Grupa međunarodnih pravnika povela je neravnopravnu bitku pred Haškim tribunalom kako bi 68 lidera zemalja NATO-a izvela pred sud za ratne zločine

      Jedan kanadski profesor prava upustio se sa grupom kolega iz nekoliko zapadnoevropskih zemalja u zanimljiv pravosudni eksperiment. Njihov je cilj da testiraju nepristrasnost Međunarodnog tribunala za ratne zločine u Hagu, koji je Savet bezbednosti UN ad hoc osnovao za područje bivše Jugoslavije, odnosno da provere da li je pred tim sudom na optuženičku klupu moguće izvesti i lidere najmoćnijih zemalja, čije vlade finansiraju i tako omogućavaju postojanje ovog suda. Ugledni međunarodni pravnici i advokati iz Kanade, Norveške, Grčke, Velike Britanije i Francuske ne postupaju, dabome, iz obesti niti puke radoznalosti, već, vele, iz dubokog uverenja da je NATO izvršio međunarodnim pravom nedopuštenu, dakle nezakonitu agresiju na Jugoslaviju, i da je tokom te agresije izvršio mnoge ratne zločine.
       Čim je u martu prošle godine počelo bombardovanje Jugoslavije, Majkl Mandel, profesor prava na Jork univerzitetu u Torontu, počeo je da gradi pravnu dokumentaciju kojom bi dokazao da je posredi nezakonita agresija na suverenu zemlju. Uskoro je, posredstvom Interneta i telefonskim putem stupio u kontakt sa drugim pravnicima i advokatima širom zapadnog sveta, koji su o NATO bombardovanju mislili što i on. Na Internetu su zapazili i inicijativu kolega sa beogradskog Pravnog fakulteta o podizanju optužnice protiv lidera NATO-a za ratne zločine, a Mandel se setio da je gospođa Luiz Arbur, tadašnja tužiteljica Haškog suda, svojevremeno bila njegova koleginica sa fakulteta, i odlučio je da joj se obrati. Do isteka bombardovanja, ova neformalna grupa međunarodnih pravnika prikupila je obimnu dokumentaciju na osnovu koje je od Luiz Arbur zatražila da krivično goni 67 političkih i vojnih lidera zemalja NATO-a za ratne zločine počinjene u Jugoslaviji. U međuvremenu je gospođa Arbur napustila Hag, a na njeno mesto imenovana je Karla del Ponte. Pravnici su se 17. novembra prošle godine sastali i sa gospođom Del Ponte, kad su spisku od 67 imena (sa Klintonom, albrajt, Blerom, Kukom i Solanom na čemu) dodali još jedno, 68. ime-generala Majka Šorta, koji je jesenas na sebe privukao pažnju svedočeći u američkom Kongresu o svom nastojanju da još prvog dana bombardovanja izdejstvuje kod svojih pretpostavljenih naređenje o napadima takvog intenziteta da se već prve noći Beograd ostavi bez struje, vode, telefona i većine glavnih državnih i vojnih zgrada.
      
       Ovi pravnici, ukratko, tvrde:
       1. postoji ubedljiv dokazni materijal da su ovi lideri počinili ratne i zločine protiv čovečnosti, kao i da su prekršili Ženevsku konvenciju;
       2. da su to činili namerno i da je rat bio nezakonit od početka do kraja;
       3. da, bez obzira na odgovornost balkanskih aktera sukoba, ogromnu odgovornost za katastrofu bivše Jugoslavije snose lideri NATO-a;
       4. da su dokazi tako jaki da opravdavaju i optužbu za ubistvo u slučaju svakog ubijenog civila na obe strane sukoba;
       5. da tužiteljica ima obavezu da podigne optužnicu protiv lidera NATO-a;
       6. da to nije samo zakonska već i obaveza koja proizlazi i iz pravde na koju žrtve imaju pravo, i obaveza koja proizlazi iz potrebe odvraćanja moćnih država koje, po svojoj vojnoj moći i kontroli koju vrše nad medijima, nije moguće na drugi način odvratiti od zločina;
       7. da odluka o podizanju optužnice protiv Miloševića i ostalih članova srpskog rukovodstva obavezuje hašku tužiteljicu da optuži i lidere NATO-a, pogotovo zato što su Haški sud iskoristile zemlje NATO-a kao moćno propagandno sredstvo u njihovom nezakonitom, agresivnom ratu;
       8. da nepodizanje optužnice protiv NATO-a daje lažni legitimitet strašnim sankcijama kojima je Jugoslavija podvrgnuta;
       9. da postoji jak dokazni materijal da su Sjedinjene Države i osnovale Haški sud upravo da posluži u takve propagandne svrhe;
       10. da je optužnica protiv Miloševića u jeku rata ozbiljno ugrozila utisak o nepristrasnosti Haškog suda;
       11. da bi neoptuživanje NATO-a zadalo smrtni udarac kredibilitetu suda jer svet veruje da je NATO bar isto toliko kriv kao i Milošević, ako ne i više.
      
