Iza "vickaste" predizborne kampanje Stjepana Mesića, naciju interesuje da li markantni Tuđmanov disident ima neko pokriće za svoje buduće poteze i kako će na njih da reaguju Ivica Račan i Dražen Budiša

      Stipe Mesić upravo se vinuo u zenit političkog neba u Hrvatskoj, kad su mu nacionalni astrolozi savetovali da bude oprezan sa šampanjcem. Nije se radilo o želucu. Čovek koji je početkom nedelje osvojio 41,6 odsto glasova birača već je u predizbornoj kampanji za novog predsednika Hrvatske dokazao da mu je gastritis poslednja briga. Impresivne količine kofeina koje je ispio u kafićima širom zemlje svedočile su da je želudac Stjepana Mesića u zavidnoj kondiciji. "Kavica do kavice, i eto nam predsjednika", posprdno su komentarisali Mesićevi oponenti. Uskoro se, međutim, pokazalo da dno kafene šolje krije prilična iznenađenja. Prvo od njih doslovno stiže sa neba. Tamo gore, Mesec izlazi iz znaka Jarca, ali još nije ušao u Vodoliju pa noćnim svodom Hrvatske luta bez cilja.
       Dosadašnja iskustva hrvatskih astrologa govore da je sve kratkog daha što se započne u doba neodlučnog Meseca. Uspesi su plod puke sreće i ne traju dugo. Hrvatska će zato uvek popularnu astrologiju uskoro staviti na političku probu. Sedmog februara počinje drugi krug predsedničkih izbora u kome će Dražen Budiša pokušati da udvostruči svojih 28 odsto glasova i pobedi protivkandidata Stjepana Mesića.
      
       Promena raspoloženja
       Kandidat nekad vladajuće Hrvatske demokratske zajednice dr Mate Granić je sa 21,7 odsto glasova birača zaslužio titulu "najvećeg tragičara ovih izbora". Slabašnu utehu šef nacionalne diplomatije nalazi u prognozi da će drugi krug izbora biti daleko prljaviji od prvog, ali to ne može da ublaži neslavan kraj njegove političke karijere. Stranka koju je Mate Granić predstavljao na predsedničkim izborima pokazala je da razočaranim hadezeovcima, posle teškog poraza početkom januara, više nisu važna ni osnovna pravila političkog bontona i partijske discipline.
       Granić je za mogućeg predsednika države kandidovan prekasno, a negativno nasleđe koje mu je ostavio HDZ nije mogla da ublaži ni propaganda državne televizije, tradicionalno sklona vladajućoj partiji. Borba za vlast između Granićevih rivala u stranci vođena je upravo kanibalskom strašću pa je uvek pristojni diplomata, posle debakla na novim izborima, konstatovao da više ne može da ostane u istom društvu sa stranačkim kolegama. Da li će Granić napustiti Hrvatsku demokratsku zajednicu ili neće, u Hrvatskoj je, međutim, preko noći postalo sporedno pitanje. Naciju sada zanima da li markatna fizionomija Stjepana Mesića može da bude pokriće njegovih budućih poteza i kako će na njih reagovati Dražen Budiša i Ivica Račan.
       Prve slavljeničke izjave Stjepana Mesića najavljuju da bi na najviše mesto u Hrvatskoj mogao da se popne čovek koji ne prašta lako. "Zadovoljan sam svojim uspjehom, jer mnogi nisu vjerovali da se u politiku mogu vratiti na velika vrata", rekao je Mesić dok se Novinarski dom u Zagrebu, u koji je mogući predsednik države smestio svoj izborni štab, prolamao od oduševljenog skandiranja. Za razliku od predizborne kampanje u kojoj je pred građane uvek izlazio nasmejan, Stipe Mesić je u izbornoj noći bio upravo dramatično ozbiljan. Odmah je rekao da se zbog visokog izbornog procenta oseća obaveznim jedino prema biračima i sopstvenoj savesti i time umanjio podršku koju su mu dale bivše opozicione stranke u Hrvatskoj.
