Maksimilijan Erenrajh Ostojić odrekao se novčanog dela nagrade u korist nezbrinute dece i starih lica

      Svečano, kako dolikuje i kako je to uobičajeno, u petak 21. jaunara u otmenom beogradskom Aeroklubu uručena je NIN-ova nagrada kritike za roman godine Maksimilijanu Erenrajhu Ostojiću za roman "Karakteristika", u izdanju "Rada" iz Beograda.
       Pred mnoštvom uglednih zvanica iz javnog i kulturnog života i ljubitelja knjige, ovu svojevrsnu svečanost duha otvorio je glavni i odgovorni urednik NIN-a Stevan Nikšić, podsećajući da se ona po 44. put dešava baš na dan kada su se pre 65 godina pojavile Nedeljne informativne novine.
       Aca Ilić, predsednik NIN-ovog žirija, rekao je da je Erenrajhov roman visoko ocenjen i od članova žirija koji nisu glas njemu dali u konačnom izboru, podsećajući na reči svog kolege Đorđija Vukovića (koji je, kao i on, glasao za roman Mome Kapora) još na samom početku rada žirija: "Ovo je sjajna knjiga." I, drugo, zaželeo je da se svi prisutni u tom svečanom trenutku prisete upravo preminulog vrsnog pisca Vojislava Despotova čiji je roman "Drvodelja iz Nabisala" takođe bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. "Dogodilo se, eto, da u ovim danima kada slavimo jednog pisca, drugi, odličan pisac, napusti ovozemaljski svet", rekao je Ilić.
       Potom je glumac Nebojša Glogovac pročitao nekoliko kraćih odlomaka iz nagrađenog romana.
       Povelju autoru nagrađenog romana Maksimilijanu Erenrajhu Ostojiću uručio je glavni i odgovorni urednik NIN-a a u ime već tradicionalnog generalnog sponzora NIN-ove nagrade "Jubanke" a.d., njen generalni direktor Marko Steljić, s vidnim zadovoljstvom, obratio se prisutnima sledećim rečima:
       - Dame i gospodo, danas imam prijatan ali jednostavan zadatak, uzvišeniji nego obično, da predam novčani deo nagrade. Međutim, ja to danas neću učiniti, jer nas je gospodin Maksa pre dva dana zamolio da taj novac prosledimo tamo gde je najpotrebniji, Centru za prihvat odraslih i Centru za odojčad, decu i omladinu u Beogradu. Kada smo pozvali direktore ovih ustanova, bili su više nego prijatno iznenađeni, jer je u ovom vremenu malo takvih ljudi. Zamoljen sam da ovom prilikom posebno zahvalim u njihovo ime gospodinu Maksi, a oni će to učiniti i lično prigodnom prilikom, jer je za njih ovaj gest više od vrednosti samog novca. Njegovu želju već istog dana smo ispunili, uputivši novac na naznačene adrese.
       Salom se prolomio snažan i dug aplauz.
       Veliki poklonik knjige i kulture uopšte gospodin Steljić na kraju je izneo želju da Erenrajhova knjiga "dostigne takav tiraž da postane neka vrsta čitanke, da bi ljudi koji je pročitaju, stvarali uslove za nastanak knjiga koje će odslikavati mnogo bolji život na ovim prostorima, jer ovaj narod to zaslužuje".
       Nagrađeni autor, uzbuđen velikim počastima i dirljivim rečima, zamolio je direktora svoje izdavačke kuće "Rad" Simona Simonovića da pročita njegovo prigodno slovo povodom dobijanja ove prestižne književne nagrade. Simonović je, usput, i napomenuo da je "Rad" već za tri dana izdao drugo izdanje nagrađenog romana.
       Maks je primio dosta čestitki, a njegovo ime i njegov roman "Karakteristika" od prošle nedelje često se pominju i u knjižarama.
      