       U prilog nepristrasnosti Haškog suda treba kazati da je Karla del Ponte prihvatila da prouči dokazni materijal i pravnu argumentaciju grupe pravnika. Već to ju je izložilo oštroj kritici američke Bele kuće i Stejt departmenta, kao i jednog broja neimenovanih visokih komandanata NATO-a.
       Prošle sedmice gospođa Del Ponte posetila je sedište NATO-a u Briselu, a svetska štampa kazala je da joj je namera bila da izgladi odnose sa moćnom vojnom organizacijom od koje Haški sud u velikoj meri zavisi budući da bez saradnje NATO ne bi mogao da se dočepa osumnjičenih i optuženih ratnih zločinaca sa područja bivše Jugoslavije. Samo mali broj optuženih iz Hrvatske, naime, predao se sudu kao rezultat pritiska međunarodne zajednice na Hrvatsku i uskraćivanja pomoći, diplomatskih privilegija i kredita ovoj zemlji. Zamenik tužioca Grejem Bluit izjavio je posle sastanka da su lideri NATO-a implicitno prihvatili činjenicu da NATO nije iznad zakona i da bi ignorisanje optužbi gospodina Mandela imalo nepovoljan uticaj na kredibilitet i integritet suda. U svetsku štampu je, međutim, procurilo i to da je gospođa Del Ponte privatno pružila uveravanja zvaničnicima NATO-a da ovaj predmet neće daleko dogurati pred Haškim sudom i da ona samo reda radi "ispituje" slučaj jer je nasledila od prethodnice, Luiz Arbur.
       "Niko ne misli ozbiljno da će Del Ponte makar pokušati da digne optužnicu", rekao je neimenovani izvor NATO-a "Vašington postu", no američku administraciju ni to nije zadovoljilo. Isti list navodi reči ljutitih anonimnih funkcionera SAD koji smatraju da Haški sud i tužiteljica nisu smeli da dopuste da u javnost procuri vest o tome da se Mandelova protivtužba uopšte uzima u postupak. Još više ih ljuti insistiranje Karle Del Ponte da ona u načelu ima pravo da ovaj slučaj ispita.
       Američku "ranu" dosolila je i nezgodna podudarnost da otprilike u isto vreme kad je javnost saznala za ovu "malu, internu" hašku istragu, nemačka štampa obelodani činjenicu da je glavnokomandujući NATO u Evropi Vesli Klark, navodno u neznanju, novinarima i javnosti prikazivao više puta ubrzan video snimak napada NATO aviona na voz u Grdeličkoj klisuri. I taman je NATO "priznao" da je snimak nehotice i slučajno bio 2,8 puta ubrzan, stvarajući u javnosti iluziju da se sve odvijalo mnogo brže nego što se odvijalo, a jugoslovenski voz putovao brzinom munje, kad su nemački eksperti utvrdili da je snimak bio ubrzan, ne dva puta, već gotovo pet puta!
       U međuvremenu su se u ovu pravničko-političku kontroverzu upleli i drugi spoljnopolitički eksperti, borci za ljudska prava i stručnjaci za ratne zločine. "Vašington post" se tako obratio Polu Vilijamsu, sa Američkog univerziteta u Vašingtonu, koji je napao Haški sud jer je, i samim prihvatanjem da razmotri Mandelov predlog, implicitno prihvatio mogućnost poređenja NATO-a i srpskih lidera. Vilijams smatra da se tako mešaju babe i žabe, i da Haški sud dovodi u pitanje svoj kredibilitet. "Vašington post", međutim, nije svojim čitaocima omogućio da u punoj meri procenjuju kredibilitet samog Vilijamsa, jer im je uskratio objašnjenje da se radi o ekspertu koji je u Rambujeu bio zvanični savetnik albanske delegacije na pregovorima, i u čijoj biografiji i sada piše da je "savetnik vlade Kosova", kao i član ekspertske grupe Stejt departmenta za uvođenje sankcija Srbiji! U "Los Anđeles tajmsu" se pak javio Džonatan Teperman, urednik u uglednom spoljnopolitičkom časopisu "Forin afers", koji tvrdi da Amerika nema šta da izgubi na Haškom sudu, već samo može da ojača sopstveni položaj jačajući utisak o nepristrasnosti ovog suda.
       On, međutim, veli da Amerikanci zapravo strahuju od nečeg drugog: od aveti Stalnog međunarodnog suda za ratne zločine, međunarodne ustanove koju su pre 18 meseci na konferenciji u Rimu već odbili da ratifikuju, bojeći se da bi se jednog dana njihovi vojnici na akcijama "čuvanja mira" širom sveta mogli da se nađu na optuženičkoj klupi.
       U tom kontekstu nije zgoreg podsetiti da nijedan američki vojnik angažovan u "mirovnim" i drugim operacijama širom sveta nikad nije odgovarao za ratni zločin ni pred međunarodnim, ni pred domaćim sudom.
       Glavni vinovnik američkog masakra u zimu 1968. godine nad stotinama stanovnika vijetnamskog sela Mi Laj, poručnik Vilijam Keli, nije optužen za ratni zločin već za "ubistvo s predumišljajem". Osuđen je na doživotni zatvor 31. marta 1970. godine, ali je u avgustu iste godine kazna preinačena na 20 godina robije. Poručnik Keli, u stvari, ni dana nije robijao: proveo je nekoliko godina u nekoj vrsti kućnog pritvora, potom je pomilovan i nastavio da živi kao sav normalan svet.
       Glavni razlog što Amerikanci ne žele da ratifikuju Stalni međunarodni sud za ratne zločine, mada su oduševljene pristalice suđenja ratnim zločincima iz drugih zemalja, jeste taj što SAD ne žele da dopuste mogućnost da se njihovim građanima sudi pred bilo kojim sudom osim pred američkim.
       U poslednje vreme i u Americi se čuju kritike na ekspanzionistički i imperijalistički stil američke "vladavine" svetom. Potpredsednik Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir i autor upravo objavljene knjige o američkom nastojanju da razvija demokratiju širom sveta Tomas Karoders kazao je ovih dana da otpor američkoj dominaciji svetom potiče od "američkog nastojanja da međunarodne norme i sporazume tretira tako kao da treba da se primenjuju na sve zemlje osim na SAD".
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ
      

