NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Ruska ofanziva

Ruskinje su, korak po korak, osvojile svet prodajući ono što na Zapadu čeznutljivo nazivaju slovenskom lepotom. Malobrojne su dospele i do Holivuda dok druge kojima je sreća okrenula leđa (njih oko 10 000), tumaraju po kafanama brdovitog Balkana

      Da li zvuči utešno da smo mi nekome Zapad jer ima i veće bede na svetu? To je bilo jasno nakon razgovora s Mašom (zovimo je tako), Ruskinjom koja svoj "hleb sa sedam kora" zarađuje u jednoj od beogradskih agencija za poslovnu pratnju. Šetala je gradom i kupovala svakojake potrebne i nepotrebne sitnice, radujući se kao dete. - Ove pare moraju da se potroše brzo... Tako sve "oni odvratne muškarce zaboraviš", objašnjavala je (s naglaskom na - aviš).
       - Zar su svi baš toliko odvratni?
       - Pa... oni koji su bogat... uglavnom... mislim... to što traže, - kaže gotovo se izvinjavajući. - Ima i onih koji je lep i dobri...
       Umiljavajući se na poluruskom pokušava da ublaži svoju rečenicu. Eto bogatim "korisnicima usluga" informacija iz prve ruke.
       Maša je bila student ekonomije. Ne voli reč "bila". Veruje da će jednom završiti fakultet i obezbediti svojoj deci "sve na svetu". Ne zna koliko još može ostati ovde bez izlaska iz zemlje i da li će se ponovo vratiti. Verovatno hoće. A posle će u Ameriku. Posle ćemo izgleda svi u Ameriku. Ma gde ona bila.
      
       Biznis decenije
       Nakon raspada onoga o čemu smo uvek šaputali kao o Velikoj Rusiji (školski poznatijoj kao Sovjetski Savez), većina dobara ove zemlje krenula je preko granica. Osim vojnih tajni, karata rudnika i tapija na sve živo i neživo, u srećniju budućnost otisnuli su se i nacionalni "biološki resursi" to jest - žene. Ruskinje su, korak po korak, osvojile sve strane sveta prodajući ono što na Zapadu čeznutljivo nazivaju slovenskom lepotom. Lepše od princeza iz ruskih bajki ili ružne poput Baba Jage, kruže svim meridijanima kao neopozivi predstavnici propale imperije. Američki paranoici predviđaju da će, iako pomalo senilna, "ruska škola" nekako ipak vratiti svu ovu odbeglu vojsku pod jednu zastavu. Do tada - one koje su imale sreće, dospele su već i do Holivuda, one malo manje talične, tavore tu i tamo po svetu, a dobar deo (njih oko desetak hiljada) i po kafanama brdovitog Balkana.
       "Dvoumila sam se mesecima oko ove ponude za koju mi je rekla drugarica sa fakulteta", priča Maša, na trenutak nesigurno pa onda opet puna samopouzdanja kao da sama sebe uverava u ispravnost svoje odluke. Drugarica je imala "pouzdanu vezu" sa ljudima koji obezbeđuju papire za legalan ulazak devojaka u Jugoslaviju.
       "Uvoz" Ruskinja je, po ocenama "ljudi koji se razumeju u biznis" (na ovim prostorima i uglavnom poslednjih godina), jedan od najunosnijih "malih" poslova decenije. Srbi trljaju ruke a ne žale se ni Grci. Ruskinje se, kao i mnoge devojke iz drugih zemalja u kojima je ono što se nazivalo socijalizmom spontano zamenjeno mešavinom feudalizma i prvobitne zajednice, već godinama, dobro organizovanim kanalima odvode preko, nekada gvozdene, granice zarad prostitucije. Oglasi na ovaj unosan posao pozivaju indirektno - to se naziva radom u diskoteci, bebi sitovanjem i slično. Razmenu studenata još se niko ne usuđuje da koristi kao šifru ali s obzirom da je to većini uposlenih osnovno zanimanje... nikad se ne zna.
       Internet je, kao sredstvo savremene interkontinentalne komunikacije, pun oglasa ženskog dela slovenske populacije koji želi da se uda i pobegne u Ameriku i ostale obećane krajeve. Neke od ovih priča "na neviđeno" završe se tužno. Za razliku od njih, devojke iz raznih država bivšeg Sovjetskog Saveza (koje svi nazivaju istim imenom - "Ruskinje") kada kreću put Jugoslavije, Grčke i sličnih "perspektivnih zemalja", odlično znaju koja ih vrsta posla čeka. Ono što im obično promakne, jeste da su - prodane. To daje kupcu za pravo da je dalje prodaje, ucenjuje i oduzme pasoš do prestanka angažmana. Maša se, kako kaže, ne oseća "prodano".
       "Nisam baš sasvim znala koliko će neko da plati za mene i kome", kaže smejući se kao da je to najnormalnija stvar na svetu - "ali ko danas radi bez para? Ja ne bih imala novce ni za kartu u jednom pravcu... I kako sama da se snađem u drugoj zemlji...?"
       Šta se tu zapravo prodaje, kad devojke već dolaze dobrovoljno?
       Prodaje se, kako kažu "ljudi iz branše", informacija, vrbovanje i praćenje "robe" do odredišta. Cena za devojku kreće se od tri do šest hiljada nemačkih maraka. Toliko dobija osoba koja je dovede. Bez poreza na promet!
      
