Miroslav Lazanski, vojni komentator
Amerikanci su im predložili: "Vi napustite taj zapadni deo, neka padne Republika Srpska Krajina s Kninom, a mi ćemo vam u zamenu dati Tuzlu. Dobićete kompaktnu teritoriju, mnogo širi koridor, oslonac na Jugoslaviju i bogat region Tuzle. Ovi se prime

      Rodonačelnik slobodnijeg, neformalnog vojnopolitičkog novinarstva Miroslav Lazanski nedavno je objavio knjigu "Jutarnja patrola", koja je za kratko vreme doživela tri izdanja. Ovaj književni pokušaj, kombinacija romana i političkog trilera, obrađuje događaje od septembra 1988. do sredine juna 1999 - godina u kojima se sublimira jugoslovenska tragedija. Svi likovi u knjizi su autentični, sa punim imenima, osim izvesnog Saše Rudinskog, vojnog komentatora, a svi opisani događaji su istiniti. Pikantnost ove knjige je u tome što sadrži mnogo vojnih i političkih detalja do sada nepoznatih široj javnosti, kao što je storija o agentu jugoslovenske kontraobaveštajne službe u Tuđmanovom bliskom okruženju, detalji o neuspelom puču u vojnom vrhu '91, ili nepoznati događaj u kome je predsednik Milošević lično ponizio generala Klarka.
       - Za vreme služenja vojnog roka u Bitolju najviše sam voleo jutarnje smene straže. Tad sam bio u najboljoj fizičkoj kondiciji, to mi je ono, najlepši period života. Kad me neke dame pitaju zašto se knjiga zove "Jutarnja patrola", a pošto u knjizi ima i seksa, obično kažem: zato što su jutarnje erekcije kod muškaraca najsnažnije. I dame su zadovoljne odgovorom.
      
       ČAUŠESKUOVO OBEĆANjE: Moj novinarski početak bio je klasičan: dok studiraš, radiš preko Student-servisa, istovaraš vagone na železničkoj stanici; onda shvatiš da je jednostavnije pisati tekstove, ne bole leđa. Kolega koji je pisao u "Poletu" video je da dosta znam o Legiji stranaca, i moj prvi tekst bio je o toj temi. Ja sam skupljao vojnu literaturu, gutao takve knjige, to je meni bio hobi, strast.
       Često sam donosio ekskluzivne intervjue, neke od njih redakcije su prodavala drugima. Recimo, intervju sa maršalom Jazovim, ministrom odbrane SSSR-a, prodat je "Tajmsu" za 5 000 dolara. Za četvrt veka svog rada upoznao sam mnoge ljude koji su stvarali istoriju hladnog rata i posle hladnog rata. To je meni velika životna satisfakcija.
       Recimo, svoj poslednji intervju Čaušesku je dao meni. Sa Elenom i Nikolajem bio sam na ručku, obećali su mi besplatno letovanje u njihovoj vili na Crnom moru. Ubiše ih, propade mi letovanje. Svašta sam ga pitao i o svemu je pričao, bez ljutnje. Rekao mi je: "Znam da me je Gorbačov otpisao!" Nije predosećao svoj kraj, ali u našoj ambasadi jesu. "Ovde je takva tišina, nešto će da pukne, zasigurno."
      
       ŠUVAR I NATO: Bio sam prvi jugoslovenski novinar koji je ušao u komandu NATO-a u Monsu, u Belgiji, i dobio intervju od generala Rodžersa. Bio je to šok za sve političare u Jugoslaviji. Tito samo što je umro, kad intervju s generalom NATO-a. Ljudi zgranuti.
       Bio je jedan slučaj kad me je Šuvar opatrnuo zato što se slikam na američkim ratnim brodovima. Naime, bio sam prvi Jugosloven koji je kročio na atomsku podmornicu "Tautog" na Havajima. Imao sam jednu seriju članaka o tome, ali negde je Šuvar rekao: "Ti novinari koji se slikaju na tim brodovima, reklamiraju američku vojnu tehnologiju!" Dođem u redakciju, kažem: "Dobar dan!" "Pa, kako kome, tebi zasigurno nije!" "Šta bi?" Pozove me urednik Mladen Pleša, kaže: "Sad se smiri malo, nemoj ništa da pišeš!" U "Danasu" se prepali, hoće da mi prekinu serijal. Odem na prelom, izbacim rečenicu da je to kraj serijala, oteraju me na disciplinsku komisiju.
      
