Momo Kapor, slikar i književnik
Postajem, izgleda, pisac sve kraćeg i kraćeg romana; uskoro ću ostati bez reči. Da sam bio mudar, ne bih nikada napisao ništa drugo u životu, sem potpisa na slikama

      Njegove knjige se vole i čitaju, na njegovim književnim večerima nema onih koji se drže ozbiljno kao učesnici nekog bankarskog skupa. Pred njegovim slikama nema posetilaca koji liče na glumce zatečene u nerazumljivom komadu. U zemlji u kojoj je ludilo pri ruci poput uslužnog kelnera u skupom restoranu, Momo Kapor (63) deluje kao čuvar rasutih vrednosti jednog vremena spram kojeg ovo današnje deluje nemilo prazno.
       Za jedan glas izmakla je Kaporu ovogodišnja NIN-ova nagrada za roman godine. "Lep dan za umiranje", to je naziv njegovog poslednjeg romana, počinje rečenicom koja deluje kao autorova želja da odmah otvori karte:
       "Veruje se da u času kada umire, čoveku čitav njegov život, u jednom blesku, proleće kroz glavu."
       I zato se čini neminovnim da u ovom razgovoru krenemo od tog početka. Kapor objašnjava:
       - To je roman čiji se čitav sadržaj, njegova cela priča i ars-poetika, nalaze u toj prvoj rečenici, baš kao kod starih pripovedača, na primer kod Čehova, koji je u svakoj prvoj rečenici imao celu priču. Ovo je potpuno novi tip romana koji sam zbog te prve rečenice nazvao: roman trenutak. U taj roman ulazi, dakle, bez ikakve hronologije sve što nam se desilo u životu u obliku mozaičke, rasute forme.
      
       Znači li to da možemo govoriti o novom tipu kratkog romana kod nas?
       - Oduvek me je strasno zanimao kratki roman, ta čini mi se, najteža književna forma. U mojoj glavi nalazi se čitava biblioteka kratkih romana gde su Volterov "Kandid", "Smrt u Veneciji" i "Tonio Kreger" Tomasa Mana, "Pad" Kamija, "Ćutanje mora" Verkora i svakako "Ljudi govore" Rastka Petrovića...da ne nabrajam dalje. Ali, uvek kada bih seo da napišem idealan kratak roman od samo stotinak strana, zaustavio bih se da udahnem vazduh negde na 350. strani. Ovo je, dakle, prvi put da sam uspeo da se zaustavim na 120 stranica. Postajem, izgleda, pisac sve kraćeg i kraćeg romana; uskoro ću ostati bez reči.
      
       Izgleda da je tu vašu novu formu kratkog romana dobro shvatio i Vladimir Dimitrijević, izdavač iz Lozane, koji je pre nekoliko meseci u NIN-u rekao da će povratak romanu biti povratak priči na način kako to vi radite...
       - Moj prijatelj i izdavač Vladimir Dimitrijević i ja već nekoliko godina razgovaramo noćima o jednom tipu zaboravljene proze, tačnije, o dobroti koja se nekada osećala u starovremenskim pripovestima. Ta dobrota je već odavno nestala; proza se trudi da bude ekstravagantna i nasilna. Lepota kazivanja je gotovo zaboravljena.
       Ovo zlo koje nas je zadesilo sručivši nam se na glave, samo je posledica pedesetogodišnje estetike ružnog. Činila su nam se zanimljivim izložena đubrišta na bijenalima u Veneciji, pacovi sa okrvavljenim njuškama, unakažene i deformisane figure, žice i otpaci...A sada, kao da nam se čitava ta istorija Moderne sručila negde odozgo na glave, raskomadala dečija tela, porušila lepa, skladna zdanja s početka veka, srušila mostove, zagadila zemlju... To je, izgleda, cena naše nekadašnje ljubavi ka pop-artu, Raušenbergu, Albertu Buriju, Fontani, Vorholu... Sada ih imamo ovde u Beogradu i još raščišćavamo posledice njihove estetike zla.
      