       JOVAN JANJIĆ
      

Aleksandar Ilić        Priča o ljudskim sudbinama U devet priča romana "Karakteristika" pisac progovara o ljudskim sudbinama u ratnom, nepredvidljivom vremenu; te priče ujedinjuje u roman glas pripovedača i okvir vremena; glas pripovedača je dvostruk: to je glavni junak romana, mladić, koji nastoji da preživi ratno doba, ali iza tog glasa čujemo još jedan, onaj već zrelog i mudrog čoveka; razilaženja i stapanja ta dva glasa čine osnovu antropološke i filozofske dimenzije romana.        Rat menja gotovo sve dimenzije ljudskih života, ali i u tim promenjenim dimenzijama ista priča se nastavlja: ljudi se vole ili mrze, čeznu za istim ciljevima, gaje slične iluzije, spremni su i za najneobičnije promene. Razlika je - da li da kažemo samo? - u tome što se u njihovim životima pojavljuje sila koja te živote začas može prekinuti, uništiti.        Glavni junak romana to jeste samo u smislu književnog termina; pisac ga je zamislio kao bojažljivog, nesklonog bilo kakvom riziku, kao nekog ko neće učiniti nekome bilo šta rđavo, ali se najčešće neće usuditi da drugima i pomogne. U strašnim vremenima, koja svakodnevno mogu da stave junake u granične situacije njihovih egzistencija, ponovo se u piščevom viđenju tanano ali ubedljivo potvrđuje činjenica da je strah, makar i kontrolisan, u ljudima često jači od saosećanja i samilosti.        U Bokačovoj Firenci vlada bič kuge pa majke i očevi napuštaju u strahu od zaraze sopstvenu bolesnu decu; u Vizelovim izveštajima iz pakla koji nije stvorila priroda, nego ljudi, iz Aušvica, vidimo slične situacije poricanja ljudske solidarnosti. Ljudi su slabi, krhki, drhte u strahu i želji da prežive, nemojte od njih previše očekivati.        Antropološki pesimizam iskazan u romanu "Karakteristika" ne treba da nas ispuni razočaranjem ili mučninom; naprotiv, taj nemilosrdno iskreni izveštaj o tome kakvi ljudi zaista jesu, u elipsi nam nagoveštava staru istinu jevanđeosku da ljude volimo onakve kakvi zaista jesu, a ne zbog nekakve iluzivne, ulepšane slike o čoveku, nemoguće u često okrutnom svetu.        Ovo što je ovde prigodno rečeno o romanu Maksimilijana Erenrajha Ostojića, predstavlja, svakako, tek isečak, odlomak: za ostalim bogatim značenjima njegovog mudrog romana nastavite da tragate sami, kao čitaoci, jer ako ovaj roman pored nagrade koju je dobio još nešto zaslužuje, to su čitaoci, sagovornici i sapatnici.

      
      

Maksimilijan Erenrajh        Dveri istine i praštanja Dragi prijatelji,        Kako se oseća novinar koji celog svog života sve do pre neki dan nije doživeo satisfakciju da mu samo društvo ili esnaf, čiji je član, oda bar jednom reči javno priznanje za njegov pedesetogodišnji rad? Istina, za ovo pola stoleća doživeo sam samo jednom prijatno neočekivano iznenađenje o čemu bih u ovim trenucima želeo da kažem koju reč. Bilo je to pre nekih dvadeset i pet ili možda trideset godina kada se u NIN-ovim ondašnjim prostorijama u Cetinjskoj ulici, u parteru, pojavila jedna osoba i uputila se pravo mom pisaćem stolu. Bio je to čovek mlađi od mene. Obratio mi se ovim rečima: "Vi ste Maks Erenrajh, pisac reportaže o Mileni Pavlović Barili." Klimnuo sam potvrdno glavom. Zatim je nastavio: "Došao sam da vam u znak zahvalnosti svih nas Požarevljana za vašu reportažu o našoj Mileni predam njenu plaketu." Bio sam iznenađen: u mojoj ruci našao se okrugli medaljon izliven u metalu sa tako karakterističnim likom naše velike slikarke. Posetilac koji mi je uručio plaketu bio je Branko Ivošević, ondašnji predsednik požarevačke opštine.        Tom prilikom niko od prisutnih ninovaca, nadnetih nad svojim tekstovima, nije primetio da je njihov kolega dobio jedno, za njega više privatno nego javno priznanje. Sve se to dogodilo u četvrtak oko podneva, u vreme kada je bio krajnji rok za predaju rukopisa. I danas me grize savest što svog gosta nisam odveo u "Politikin" klub kako bih mu tu još jednom zahvalio na do tada mojoj jedinoj nagradi.        Kako je sve drugačije sada: u ovim bleštavim prostorijama bivam nagrađen ali ne zbog toga što sam kao novinar napisao jednu biografsku reportažu, već što sam se kao prozaista osvrnuo u romanesknom žanru na stranice sopstvene biografije iz godina kada sam se radi bezbednosti kao magacioner skrivao u jednoj beogradskoj pivari. Aplauz kojim su prisutni gosti pozdravili predaju tako prestižne nagrade, konačno me je uverio da sve to nije neka fatamorgana koja je počela od trenutka kada me je moj kolega Stevan Nikšić obavestio preko telefona o ishodu glasanja žirija.        Radoznale oči gostiju i glas koji je pročitao moje ime vratili su me sebi: to sam ja, novinar koji je pola stoleća proveo u novinarstvu i koji je tek danas, u dvehiljaditoj, shvatio da je svojim romanom napisanim gotovo na pragu devete decenije življenja mogao da dotakne dušu i čitalaca decenijama mlađih od njega. A oni kojima bih takođe želeo da se obratim nisu, nažalost, ni ovde, ni u životu već samo na stranicama moje knjige: zapravo sve njih, i onog nesrećnika čija je šaka virila iz kratera, i onog poraženog, gladnog srpskog vojnika kome sam iz nedostatka hrabrosti uskratio topli, mirišljavi hleb, i one nepoznate žene koju su preda mnom odvodili, i onog druga iz detinjstva kome nisam pružio azil, i onog Jevrejina koga sam prepustio njegovoj sudbini, želeo bih da mi oni za sve ovo oproste, ili bar donekle ublaže moju savest. Svestan sam da je sve to možda prekasno, ali se ipak nadam da ove moje reči ne moraju da ostanu bez ikakvog odjeka tamo gde čisti ljudski um nema pristupa ali gde se verom, nadom i pokajanjem mogu da otvore dveri istine i praštanja.        Na kraju želim da zahvalim svom listu NIN-u, kao i "Jubanci" koja je sponzor ove prestižne nagrade i osvedočeni poštovalac lepih umetnosti, a posebno književnosti. Zahvaljujem se Petru Pjaniću koji je preporučio rukopis mog romana i izdavačkom preduzeću "Rad" koji ga je objavio.