       Hrvatska narodna stranka kojoj se Mesić pridružio posle propasti svoje disidentske karijere, Istarski demokratski sabor, Liberalna stranka Vlade Gotovca, socijaldemokrati Silvija Degena i Hrvatska seljačka stranka Zlatka Tomčića mogle bi zbog takvih izjava da se nađu u otvorenom ratu sa pobedničkom koalicijom socijaldemokrata Ivice Račana i liberala Dražena Budiše.
       Pozivajući se na svoj izborni rezultat iz prvog kruga, Mesić je već doveo u pitanje vladu mandatara Ivice Račana i nagovestio da nema nameru da menja polupredsednički sistem u Hrvatskoj. Pošto su sve opozicione stranke u zemlji predizbornu kampanju gradile baš na potrebi da se hitno smanji golema moć koju je, po Ustavu, uživao predsednik države, izbor Stjepana Mesića za novog predsednika stvari bi mogao da odvede u suprotnom pravcu.
      
       Tuđman i antituđman
       Prosečnom biraču je veoma lako da se složi sa konstatacijama da je Hrvatska doživela katastrofu. Mesić kaže da je partija koju je pre šest godina napustio opljačkala zemlju i ukinula pravnu državu. Posle takve uvertire brzo se prečuju Mesićeve poruke Račanu i Budiši da Hrvatskoj monopol više nije potreban. Ono što potencijalni predsednik Hrvatske nudi u zamenu, njegova je sopstvena harizma. "Mesić krivo shvaća funkciju za koju se nada da će ju obavljati", kratko je prokomentarisao Dražen Budiša posle najava da će budući predsednik kontrolisati Račanovu vladu i još neoformljeni nacionalni parlament. Zaposlenim, nezaposlenim i penzionisanim Hrvatima ovakve su finese prenaporne, a Stjepan Mesić tvrdi da su, uz žensku populaciju, upravo oni njegov najjači izborni oslonac.
       Pre prvog kruga izbora za novog predsednika Zagrepčani su pričali da opet treba da biraju između "dva Tuđmana i jednog antituđmana". U takvoj dioptriji, prva dvojica su bili Granić i Budiša, treći je bio Mesić.
       Četvrtoplasirani sociolog Slaven Letica je sa 4,17 odsto glasova zaključio da još nije odlučio kome da pokloni svoj rezultat. Za Budišu ga, rekao je, vežu prijateljstvo i ideali iz studentskih dana, a za Mesića kabinet bivšeg poglavnika NDH Ante Pavelića koji su delili u Saboru kad je Hrvatska demokratska zajednica pre devet godina preuzela vlast u zemlji.
       Favorit pobedničke koalicije liberala i socijaldemokrata Dražen Budiša ne zanosi se, međutim, efektnom sentimentalnošću Slavena Letice, nego u drugom izbornom krugu uglavnom računa na 35 odsto glasova izbornih apstinenata. Stjepan Mesić i više od dve hiljade njegovih bučnih navijača iz Novinarskog doma u Zagrebu dotle vrebaju na birače poraženog dr Mate Granića. Ovo bi moglo da ima nekog smisla uprkos činjenici da ljudi uglavnom ne vole političare koji su, kako se priča o Mesiću, bili čas ovo, čas ono. Uz vlast kad je korisna, u opoziciji kad je unosna, a uz narod kad ih više niko drugi neće. Istina je, međutim, da šezdesetšestogodišnji Tuđmanov disident ima sve osobine koje poseduju i ostali kandidati, ali su kod njega, izgleda, dopadljivije raspoređene.