       Radi se udarnički
       Ruskinju koja dođe ovde ili nešto južnije,čeka više mogućnosti u zavisnosti od njenog izgleda, cene koja je za nju plaćena i - talenta za preživljavanje.
       Maši je po dolasku bilo obezbeđeno "radno mesto, smeštaj i nešto novca za donji veš, šminku i odeću".
       "Morala sam da kupim odeću u kojoj se viđam s klijentima, nešto izazovnije... Zbog toga sam pre dve nedelje dobijala manje novca od poslova... Sad imam pola a nekad me klijenti i časte..."
       Ne pada joj na pamet da uspostavlja lične veze sa klijentima, jer se to "ako te uhvate", kaže, "skupo plaća". Dopadne li se nekom klijentu više od druge devojke, on može opet da je potraži - naravno, preko agencije. Pasoš nije kod nje ali dobiće ga po isteku radne dozvole.
       "Do sada ne znam za devojku koja je imala problem sa gazdom ako je pametna... Oni vrate pasoš i ako hoćeš kasnije dođeš i opet radiš..." objašnjava pravila u ovom poslu. Prihvata ih, reklo bi se, bez pogovora i dodaje da svako u životu ima svoj izbor.
       Ruskinje koje zajedno sa domaćim devojkama rade po agencijama za poslovnu pratnju (obično u polunameštenim stanovima sa posteljinom i ormarom za peškire i kondome) nije preporučljivo slati klijentima u hotele (osim ako recepcionar nije "u talu"). One ne odlaze na neproverene pozive a izbegavaju i šetnje po gradu u sitne sate. Osim u Jugoslaviji, devojke iz bivših sovjetskih republika traže "svoje mesto pod suncem" i u Grčkoj, gde i dosta naših devojaka radi isti posao. Vrlo često i domaći i strani kadar dospeva u zatvor. To se dešava uglavnom kad se zamere vlasniku agencije (tj. osobi koja skuplja pazar i tako se predstavlja) ili ako se odluče za sasvim neudobnu varijantu samostalnog poslovanja na ulici, ispod mostova i slično. Bez obzira na boju pasoša, sve su saglasne u oceni da su grčki zatvori gadniji.
       U poslednje vreme devojke najčešće rade na tri meseca uz radnu dozvolu. Obično su prijavljene kao konobarice, pomoćna radna snaga, kućne pomoćnice... Ovaj zvaničan dokument svom osoblju rado obezbeđuju vlasnici tzv. kafana sa Ruskinjama jer im je, kažu, kao "viđenijim ljudima u kraju" stalo da sve bude "legalno".
       Devojka otplati gazdi sopstvenu cenu vrlo brzo. Cena jednog sata ljubavi kreće se od 80 do 150 maraka, od kojih devojke obično dobijaju do 50 odsto. U proseku svaka devojka ima po tri posla dnevno ali često i više. Radi se danju, noću... Po potrebi. Udarnički.
      