      
      

NAGRADA I KOMENTARI        Zavera iza scene Postalo je uobičajeno da se povodom NIN-ove nagrade za roman godine otvaraju mnoge polemike i komentari. To je na neki način i razumljivo jer je reč o nagradi duge tradicije i "specifične težine", koja, usput, osim književnog prestiža, obezbeđuje i visok tiraž nagrađenog dela. Razumljivo je i da ne mogu svi biti zadovoljni. Ali, teže je razumljivo koliko se daleko u tome može otići.        U subotnjoj emisiji RTS "Beo kult", u prikazu romana upravo nagrađenog NIN-ovom nagradom, između ostalog, kaže se:        "I ovaj roman bi uvek preporučili izvan konteksta NIN-ove nagrade,kao fino poučno štivo o ludilu koje nam se često na ovim prostorima dešava. Ali, u kontekstu nagrade, znači kao najbolji roman objavljen na srpskom jeziku tokom 1999, ne možemo ga preporučiti, nije najbolji roman. Svaki iole pošten književni kritičar ili teoretičar ili ostrašćeni gutač knjiga naći će mu mnogu manu.        Ono što je možda najtužnije: činjenica da je u ovom našem vremenu kompromisa, iznalaženja srednjih rešenja i raznih tehnika nezameranja klanovima, tim tehnikama podlegao i NIN-ov žiri. S obzirom na to da je stvar opšte kulture pročitati nagrađeni roman i da ova nagrada, umnogome i po tome jedinstvena, utiče na formiranje čitalačkog ukusa širokih narodnih masa, svest NIN-ovog žirija o odgovornosti trebalo bi da bude rasterećena nekih vanknjiževnih parametara. Ovako, dodela NIN-ove nagrade postaje već treću godinu folklorna manifestacija u kojoj strada, po pravilu, nedužni glavni igrač i publika. A koreograf mirno sedi iza scene i iz godine u godinu pravi loše koreografije, znajući da će sve ulaznice za predstavu biti unapred rasprodate. A književnost ne bi trebalo da bude isto što i estrada."        Dakle - čista zavera!        U to kao da je poverovao i Zoran Ćirić, autor romana "Prisluškivanje", koji je ušao u uži izbor NIN-ovog žirija, pa u pomalo neformalnom intervjuu za "Blic" kaže:        "Što se tiče 'slučaja NIN-ova nagrada' osećam se kao Li Harvi Osvald. Nemam nikakav drugi komentar. Drago mi je što sam nominovan jer sam pozvan na koktel, pa ću moći sa svojim izdavačem Flaviom Rigonetom da popijem puno viskija. Šta će biti posle viskija, ne mogu da garantujem, jer to piće ima alhemičarsku moć. Sami su me pozvali i moraju da snose sve rizike."        Ćirić je bio na koktelu, ali nikakvih "rizika" nije bilo!