      

Majkl Mandel               Holokaust za svaku priliku Vređaju me zloupotreba stradanja Jevreja, izmišljanje 'belog holokausta' i manipulacija međunarodnim pravom               "Sa Jugoslavijom i Balkanom nemam nikakvih porodičnih, ličnih niti profesionalnih veza. Nemam srpskih ni albanskih rođaka, niti bilo kakav ulog na bilo kojoj strani srpsko-albanskog konflikta", kaže pedesetjednogodišnji kanadski profesor prava na Jork univerzitetu u Torontu Majkl Mandel, neformalni vođa grupe međunarodnih pravnika koja od Haškog suda traži da protiv 68 lidera NATO-a podigne optužnicu zbog ratnih zločina počinjenih za vreme bombardovanja Jugoslavije. Mandel sebe opisuje kao dugogodišnjeg antiratnog aktivistu koji je došao u sukob sa NATO-om jer nije poverovao u navodne razloge zbog kojih je alijansa bombardovala SRJ, i jer je bio ogorčen učešćem sopstvene zemlje u bombardovanju."        "Hteo sam da zaustavim Kanadu u tome", kaže Mandel za NIN, objašnjavajući da potiče iz porodice poljskih Jevreja koji su ovu zemlju napustili početkom dvadesetih godina ovog veka.        "Bio sam, takođe, duboko uvređen i ogorčen zloupotrebom stradanja Jevreja, holokausta, u pravdanju agresije na Jugoslaviju. To je u početku bila bitna teza, da se nad Albancima na Kosovu vrši drugi holokaust.        Izbeglice nisu holokaust. Hitler nas nije proterao, već istrebio. Znam da su mnogi istaknuti Jevreji, poput Elija Vizela, zauzeli stav suprotan mom u ovom konfliktu, ali je jednako veliki broj drugih, poput Noama Čomskog i Simona Vizentala, reagovao na sličan način. Za potrebe NATO agresije izmišljen je 'beli holokaust', upotrebljiv za sve moguće namene.        Smatram to uvredljivim-uvredljivim prema žrtvama holokausta, i uvredljivim prema meni lično. Takođe, iritirala su me i istorijska poređenja ponašanja međunarodnih aktera sada i tridesetih godina ovog veka, kao da je tobož NATO sad učinio ono što je trebalo tridesetih godina ovog veka učiniti Hitleru. Upravo je suprotna analogija tačna: podsetiću vas da je i Hitler opravdavao svoju agresiju na Poljsku humanitarnom zaštitom ugrožene nemačke manjine. A Zapad je ćutao i ništa nije preduzeo. Ovo strašno iskrivljavanje tragedije koju je moj narod doživeo razbesnelo me je.        Osim toga, oduvek sam cenio srpski i jugoslovenski otpor Hitleru, jugoslovenski pokušaj da se nađe neki treći put u godinama posle Drugog svetskog rata. Ne smatram sebe levičarem, ali to me je impresioniralo. Ne pravdam ništa što je srpska strana učinila u ratovima devedesetih godina, ali loši su potezi zapadnih zemalja uveliko kumovali raspadu bivše Jugoslavije. Mog kolegu Dejvida Džejkobsa novinari su upitali na čijoj bi strani on bio 1941. godine, na što je on odgovorio: Sigurno ne bih bio u avionu "Luftvafe", sipajući bombe nad Srbijom. Mislim da je to ispravna analogija sa onim što je NATO činio.        I konačno, kao pravnika strahovito me je razgnevila licemerna zloupotreba međunarodnog prava u ovom slučaju-pretvaranje Zapada da čini nešto što je u okviru prava, pokušaj da se sve predstavi kao da je u skladu sa međunarodnim propisima."