       ELDORADO: Tri puta sam bio u Pentagonu: '83, '86. i '89. To je jedan ogroman mravinjak. Ne, ne ulaziš preko sekretarica, zvanično ulaziš, ali ako te neka upamti... Amerikanke lako padaju na jugoslovenski šarm, jer u sve veruju. Recimo, Frano Lasić je tvrdio da je on vlasnik najvećeg rudnika zlata i dijamanata u Jugoslaviji, a Neven Bošković da je predsednik Srpske akademije nauka - i one su verovale! Tamo su svi u trci za lovom i karijerom, nemaju vreme za normalno udvaranje ženama. Sad, ti dođeš s Balkana, pun zdrave energije, s normalnim pogledima na seks - pa, to je eldorado, čoveče! Vašington je rasadnik lepih sekretarica, ako imalo pristojno izgledaš, imaš neslućene mogućnosti.
       Jedna sekretarica iz Pentagona se bila zaljubila u mene, godinu dana nakon našeg poznanstva došla je u Zagreb. Bila je samo dva dana, rekoh: "Znaš šta, ti sigurno radiš za CIA, a ovo je rigidna komunistička zemlja. Opasno je, uhapsiće te!" A baš je bila slatka. Ne, nije tačno da sam ja najveći švaler među novinarima. Tvrdim da je to Saša Tijanić! Žene su u njega zaljubljene ne samo zbog njegovih fizičkih osobina već i zato što on stvara televizijske novinarke. On je poput Romana Polanskog, on stvara zvezde. Ja se divim Tijaniću. On je najveći, on je moj idol.
      
       LIBAN: Prvo vatreno krštenje imao sam u Libanu. Svaki put kad prelaziš iz jedne linije razdvajanja u drugu, moraš da staviš 50 dolara u pasoš. Da bi te pustio onaj ludak koji s uperenim kalašnjikovom proviruje kroz prozor. U Libanu je bio najneverovatniji građanski rat: tačno u devet sati podignu se žaluzine na radnjama, svi popiju jutarnji čaj, u deset se spuštaju i počinje pucnjava. Roka se po celom gradu - jedna milicija puca na drugu, hezbolasi, falanga, vojnici Džumblata, Habaš, prosirijska grupa, maroniti, šiiti, suniti... Nema šanse da shvatiš ko protiv koga ratuje. U dva sata prekida se paljba, počinje molitva. Pauza traje do četiri sata, dok prođu vrućine...
       Iransko-irački rat bio je jedan od najsurovijih lokalnih ratova, procenjuje se da je stradalo milion ljudi. U gradu Solamča video sam strašan prizor: 3 000 leševa civila, ubijenih bojnim otrovom. Majke s decom u naručju, kao zaleđeni, u trenutku kad pokušavaju da otvore prozor. Nikad nisam video strašnije prizore, takve grčeve na licu, položaji udova... Gotovo svi novinari su povraćali.
      
       PIRANE I KOMUNIZAM: Nikad anisam doživeo onu vrstu straha koja parališe. Kad dođem na ratište, imam posebnu vrstu adrenalina, intelektualno-fizičku uzbunu. Najviše se bojim da me ne pokradu, da ostanem bez novca usred žarišta. Svakako je najneprijatnije kad dođeš na aerodrom, on blokiran, a tebi istekla viza! Svako te može strpati u zatvor. Kad bubne granata blizu tebe, osetiš vreo talas, poleti kamenje, dobiješ grč u stomaku. Tad pobesnim: "Idi u materinu, zašto mene!?" Jednom mi se to dogodilo u Iraku, na poluostrvu Fao, onda u Avganistanu u jednom hotelu, i treći put kad su Slovenci pogodili helikopter dok smo iz vazduha snimali iskrcavanje Saveznog MUP-a.
       Avganistan je '80. bio najzanimljiviji. Uđeš u ruski helikopter, dobiješ padobran i oružje - vaše i naše dupe - ista meta. Ako mudžahedini pripucaju, moraš se braniti. Nigde nisam video da oružje toliko sjaji kao kod Avganistanaca. Uz Vijetnamce oni su najbolji vojnici na svetu. Nikad neću da zaboravim, uđem u kabinet gelerala Šah Navazi Tanaija i zaprepastim se - čovek sa svog prozora gađa ljude po ulici iz malokalibarske puške! Vežba oko. Vidi da sam pobeleo, kaže: "Znate, ovo je Azija, nije Evropa!" Kad sam otišao kod šefa njihove tajne službe generala Jakubija, nasred kabineta crveni mermerni bazen pun pirana. Razgovara sa mnom i baca komadiće mesa preko glave, pirane iskaču i hvataju ih. Kažem: "Je l' to sve što je ostalo od komunizma - crveni bazen i crvene pirane?" On se smeje.
      