       Na ovo pitanje odgovarate kao slikar, a postavljeno je književniku?
       - Čini mi se da sve što se događa u savremenoj istoriji započinje kao po pravilu uvek u slikarstvu. Socijalizam nije srušen onda kada je uveden višepartijski sistem, nego 1951. godine kada je Petar Lubarda u Ulusovoj galeriji na Terazijama prvi put izložio svoje predivne čudne slike iz ciklusa "Bitka na Vučjem dolu", raskrstivši jednom zauvek sa dogmatskim slikarstvom socijalističkog realizma. Iskre njegovog genijalnog slikarskog duha tinjale su gotovo četiri decenije da bi se pretvorile u raskošni vatromet. Ruska revolucija nije počela 1917. godine, već onog dana kada je Kazimir Maljevič naslikao svoj "Beli kvadrat na beloj osnovi". Ne mogu da iz sebe odstranim slikara, jer mi je to zanat, jer slikam od svoje četvrte godine. Da sam bio mudar, ne bih nikada napisao ništa drugo u životu, sem potpisa na slikama.
      
       Pošto niste bili mudri stekli ste reputaciju lakog pisca, a niko se nije tako duhovito poigravao sa tom definicijom sebe, kao vi sami...
       - Znate, ovo je jedna teška zemlja. Oni koji vladaju književnošću, tačnije, oni koji su čuvari literarnih dveri, uglavnom cene pisce po ozbiljnosti dosade u njihovim delima. Jedan ugledni kritičar u svoje vreme obrazložio je zbog čega nisam dobio jednu od tadašnjih NIN-ovih nagrada, rekavši da je moj roman suviše lako pisan. Kod njega ne bi prošao ni Volfgang Amadeus Mocart, ali bi svakako bio nagrađen Salijeri koji je bio težak i ozbiljan kompozitor i koji je mrzeo Mocarta jer je lako stvarao.
       Kada postavim sebi pitanje: da li da zauzmem više mesto u srpskoj književnosti i da se pri tom smrtno dosađujem glumeći klasika, ili da pišem o onome što znam i što sam video prateći svoju vokaciju (ma kakva ona bila), krvotok i metabolizam, tačnije, da se dobro osećam dok to radim, biram uvek ovu drugu varijantu. Više volim, naime, da bazam po svetu sa rukama u džepovima ili da grickam semenke od suncokreta, nego da po Knez Mihailovoj šetam kao pokretni bronzani spomenik.
      
       Ovih dana ste dobili nagradu za moderan senzibilitet u umetnosti koja nosi ime čuvenog simboliste između dva rata, Todora Manojlovića. Dobili ste je posle Miodraga B. Protića, Miodraga Pavlovića, Milorada Pavića...
       - To je lepa, možda ne toliko važna i popularna, ali veoma draga nagrada onima koji se bave umetnošću, pokušavajući da otkriju neke nove puteve u njoj. Sa tom nagradom sam, 1956. godine, kao mladić od 19 godina na prvoj godini beogradske Likovne akademije, sedeo i pio čaj u kafeu hotela "Vojvodina", svrativši jedne zime u Zrenjanin. U potpuno praznoj kafani prišao mi je jedan starac prilično siromašnog izgleda sa dugačkim ručno pletenim šalom oko vrata i počeli smo razgovor o slikarstvu. Ja sam se, mladalački neumereno, hvalisao svojim znanjima o Đorđiju de Kiriku, sve dok mi on ne reče da je još 1922. godinu u Rimu pisao o njegovom metafizičkom slikarstvu i da je drugovao sa njim u kafeu "Greko" u Via kondoti. Bio je to Todor Manojlović, čuveni pesnik, simbolista, koji je najveći deo života proveo po Evropi, a u to vreme živeo proskribovan od svog grada , sa sestrom u porodičnoj kući. I eto, posle 44 godine, pošto sam napisao veliko poglavlje o Todoru Manojloviću u knjizi "Uspomene jednog crtača", ovaj divni starac namignuo mi je kroz sumorno sive oblake sa neba i šeretski se osmehnuo na moj siroti položaj lakog pisca.
      
