|
Dok se stranke bore za uticaj nad studentima, studenti razmišljaju o tome kako da što pre odu iz zemlje. Roditeljima, profesorima i političarima uglavnom odgovaraju: Zašto bismo mi vadili kestenje iz vatre za vas?
Otkako su, početkom devedesetih, probudivši se iz višedecenijskog sna, studenti rešili da se uključe u politički život, što uličnim demonstracijama, što pružajući direktnu podršku pojedinim partijama, na njihov račun izrečeno je koliko otrovnih opaski, toliko i pohvala. Optuženi kao bundžije, lenštine, večiti studenti, strani plaćenici, nepatriote, izdajnici i uopšte kao remetilački element, istovremeno su od onih koji su ih podržavali proglašeni za jedinu zdravu snagu, savest i pamet Srbije, generaciju u čijim rukama je budućnost cele zemlje...
Prihvativši tako na sebe ulogu spasilaca i uništitelja, donekle nametnutu, donekle dobrovoljno prihvaćenu, studenti su u istom paketu dobili i "teret slave" koji je od njih zahtevao da se stalno opravdavaju, pa se očekivalo da objasne zašto ćute, kada su ćutali, zašto se bune, kada su se bunili, a na kraju i zašto se ne bune više, kada već postojeći bunt ne daje rezultate.
"Rekao bih čak da su studenti u politici zastupljeni manje nego što bi bilo prirodno", kaže Ljubiša Rajić, profesor Filološkog fakulteta. "Oni su u intelektualno najaktivnijem dobu, uče nove stvari i treba da postavljaju pitanja i u struci i van nje. Gledajući nas odrasle, koji smo im ogadili politiku, kažu: Ovi hoće da skinu vlast, pa da sami drpaju pare."
Vruć kesten
Profesor Rajić kaže da studenti uglavnom identifikuju politiku sa korupcijom i borbom za privilegije, zato neće u politiku ili bar neće u takvu, a za drugu ne znaju. Osim toga, ni profesori im nisu dali najsjajniji primer. Tokom 1996. godine, koja je nešto i obećavala, protestu se pridružilo nešto manje od polovine profesora Beogradskog univerziteta (najveći broj do sada), a na nivou Srbije nikada nije pokrenuto više od jedne trećine, sa stalnom tendencijom smanjivanja broja. "Gledaju nas i misle: Što bismo mi za njih vadili kestenje iz vatre?. Kada se mi koji ostajemo ovde ne bunimo, što bi se bunili oni koji svoju budućnost ionako vide u nekoj Australiji ili ko zna gde. Ubijena im je svaka vera u budućnost ove zemlje i to je najveći uspeh ove vlasti - usadila im je duboku sumnju da išta može da se promeni", kaže Rajić.
Ovog januara, u vreme ispitnog roka, na fakultetima su učionice prosečno popunjene, na ispit izlazi oko dve trećine prijavljenih, baš kao što je to bivalo i tokom poslednjih decenija. Studenti izgledaju sasvim studentski, razgovaraju uglavnom o ispitima. Raspoloženi su za razgovor i o politici a, mada je retko ko aktivan, insistiraju na tome da nisu apolitični i pokazuju bedževe "Otpor". Većina izjavljuje da čeka trenutak kad će doći do opštih protesta u zemlji pa će se onda priključiti i najčešće zaključuju: "Kada do toga dođe, valjda će 'Otpor', kao jedina ozbiljna studentska organizacija, inicirati širi studentski bunt."
"Uostalom šta očekujete od studenata kad profesori čak i na političkim naukama na predavanjima pričaju apstraktne priče i izbegavaju primere iz života. Verovatno se i oni plaše da ne ostanu bez posla, jer od donošenja Zakona o univerzitetu praktično je ponovo uveden verbalni delikt", kaže student prve godine Fakulteta političkih nauka Velimir Gavrilović.
Otpor
Aktivista "Otpora" Ivan Marović, sa Mašinskog fakulteta, smatra da je prividna apolitičnost studenata rezultat gubljenja optimizma posle protesta 1996./97. godine, kao i razočaranja i u vlast i u opoziciju. "Generalna slika u zemlji utiče na nezainteresovanost studenata za politički angažman", kaže Marović za NIN. "Ipak, studenti koji su aktivni, angažuju se ozbiljnije nego pre. Na svim prethodnim protestima sigurno je učestvovalo mnogo više ljudi, ali oni su uglavnom pružali samo pasivan otpor, nisu sami odlučivali šta će da rade i nisu se profilisali kao politički subjekt." U "Otporu" se nadaju da će se njihov uticaj proširiti i van Univerziteta, a ambicija im je da studenti postanu politički faktor koji može da donese promene, ne vezujući se za partije.
Mada se ovakve procene ne čine baš realne, jer opšti je utisak da među studentima ipak prevladava apatija, "Otpor" se poziva na istraživanje koje je prošlog oktobra rađeno u saradnji sa Institutom za društvena istraživanja, a koje je pokazalo da je većina studenata izrazito antirežimski opredeljena. To pokazuju i druga istraživanja ("Beografiti") prema čijim bi rezultatima na budućim izborima samo šest odsto studenata glasalo za vladajuće partije. Antirežimski nastrojeni studenti, mada većinom pasivni u smislu bilo kakve akcije, teorijski se slažu da bi i sledeći protest, ukoliko do njega dođe, trebalo da bude zasnovan na političkim zahtevima.