       KLANICA: Bio sam jedini jugoslovenski novinar u "Pustinjskoj oluji". Taj rat bio je prva demonstracija vazdušno-kopnene bitke po modelu 2000. Meni je to bilo naročito zanimljivo, jer sam, boraveći u američkoj bazi Fort Breg, posmatrao vežbe 82. padobranske divizije na maketama gradova iz Latinske Amerike, arapskim i balkanskim maketama gradova. Godinu dana kasnije ti padobranci su upali u Honduras, zatim dolaze da ratuju protiv Iraka, znači sledeći smo mi na redu. Amerikanci su Sadama namamili u taj rat. Na jednom koktelu američka ambasadorka mu je rekla da oni nemaju ništa protiv da se granični problemi Iraka i Kuvajta reše zauzimanjem spornog područja od strane Iraka. Ovi su to i učinili.
       Avganistanski rat bio je gadan. Ako te uhvate talibani, oderu te i ostave da se ispržiš na suncu, kao ćevap. Strašan je i ovaj u Čečeniji. Bio sam sa vojnicima 14. motomehanizovane brigade kad su uhvatili neke Čečene i odmah ih likvidirali. Pitam: Zašto? Kažu: "Zarobili su sedmoricu naših drugova i žive ih zalili ih betonom. Kako se beton stvrdnjavao, pucale su im kosti." Kad su posle hvatali Čečene, nije bilo zarobljavanja.
       Interesantno, nikad me u snu ne progone ti užasi. Obično sanjam lepe snove; recimo, da sam na krstarici s Klaudijom Šifer, Šeron Stoun i Kim Bejsinger.
      
       KADIJEVIĆ KOD JAZOVA: Bio sam zarobljenik velikog poverenja u jugoslovensku vojnu elitu, u Generalštab. Verovao sam da će oni sprečiti raspad Jugoslavije. Međutim, kako se katastrofa približavala, svi su mirno spavali. Kao na "Titaniku", muzika svira dok brod tone. Predsedništvo se skriva iza nekih nemuštih saopštenja, Ministarstvo odbrane i Generalštab kriju se iza Predsedništva - zemlja klizi u katastrofu. Svi vide da se priprema secesija Slovenije i Hrvatske, niko ništa ne preduzima. Konačno, imali su 240 hiljada ljudi i vojnu silu sa kojom su mogli da rade šta su hteli.
       Moram da priznam da je Jelena Lovrić bila bolji analitičar od mene. U stalnim redakcijskim raspravama tvrdila je da će JNA podeliti sudbinu države. Ja sam sve vreme govorio: "Videćete kad JNA izađe na ulice, svima će majku!"
       Nijedan oficir JNA nije dao zakletvu samo svom narodu; dali su zakletvu Jugoslaviji od Triglava do Vardara. I svi su izneverili tu zakletvu. U maju '91. napravio sam intervju sa šefom KGB-a, generalom Krjučkovom. Pričao je i pričao, na kraju kaže: "Sad isključite kasetofon. Ovo što sam vam pričao, to je za javnost, ovo što ću vam reći, nije za javnost." Veli: "Jugoslavija je otišla u ...!" Kažem: "U ... i celi intervju!"
       U martu '91. Kadijević je išao u tajnu misiju, kod maršala Jazova. Molio ga je za pomoć, bez uspeha. U jesen '91. grupa gardijskih oficira upala je u Kadijevićev kabinet i naredili mu da Adžiću preda dužnost saveznog sekretara odbrane. Kadijević ih je samo nežno ukorio: "Sinovi, sinovi, ne znate šta radite!" Adžić ih je ispsovao, onako, bosanski. Posle četiri dana te oficire poteraju na front kod Vukovara, pola ih izgine tamo, ostali dobiju ordene. Svuda u svetu neuspele pučiste streljaju, zatvore, ili sami pobegnu iz zemlje. Samo kod nas dobijaju odlikovanje. Tad sam definitivno zaključio da smo otišli dođavola.
      