      
       Pitanje savesti
       Isprva na skromnoj "komunističkoj funkciji" predsednika opštine u Orahovici, Stjepan Mesić je brzo prerastao u simbol žrtve "Hrvatskog proljeća" 1971. godine, a onda i u uglednog prvoborca partije koja je devet godina vladala Hrvatskom. Potencijalno opasan i u Zagrebu i u Hagu, Stjepan Mesić zna sve o Karađorđevu i podeli Bosne, ali i o tajnim računima hadezeovskih ministara. On zna šta se nalazi u trezorima banaka na Devičanskim i Kajmanskim ostrvima, zna ko je bio agent Udbe, a ko hrvatski nacionalista, ko je u duši ostao partizan, a ko vojnik Ante Pavelića. Kao poslednji predsednik bivše Jugoslavije, Mesić je bio u prilici da nađe zajednički jezik i sa kasnijim smrtnim neprijateljima iz Beograda, a izjave tipa "E, moj Boro, ne može to tako" koje su tih godina uzrujavale Borisava Jovića, bile su tek početak naoko neobaveznog političkog stila kojim bi Stjepan Mesić sada mogao da vodi drugu državu.
       Neki čak misle da je čovek koji je u karijeri promenio toliko država i partija idealan da opere savest izvesnog dela birača u Hrvatskoj. Bili bi to oni anonimni, mali građani koji nipošto nisu bili ljubitelji HDZ-a, ali su uredno podržavali ksenofobiju i ekstremizam njegovog režima.
       Pominjući ljude kojima veoma smeta što je njegovoj supruzi ime Milka, Stjepan Mesić je rekao da su mu rasisti uvek bili odvratni. Možda je to razlog što je godinama provodio politički i nacionalni program pokojnog hrvatskog predsednika koji se ponosio činjenicom da mu žena nije "ni židovka, ni Srpkinja", a možda je posredi i uzvratna ljubaznost lideru Srpske narodne stranke u Zagrebu Milanu Đukiću. Đukić je, naime, pozvao građane srpske nacionalnosti da glasaju za Mesića, mada, kaže, nisu zaboravili njegovu poruku iz 1991. godine da "na svojim srpskim opancima u Hrvatsku nisu doneli i srpsku zemlju".
       Interesantno je, međutim, da u predizbornoj kampanji Stjepana Mesića, osim viceva i populističkog "štiha", nema određenijih političkih obećanja koja bi obeležavala isljučivo njegov predsednički program.
       Danas u Hrvatskoj nema gotovo nikoga ko podržava njenu izolaciju, tesne finansijske kontakte sa sunarodnicima u zapadnoj Hercegovini, definitivnu zabranu povratka Srbima, korupciju, nepotizam i neukusni dvorski kič na Pantovčaku. Izjašnjavajući se protiv toga, Mesić nipošto nije različit od ostalih devet kandidata, od uglednog pravnika Zvonimira Šeparovića sa 0,25 odsto glasova do ozbiljnog i politički disciplinovanog Dražena Budiše koji nema sluha za "Mesićeve jeftine trikove". Poseban animozitet kod liberala u Hrvatskoj izazvala je izjava Stjepana Mesića kojom se u jeku proglašenja izbornih rezultata obratio glavnim urednicima novina koje nisu uvek podržavale njegovu kampanju. Mesić je tada rekao da oni treba da odluče da li će biti "glavni urednici ili 'špiclovi'", pošto jedno isključuje drugo. Nekima duhovit slavonski izraz za sitne političke spekulante drugi su dočekali kao otvorenu najavu revanšizma u nacionalnim medijima. Tome doprinose i novinarska nagađanja o nedefinisanim izvorima iz kojih se finansirala kampanja Stjepana Mesića. Mada u njegovom izbornom štabu zvanično pominju svotu od pet stotina hiljada kuna, u konkurentskim štabovima tvrde da su anonimni obožavaoci na Mesićev račun nedavno uplatili dva miliona kuna. Zli jezici tvrde da su to bili upravo oni ljudi koje je favorit prvog kruga predsedničkih izbora u Hrvatskoj pozvao da konačno počnu da žive od svoga rada.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