       Matija Bećković tvrdi da ste svojom hrabrošću s početka devedesetih zapravo zabili prste u oči beogradskoj salonskoj čaršiji koja od vas nikako nije očekivala da se tako bezrezervno stavite na stranu svog naroda...
       - U romanu "Lep dan za umiranje" pokušao sam da objasnim i taj slučaj. Često me, naime, neki novinari pitaju kako je moguće da ja koji sam u Zagrebu imao uglednog izdavača (HIT- Znanje), koji me je, po njihovom mišljenju, stvorio kao pisca, odem da se iz čista mira lomatam po krajiškim i hercegovačkim brdima sa divljim Kurdima i ostavim svu tu blagodet i slavu, ugledne prijatelje i još ljupkije prijateljice...
       U svakom slučaju, izgleda da sam bio predviđen za kolaboracionistu, verovatno zbog mog prilično dekadentnog izgleda i blaziranog ponašanja, pa je mnoge razočaralo što sam izabrao stranu svojih hercegovačkih predaka. Nisam se ni u jednom trenutku pokajao zbog toga izbora koji i danas plaćam visokom cenom u svetu takozvanih urbanih Srba.
      
       Koja je to cena?
       - Ne primaju me više u bolje beogradske kuće i police sa knjigama. Od početka rata u Krajini i Bosni, zbog svog drugovanja sa pokojnim doktorom Jovanom Raškovićem i Radovanom Karadžićem, nisam pozvan ni na jedan diplomatski prijem, što sam shvatio kao veliko olakšanje i nagradu. U tu cenu ulazi takođe i to što mi strani ambasadori više ne šalju po kuririma vizirani pasoš, kao nekada, a mene, opet, mrzi i ponižava da čekam po redovima da bih bilo gde išao da potrošim svoje pare, koje, uostalom, i nemam.
       Svet je tako postao zatvoren za mene, ali srećom, dugo sam se smucao po njemu i video sve kontinente - ništa naročito, verujte. Spremam se već dugo da otputujem u daleki Zemun, koji je, inače, najbolje mesto u Evropi da se uhvati autobus za Beograd.
      
       RADMILA STANKOVIĆ
      
      

Maks je dokaz da ima čuda "Veoma me je obradovala vest da je moj stari prijatelj Maks Erenrajh dobio NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine. Zbog čega?        Najpre zbog toga što je Maks jedan divan čovek (uz to Hercegovac iz Mostara) i što ga poznajem više od 30 godina, još iz vremena kada smo zajedno radili u starom NIN-u dok se štampao na formatu današnje "Politike" kao novine, pre nego što je postao njuzmagazin. Maks je prevodio sa nekoliko jezika, uvek tih i povučen, a ja sam bio neka vrsta mlade NIN-ove zvezde i imao svoju kolumnu. To što je Maks dobio ovako lepu nagradu, za mene lično je još jedan dokaz da sam u pravu kada verujem u čuda. Moj prijatelj, naime, ima 80 godina i napisao je roman baš kao i Anri Pjer Roše koji je sa isto toliko godina napisao 'Žila i Džima', planetarnu knjigu o jednoj staroj ljubavi - knjigu po kojoj je Fransoa Trifo snimio svoj čuveni i najbolji film. Lepo je, takođe, i to što je Maks, skroman penzioner i osamljenik, ovu nagradu poklonio nezbrinutoj deci i starcima."        Momo Kapor je poslao topao i nežan telegram čestitke Maksimilijanu Erenrajhu Ostojiću jer je zbog gripa bio sprečen da dođe na dodelu i lično mu čestita. Maks je pozvao Momu telefonom da mu zahvali na telegramu.

      
      

Mrzim kompjuter Pripadam, naime, jednoj, čini mi se, iščezloj civilizaciji. Moj telefonski blok pun je imena onih koji više ne mogu da dignu slušalicu. Ipak, prepisujem uredno njihova imena u nove blokove. Ko zna, možda gore nisu menjali brojeve.        Danas svi pišu na kompjuteru, a ja polako napuštam čak i kucanje sa dva prsta na staroj 'oliveti - letera 35' i prelazim na pisanje olovkom. Kada me ubeđuju da je mnogo brže na kompjuteru, odgovaram da se nikuda ne žurim. Imam sve preostalo vreme. A kada mi kažu da se na kompjuteru lakše ispravljaju greške, kažem im da nikada ne grešim. Preći ću na pisanje kompjuterom istog časa kada na njemu neko uspe da napiše 'Crveno i crno'.