rat zvezda", kojom je najavljena završnica hladnog rata. "Rat zvezda" je predviđao da se Amerika od sovjetskih balističkih raketa sa nuklearnim glavama odbrani tako što će one biti prvo otkrivane, a potom presretane i uništavane sistemom lociranim u svemiru, prvenstveno moćnim i preciznim laserskim zracima. Bila je to tada sjajna ideja, ali sa jednom velikom manom: niko nije znao kako da to napravi. Uprkos tome, Reganov potez se pokazao kao uspešan trik u specijalnom ratu: sovjetsko rukovodstvo je bilo vidno uznemireno, videlo je u tome novi dokaz da nepovratno gubi utakmicu u novim oružjima.
       "Ratovi zvezda" su postali bespredmetni posle okončanja hladnog rata i promene strateškog okruženja, u kojem nova Rusija nije više globalni rival, premda je, s arsenalom od oko pet hiljada nuklearnih glava na svojim raketama, i dalje potencijalno opasan protivnik. Polazeći od toga da je "ubijena velika aždaja", ali da je preživelo mnogo "opasnih zmija", odnosno da su glavna pretnja američkoj bezbednosti danas takozvane razbojničke države - pre svih, Severna Koreja i njeni raketni potencijali, a zatim Irak, Libija, Sirija, Iran i slične - američki vojni i politički vrh se odlučuje za skromniju i nešto izmenjenu varijantu odbrane od interkontinentalnih projektila ovih pošiljalaca. "Raketni štit" bi tako bio sistem čija je namena da se odbrani od relativno skromnog napada (ne više od 30 raketa), time što će dolazeće projektile u svakom trenutku biti u stanju da presretne i uništi sa oko stotinu odbrambenih raketa koje bi bile pokrenute i navođene čim satelitski senzori podignu uzbunu.
       Iako, dakle, mnogo skromniji od "Rata zvezda", i raketni štit je, sa predviđenim budžetom za istraživanja i razvoj od 12,7 milijardi dolara (koji stalno raste), već najskuplji (i najsloženiji) sistem u istoriji naoružanja. Dok komponente iz Reganove vizije nikad nisu odmakle dalje od preliminarne razvojne faze (premda su od Reganove objave, SAD potrošile oko 110 milijardi dolara za antiraketno oružje i istraživanja), elementi raketnog štita su u fazi prototipa i, prema standardima Pentagona, neophodna su bar dva uspešna testa celog sistema da bi se on proglasio tehnološki mogućim. Dilema je, dakle, da li će Klinton do leta imati dovoljno informacija da donese pouzdanu odluku.
      
       Strahovi Moskve
       U pozadini te dileme je, međutim, još jedna veća: da li je "raketni štit" u stvari zastareo pre nego što je postao moguć i da li je ceo koncept možda pogrešna odbrana od pogrešnog protivnika? Zagovornici ove teze tvrde da ovakav koncept odbrane u najmanju ruku zaostaje jednu deceniju za pomaljajućim strateškim i vojnim realnostima, kao i da je besmisleno trošiti toliki novac i energiju na odbranu od nepoćudnih režima kadrih da lansiraju tek nekoliko raketa, u okolnostima kada je sve očiglednije da istinska strateška pretnja Americi može da dođe samo od saveza stvorenih oko jedine dve prave nuklearne sile, Rusije i Kine, protiv čijih arsenala bi "raketni štit" bio nemoćan.
       Slučajnom ili nekom drugom podudarnošću, nekako u isto vreme kad i neuspela proba iznad Pacifika, obelodanjena je i nova doktrina nacionalne bezbednosti Rusije, dokument koji je potpisao novi (v.d.) predsednik Rusije Vladimir Putin, gde se, prema opštim ocenama, odslikavaju rastuća strahovanja ruskog političkog i vojnog establišmenta od namera Zapada, pogotovo posle prošlogodišnjeg napada na Jugoslaviju. Predviđajući moguća scenarija u kojima bi Rusija mogla da upotrebi nuklearno oružje, najnoviji "Koncept nacionalne bezbednosti" snižava prag u kojem ovo postaje moguće. Osim onog "samo u slučaju pretnje egzistenciji Ruske Federacije kao suverene države", kako je to bilo formulisano u verziji iz 1977, sada crveno dugme može da bude pritisnuto i "zbog potrebe da se odvrati oružana agresija ako su svi drugi metodi za rešavanje krizne situacije iscrpljeni ili su se pokazali neefikasni".
       Svrha ovakvih dokumenata je inače da budu vodilja u razmišljanju ruske vojne i političke elite; u prošlosti su često revidirani i ne smatraju se obavezujućim. Prema oceni mnogih analitičara, u najnovijem je u stvari kodifikovano ono što je Rusija ocenila kao neprihvatljivo u ponašanju Zapada zbog bombardovanja Jugoslavije, širenja NATO-a i nesporazuma o kontroli nuklearnog naoružanja, a osnovna poruka je u stvari kritika upućena Sjedinjenim Državama zbog nastojanja da svojom vojnom silom nametne "unilateralna" rešenja za globalne probleme, uz prenebregavanje "osnovnih standarda međunarodnog prava".
       Povod za nova bezbednosna promišljanja u Rusiji su svakako i zapadne reakcije na vojnu akciju u Čečeniji, ali i "raketni štit" koji se u Moskvi doživljava kao providan pokušaj da se promeni ABM sporazum iz 1972. Prema oceni Aleksandra Pikajeva, analitičara Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir, jedna od najvažnijih promena u novom dokumentu jeste to što se "Zapad prvi put otvoreno opisuje kao potencijalna pretnja ruskoj bezbednosti, što nije pominjano u dokumentima iz 1997. i 1993."
       Prema drugim mišljenjima, reč je o Putinovom nastojanju da Rusiju postavi na "kurs većeg samopouzdanja, posle godina plutanja sa Jeljcinom". Mada ima i ocena da je novi bezbednosni koncept samo još jedan podsetnik da je Rusija i dalje značajna nuklearna sila, i shodno tome nezaobilazan igrač na globalnoj sceni, utisak je da je bliža istini konstatacija kako Moskva zapravo preispituje svoju strategiju, uzdrmana pre svega onim što se lane zbivalo povodom Kosova, kad je postalo sasvim očigledno koliko je omalovažena i praktično svedena na status sile trećeg reda.
       Svojim insistiranjem na preskupom raketnom štitu, Amerika očigledno nastoji da reafirmiše i ojača svoj novi status jedine preostale supersile, pa bi se s velikom izvesnošću moglo prognozirati da će taj program biti nastavljen uprkos povremenim neuspesima u njegovoj praktičnoj razradi. Rusiji, koja nema drugog izbora nego da se osloni na svoj ofanzivni arsenal, ne preostaje ništa drugo nego da sve više maše svojom nuklearnom kartom. Kina dotle vešto izvlači neke od strogo čuvanih nuklearnih tajni Amerike podižući postupno, ali sasvim izvesno, tehnološki potencijal svog oružja. Iz svega toga nameće se samo jedan zaključak: posthladnoratovski spokoj - ako ga je ikada i bilo - postao je prošlost.
      
       MILAN MIŠIĆ