       Kafanski filozofi
       Kafana u Banovcima. U gluvo doba noći (jer tamo se tada odlazi) u pratnji pouzdanog prijatelja. Zadimljeno mesto, nejasnog rasporeda prostorija. Na ispucaloj lamperiji posteri Kasandre i Ignacija, svetlo nešto jače iznad šanka, u ostalim delovima prigušeno. Desno od vrata gazda igra karte sa dva policajca. Izrogačivši oči u neverici vlasnik je, kad je čuo svrhu naše posete, objasnio da "razgovor sa devojkama ne dolazi u obzir" a "o slikanju nema ni reči". Ako hoćemo, može da se sedne i gleda. Pod uslovom da ima mesta i da se nešto i popije. Kratko i jasno.
       Sedosmo za sto sa još dvojicom gostiju. Na takvim mestima ljudi se brzo upoznaju. Ostatak kafane nas odmerava i ne veruje svojim očima.
       - Pazi ga, doveo ribu...
       - Prika, je l'gospoja domaća ili uvozna?
       Urlici smeha dopiru sa susednih stolova.
       Trešti muzika, cvokoćemo i gušimo se od dima istovremeno, devojke se šetkaju u donjem vešu, nije im hladno. Igraju izazovno se uvijajući, odmeravaju novopridošle i okreću leđa onima što sede već satima i, kako reče novi poznanik, "samo blenu". Jer kad "odbleji svoje", tokom čega valja piti a i platiti piće devojci, poželjno je da je gost odvede u "pomoćnu prostoriju". Devojke se vrlo profesionalno i svojski trude: cupkaju im na kolenu i izvode nešto što bi trebalo da liči na ekstazu. U "prostoriji" se, ako stvari krenu po planu, odvija nastavak ove ljubavne igre koji košta "tričavih" pedeset maraka za pola sata, "al' vredi". Dobit se deli na pola.
       Nemajući preča posla i dvoumeći se koju da pozovemo za sto a da nas odmah ne prijavi gazdi, merili smo vreme od odlaska pojedinih gostiju sa devojkama na gornji sprat do njihovog povratka (obično propraćenog vulgarnim ovacijama). "Posao" je uvek trajao kraće od predviđenih pola sata.
       - E sad... takve ste vi žene, komentarisao je čovek za našim stolom - ... da je kojom nesrećom situacija obrnuta, skakale bi po nama punu tarifu dok se svaka marka ne odradi... je l'tako...? Ali mi smo džentlmeni... a i priroda nas zavrnula.
       Bilo je i onih koje priroda nije "zavrnula" pa su tu padale male intervencije, obično devojaka, koje su otvarajući čarobna drvena vrata urlale u, verovatno, hodnik, i tako požurivale koleginice i "nezavrnute" srećnike.
       Gazda je jednako sedeo i igrao karte s policajcima. Oni se jednako nisu osvrtali...
       - Ma i što bi, oni su to ionako prvi overili... Kad dođe nešto novo, ni oni ne igraju karte celo veče. Ove ovde su ti sve same semenke... Treba da vidiš one u Pazovi.
       Mladići koji su s nama ostali još neko vreme, imali su odgovor na svako pitanje. Onda je prva devojka sela za sto.
      
       Volim seks... i pare!
       Bila je vrlo mlada, nešto punija i ličila na derište iz drugog razreda srednje škole. Lepa kao i ostale. Reče da "ima 19 godina, voli seks a i pare" i okrenu se nastavivši da poskakuje na kolenu jednog od gostiju. Kad se malo raskravila i popila obaveznu žutu mutljavinu na dnu čaše koju su devojke nazivale liker (s naglaskom na "er") i koja košta 90 dinara, dodala je da ostaje ovde tri meseca, da sve devojke imaju radnu dozvolu i da će, kad se vrati u Ukrajinu, studirati agronomiju. Nina, tako se predstavila, ubrzo je shvatila da je za našim stolom izvestan samo liker pa je naglo kao što je i počela, prestala da se uvija oko muškaraca i otišla do drugog stola.
       Raspoloženje kod devojaka je raslo i opadalo zavisno od broja i (verovatno prema nekom njihovom kriterijumu) kvaliteta prisutnih gostiju. Smenjivale su se grupe lokalnih mangupa, koji su se i sami, sudeći po izgledu i ponašanju, ubrajali u mlađe punoletnike. Tu i tamo poneki "otac porodice" zevao je uz pivo (to piće zimi najduže traje), balavio nad na trenutak udeljenom butinom i tupim praznim pogledom ispraćao devojke koje su teatralnim pokretima "izbegavale" muške ruke na mestima koja imaju svoju deviznu cenu.
      