U "Otporu" je aktivno oko 5 000 studenata u 20 gradova Srbije, ali se procenjuje da je broj "simpatizera" makar petostruko veći. Za razliku od svih prethodnih studentskih organizacija, od 1968. godine do danas, ovaj put se insistira na individualnom pružanju otpora režimu i zato ne postoji formirano vođstvo. Njihove starije kolege upravo to im i zameraju, komentarišući da beže od jasnog profilisanja organizacije. Takođe se čuje i da je među aktivistima veći deo onih koji su bili aktivni i na prošlim protestima, a odavno su završili fakultete.
U svakom slučaju, nedostatak svih dosadašnjih studentskih protesta još nije prevaziđen, ni ovaj put nije stvorena šira politička platforma koja bi pokrenula građanstvo, onako kako se nadaju u "Otporu". Aktivni studenti ostali su sada i bez veće podrške svojih kolega, a o političkim partijama, koje su nekada rado profitirale od "srpske mladosti i inteligencije", da i ne govorimo.
Ostajte ovde
Bivši lideri protesta 1996/97. godine, koji su još i pokazivali volju da se direktno uključe u politički život, završili su prilično razočarani.
"Tokom devedesetih godina studentski pokreti pojavljivali su se uvek u vreme kada su i opozicione stranke preživljavale moralnu i političku krizu", kaže Čedomir Antić, lider protesta 1996/97 i bivši portparol Demokratske stranke. "Zanimljivo je da su opozicione stranke uvek činile sve da bi suzbile studentske pokrete jer su im studenti bili potrebni samo kao dekor. U politiku sam ušao jer sam očekivao da ćemo mi iz studentskog protesta promeniti opoziciju, ali kako se ispostavilo da smo bili taoci nesposobnih lidera koalicije 'Zajedno', odustao sam."
Energija prošlih vremena očigledno je potrošena, bivši studenti zaključuju da je trenutak za promene u Srbiji propušten, a izgubili su iluzije koje su ih nekada vezivale za opoziciju. Sadašnji studenti pridružuju im se u pesimizmu, a uz to su i prilično zaplašeni zakonima, zabranama, smenama dekana i profesora, a i policijskim batinama. Uz pomoć važećeg Zakona o univerzitetu, koji se čvrsto drži ideje o "depolitizaciji školstva", proterana je i svaka mogućnost legalnog političkog angažmana na Univerzitetu.
S druge strane, za podmladak režimskih partija ne postoje zakonske prepreke, a reklo bi se da i ne boluju toliko ni od gubitka optimizma.
 "Kada sam ušao u politiku privukla me je ideja levice, koja je humana i koja pobeđuje u svim naprednijim zemljama u svetu", kaže Nemanja Đorđević, bivši član Predsedništva Studentske levice. "Tada smo radili na akciji "Svoje znanje svojoj zemlji", kada je deset najboljih studenata dobilo stipendije u visisni od 2000 DEM, koje im je uručila profesor Mira Marković. Onda je, uz pomoć tadašnjeg direktora 'Beopetrola' Zorana Todorovića Kundaka, obezbeđeno još oko 100 stipendija i tako se radilo na tome da pomoć dobiju svi koji su dobri u svojoj profesiji." Đorđević ne smatra da su studenti apatični, niti nezainteresovani, već da su politički dosta angažoveni, napominjući da je u Studentskoj levici uvek bilo od 500 do 1000 aktivista. "Mlade ovde čeka bolje sutra. U ovom vremenu obnove biće posla za sve mlade ljude, to smo već dokazali, a ova situacija je za nas bila samo pokretač."
Čistka
Levica je zaista uspela da privuče neke mlade ljude, najčešće tek svršene srednjoškolce, koji su kasnije objašnjavali da im je bila bliska ideja ravnopravnosti. Oni koji su napustili organizaciju, naveli su da je "praksa ispala drugačija". Javna kritika bivših drugova ipak je bila retka, a oni koji su se makar jednom oglasili, više nikako ne pristaju na razgovor sa novinarima.
Ipak, levica je do sada bila jedina koja je negovala svoj Komitete univerzitetske levice, koji se u javnosti pojavljuje "u ime studenata", a dogurao je čak i do svog radija (Radio Kul). Kontraudarac stiže, kako je najavljeno ovih dana, od SPO-a, koji osniva univerzitetski pokret obnove, sa idejom da se studenti i nastavnici uključe u borbu protiv "ideologije mraka i kontrole na univerzitetu".
Dok se partije otimaju oko uticaja na Univerzitet, studenti bi najviše voleli da što pre odu iz ove zemlje. Najmanje dve trećine bavi se isključivo jednom kalkulacijom: da li da menjam prilike koje ne mogu da promenim ili da završavam fakultet dok se ove diplome bar još negde priznaju.
Država je, sa svoje strane, učinila za njih to što je širom otvorila vrata univerziteta. U ovoj sezoni primljeno je 42 odsto više studenata nego što to dozvoljavaju kapaciteti, tako da polovina fakulteta uopšte ne može normalno da radi pa se nastavnom kadru nezvanično preporučuju da "pravi čistku" na prvoj godini.
Na duže staze rezultat je taj da se teret nezaposlenosti prebacuje na studiranje, finansijski troškovi na studente, a generacije se navikavaju da žive u sivoj zoni i leče svoj očaj iluzijom da će postati intelektualna elita. Dugotrajne studije (prosek studiranja na društvenim fakultetima je oko osam godina) proizvode pasivne generacije, čija se energija troši na putu do diplome, koja završava u fiokama biroa za zapošljavanje.
VLADIMIR SUDAR
IVANA JANKOVIĆ
|