       ELIPTON: Najinteresantnije za vreme rata u Bosni bilo mi je uveravanje vrlo visokih političara Republike Srpske, da imaju strašne raketne sisteme i kako im je Žirinovski doneo tajno oružje "elipton", koje sve muslimane i Hrvate može da pretvori u "prah i pepeo". Onda sam se ja informisao, saznao sam da je "elipton" zapravo marka najlošije votke koja se prodaje na tezgama Moskve. Na kraju dobili su samo 32 rakete "igla", koje se lansiraju s ramena a sve zajedno staju u jedan kombi. To je bila sva ruska pomoć Republici Srpskoj.
       Jedna od najpotresnijih stvari u ovom ratu bio je egzodus srpskih izbeglica iz Krajine. Gledao sam ih na prilazima Banjaluci, starce, uplakanu decu. Kad vidiš da svi nose jastuke kao glavnu stvar iz svojih kuća, vidiš njihovu potpunu izbezumljenost.
      
       SVE ZA TUZLU: Odnosi između Pala i Knina bili su po sistemu ko će koga da prevari. Tek će istorija da pokaže ko je kakvu igru igrao. Ono što ja znam, jeste da je povlačenje vojske Republike Srpske iz zapadnih delova Krajine - Jajca, Ključa, Sanskog Mosta, Drvara, zapravo bio dil između Pala i Vašingtona.
       Amerikanci su im predložili: "Vi napustite taj zapadni deo, neka padne Republika Srpska Krajina s Kninom, a mi ćemo vam u zamenu dati Tuzlu. Dobićete komapktnu teritoriju, mnogo širi koridor, oslonac na Jugoslaviju i bogat region Tuzle. Šta će vam taj Drvar, to je nedođija!?" Ovi se prime. Kako je koji emisar s Pala dolazio u koji od tih gradova, stanovništvo je bežalo. A kad su ovi s Pala Amerikancima rekli: "Sad vi ispunite svoj deo dogovora!" - ovi su im pokazali srednji prst - "Evo vam ga! Prevarili ste nas mnogo puta, možemo i mi vas!" Tako su Pale direktno izigrale Knin.
       Svima u lice kažem ko je gde trgovao; ko je iznajmljivao tenkove, trgovao naftom, kafom, oružjem, municijom... I zgrtao pare. Kad mi kažu: "Nesretni smo...!", obično kažem: "Koliko ste ratovali, dobro ste dobili!
      
       BANKER BLASTER: Najviše me ljute one prazne priče uoči rata: "Nebo sigurno, piloti sivi tići, sokolići...!" Onda usred belog dana doleti sto aviona i napravi šou nad Beogradom. PVO sistem je dobrim delom bio zastereo, avijacija isto. Sad Amerikanci priznaju da su nam ušli u kompjuterski rink i simulirali situaciju na radarskim ekranima. Da naša protivavionska zaštita ima tačnu indikaciju aviona i indikaciju da je avion pogođen - ali nigde delova tog aviona. Virtuelna stvarnost.
       F-117 je oboren zahvaljujući starom ruskom radaru P-12, za koji se smatralo da se više ne koristi. Avion su locirali u trenutku kad je otvorio bomboluk. Odjednom je izgubio konfiguraciju nevidljivog aviona, i dobio raketu.
       Bio sam u podzemnom aerodromu kad su Amerikanci bacili "banker blaster" bombu od 2 300 kg. Ništa, kao da je neko pokucao na vrata.
       Snage NATO-a su ulazile na Kosovo veoma bojažljivo, očekivali su otpor. Izašao sam s Kosova tri dana posle odlaska naših jedinica. Imao sam kamuflažnu uniformu na sebi iz "Pustinjske oluje", pa su me mladi Šiptari presretali, pitali me da li mi treba prevodilac. Mislili su da sam Amerikanac. "Ne", rekoh, "Jugosloven sam". Bili su zapanjeni.
       Bio je to sukob koji pokazuje šta znači tehničko-tehnološko zaostajanje. Ako nemaš strategijsku avijaciju, nuklearna sredstva ili čvrst vojnopolitički savez koji će ti pomoći, ne možeš da glumiš suverenu zemlju. Šta vredi što imaš hrabrog pilota spremnog da pogine za svoju zemlju, ako ima loš avion?!
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