       Šta su tri posla...
       Nataša je bila veoma lepa i, činilo se, najmlađa. Veći deo večeri provela je ogrćući se podužom košuljom. Gosti bi jednostavno prilazili i odvodili je u prostoriju. Iznenađenje je usledilo kad nam je, pijući liker rekla da je ovde već dva meseca i da čeka da prođe još jedan pa da se vrati svojoj deci u Rusiju. S 23 godine već je uspešno razvedena. Pošto je u svojoj zemlji za platu sekretarice od oko 30 dolara mesečno ionako morala da spava sa svojim direktorom više joj se isplatilo da to radi ovde. Došla je na preporuku drugarice koja je ovde bila pre nje u Jugoslaviji ali ne želi da dođe nikad više, ni kao turista. Toliko joj se dopalo.
       Pitam je kako se oseća posle tri "posla" (toliko smo njenih odlazaka izbrojali!). "Nije to ništa", kaže sa blagim ruskim naglaskom, "normalno je do pet poslova za veče".
       Noć je odmicala, kafana je radila do tri ujutro... Devojke su preko dana bile tu negde, nisu izlazile... Nisu odlazile do Beograda ili su to činile retko i uz pratnju. Kući su se, kako kažu, javljale redovno i gazda im je to dozvoljavao. Uostalom, bile su legalna radna snaga. S radnom dozvolom. Nije mi palo na pamet da pitam da li imaju i osiguranje.
       Posle Nataše za sto nam je došlo stidljivo čeljade koje se sve vreme njihalo pred ogledalom ("igra u sebi i verovatno vežba, nova je", objasnio je iskusni posetilac). Sela je, a gde bi drugo, mom prijatelju u krilo ali za razliku od koleginica, nije znala šta bi s rukama.Srpski nije znala ni reči, ruski nismo hteli da proveravamo... Ovde je od juče.Snebivala se desetak minuta, ispila svoj liker i zbrisala pogledujući gazdu.
      
       Ujedinjene boje Banovaca...
       Nakon što je društvo za stolom spopala raspomamljena Rumunka (a bilo je tu, osim Ruskinja i Ukrajinki, i Moldavki, Bugarki, pa i po jedna Crnogorka i Srpkinja - rečju, prava unija žena iz slovenskih i okolnih zemalja), zaključili smo da nam se spava. Račun od oko 1 200 dinara donela je Tanja, pozamašnija četrdesetogodišnja Ruskinja, koja je sve vreme kao kerber motrila na devojke, a pomalo i na nas.
       Na odlasku uljudno smo se javili gazdi. Usput nas presrete grupa Kineza. Ulazili su, bučno se smejući, u oblaku dima, leđa zabačenih unazad a glave i nogu izbačenih napred.
       - Tanja... raspremi onaj sto tamo ako su ostali zauzeti...
       Kinezi su, izgleda, bili dobre platiše. Sad je trebalo dovesti još samo nekog crnca i eto idealnog mesta za Benetonovu novu reklamu.
       Policajac je odsutno digao pogled, zevnuo i češkajući kapu nastavio da zuri u karte.
      
       ALEKSANDRA TRTICA
      
      

       Ruski pogled na prostituciju
       Ugroženo dostojanstvo

"Kada bi se zarada naših lakih sunarodnica u inostranstvu slivala u državni budžet, bila bi to najveća eksportna stavka!"
       Tako se, s vremena na vreme, Rusi sami šale na svoj račun, sa političkog nivoa - u vidu tuge da roba koja ima tako dobru prođu, ne donosi ništa državnoj kasi, ili u medijima - kad se navodi kolike je razmere dobio izvoz prostitucije.
       Lenjin i Staljin su na razne načine organizovali izvoz revolucije, i nije im polazilo za rukom. Izvoz prostitucije cveta, bez ikakve velike organizacije i uprkos smetnjama koje postavlja država.
       Ma koliko, međutim, da su ponosni što su njihove sunarodnice uspele da se probiju u sve delove sveta, i to uprkos očigledno velikoj i surovoj konkurenciji, ovdašnji mediji o "najpoštenijem zanatu na svetu" pišu i kao o velikoj nacionalnoj sramoti.
       Mišljenja su podeljena. Jedni smatraju da bi prostitucija kao pojava, ako ne sasvim nestala, sigurno vremenom dobila znatno manje razmere - ukoliko bi Rusija postala država blagostanja. Drugi se tome otvoreno (i s pravom) podsmevaju i zalažu se za legalizaciju prostitucije. Treći, moralisti, pokušavaju da speru ovu "ljagu" sa obraza Rusije: prostitutke koje se u inostranstvu predstavljaju kao Ruskinje, većinom potiču sa celog prostranstva bivšeg SSSR-a - od Baltika, preko Belorusije, do Ukrajine, ali i iz azijskih i kavkaskih republika. "Čak i kad su negde stigle iz Rusije, ne znači da su Ruskinje" - kaže jedan sociolog (u ulozi zaštitnika nacionalnog dostojanstva). Kao sociolog, pak, tvrdi da beda i siromaštvo nisu ni jedini ni najveći goniči mladih žena u prostituciju, pogotovo ne u prostituciju u inostranstvu.
       BRANKO STOŠIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu