Nebrojene stranice ispisane ovih dana o Željku Ražnatoviću propuštaju samo jedno, ono najvažnije: kakvo vreme i kakva sredina uslovljavaju takve heroje i zašto njihove smrti postaju nacionalni događaji?

      Kao mnogi junaci našeg doba i Željko Ražnatović Arkan je kraćim putem, preko Novog groblja, otišao u legendu. Jedna stvarna osoba postaje u smrti mit. Davno je rečeno da je smrt ovde postala minimalni ulog kako bi čovek uopšte postao poznat. Metak overava život. U slučaju Arkana proces će se odvijati suprotnim smerom: ono što je do juče bilo njegov život, ovakav ili onakav, nestaće da bi ustupio mesto narodnom predanju o vitezu noći koje, šireći se od uha do uha, već plete svoju mrežu.
       Kako će se i kojom brzinom to odvijati, moglo se naslutiti iz prošlog broja NIN-a, gde u svojoj redovnoj rubrici Reč nedelje, posvećenoj ovog puta Arkanu, Jovan Ćirilov između ostalog navodi i to da je on, Željko Ražnatović, osnivač uspelog fudbalskog kluba "Obilić", koji pod njegovim rukovodstvom postaje višestruki prvak države. Klub "Obilić" postoji preko sedamdeset godina i bio je državni prvak samo jednom, u sezoni 1997/98 (doduše, tada ga je zbilja trenirao Arkan).
       Ćirilov očito spada među one intelektualce za koje je fudbal velika tajna, pa mu je ovaj podatak poturio neki vajni poznavalac najvažnije sporedne stvari na svetu, no i taj je samo kolateralna žrtva novokomponovanog mita- u-stvaranju jer se i u jednom saopštenju ozbiljne političke stranke kakva je SPO, izdatog povodom Ražnatovićeve pogibije, tvrdi da je Obilić oficijelni prvak države (prvak je, međutim, Partizan). Tako se ozbiljnom iskušenju izlaže onaj - recimo, potpisnik ovih redova - koji će izreći kako sve to nije istina. No, lako ćemo za Obilić; muka će biti sa ostalim. Ovde se, naime, ne radi o sporu sa činjenicama; radi se o sporu između realnosti i (para)mitske fikcije - i nije teško dokučiti na čijoj je strani konačna pobeda.
       Onima koji proučavaju kako se izvesni kulturni obrasci sa statusom stereotipa produžuju u život, gde zauzimaju arhetipske dimenzije u kolektivnoj svesti, nije teško da odrede model po kome mit o Arkanu nastaje, odakle se on preslikava. Poslastičar sa Topčiderskog brda je u tom smislu izdanak one narodne kulture, satkane na podlozi bujne mašte i pripovedačkom preterivanju, koja se u naše doba utopila sred okeana tzv. masovne kulture, unutar koje njeni obrasci nastavljaju da funkcionišu kao žanrovske paradigme.
       Arkan pripada istoriji stripa, i to onoj njenoj fazi koju su obeležila Marvelova izdanja: poput svojih prethodnika, junaka avanturističkog stripa Supermena i Betmena, likovi koje je stvorio scenarista Sten Li jesu osobe dvostrukog identiteta koje dolaze niotkud krijući neku veliku tajnu i koje se iznova povlače u tamu. Ali, uz dodatak da je sada u njihovim akcijama dimenzija psihotičnosti sve izraženija, a ona je, pak, posledica neke fatalne greške, bilo da je reč o naučnom eksperimentu koji se oteo kontroli ili je sve rezultat opšteg nivoa ludosti. Manje-više, radi se o mutantima duha vremena.
       Ovakvi heroji plene maštu čitalaca stripova, ali se sasvim retko javljaju u stvarnom životu, no i tada njihova slava jedva doseže tek do sledećeg ćoška, a kamoli da je neki takav postao figura nacionalnog formata, metafora sudbine čitavog jednog naroda. Otuda je Arkan sasvim nedužan u vezi sa sopstvenim mitom. Kao praktičnom čoveku, koji se bavio pretvaranjem svega postojećeg u novac, sve se u njemu moralo buniti protiv ovakve pozicije.
       Prava dilema - na koju nije teško odgovoriti - jeste u tome kakvo vreme i kakva sredina iziskuju ovakve ikone. Ne - ko je (bio) Arkan; nego - ko smo mi. Zašto je on zadobio privlačnost magije ekstrema koja nas kolektivno opseda čak i onda kada se protiv nje tobože bunimo? Vrlo prosto: u situaciji kada sve deluje beznadežno, kada se život osipa i kruni u krhotine bez smisla, kada se nigde ne vidi izlaz, a niotkuda ni tračka svetlosti, običan čovek - i ne samo takav čovek - počinje da gaji neku vrstu magijskog poverenja u osobe koje se ne povinuju neumitnoj propasti, rešavajući sve dileme po kratkom postupku. Snaga Arkana počivala je, čini se, u opštoj slabosti. Inostrani dopisnici dobro su zapazili da je na Arkanovoj sahrani bilo najviše baš takvog, običnog sveta, ali ih je ta činjenica zbunjivala - šta je Arkan njima, i šta oni mogu dugovati Arkanu da na njegovu večnu kuću s pijetetom polažu svoje skromne bukete cveća?!
       Što je situacija teža - a ovde će to biti slučaj - takav junak raste i razvija se u nedogled, s onu stranu granice zdrave pameti. Tako se rađa ona priča o Obiliću, klubu koji je Arkan osnovao trideset godina pre svog rođenja. Ili se tako plete žvaka o njegovom presudnom uticaju na karijeru supruge, mada je Ceca bila neprikosnoveni broj jedan turbo-folka i pre udaje. Premda je bio tek Giškin (Đorđe Božović, mrtav) šegrt, i premda je u odnosu na Ljubu Zemunca (Ljubomir Magaš, mrtav) delovao kao milosrdna sestra, Arkanova slava heroja podzemlja daleko nadrasta auru tih velikih likova tamne strane Meseca, koje je Prele nazvao samurajima asfalta. Neka bolest je u pitanju, uprkos tome što su svi pomenuti umrli u savršenom zdravlju. Slošio ih metak.
       Čak i oni koji ga (uglavnom iz razloga svoje političke pozicije) tretiraju kao paradigmu sistema, tvrdeći da je Arkan tek jedno pravilo, nesvesno ugrađuju nove ciglice u velelepno zdanje jednog nacionalnog mita, koji je kao onaj Milićev leteći balvan nad Srbijom, utvara. Piše se naveliko o njemu kao ubici koji se oduzimanjem tuđih života bavio u vidu zanata (kriminal), u vidu službe (Dolančev egzekutor) i u vidu zločina protiv čovečnosti (paramilitarni vođa), no nema dokaza - niti se pribavljanjem takvih dokaza iko zamajava - da je lično ubio bilo koga čije je ime i prezime znao. Time se, zaklonjeno iza Arkana kao ekstrema, pravilo koje je on tobože oličavao, zapravo prikriva.
       Ono što dodaje gas na jednoj strani, čini to i na drugoj: jeste - Arkan je bio i takav i ovakav, ali je bio patriota, izrastavši u novog Obilića u seriji ratova koje smo izgubili iako nismo znali rašta ih započinjemo. Javnost je postala neosetljiva na logičku dubioznost ove dimenzije istine o Arkanu, koja je, unutar istog dosijea, nespojiva sa njegovim mladalačkim nestašlucima, pljačkama banaka i bekstvima iz zatvora, što se danas teško može podvesti pod ozbiljan gangsteraj. Arkan nije bio cvećka, ali među njegove grehove sigurno ne spada to što ga mi doživljavamo kao hrast iznikao iz mahovine i paprati po kojima gacamo kao one poslovične guske.
       Arkan je svoje prebrinuo; mi smo u opasnosti. Možda će nas iz magle naših dezorijentisanih života, u kojima su ovakvi mitovi jedini oslonac, spasiti sasvim neočekivano brzo otkriće Ražnatovićevih ubica (ali ne još i nalogodavaca tog smaknuća), na koje je policija prosto bila prinuđena u kontekstu niza prethodnih političkih događaja (afere Pauk i Osa, Lazarevački put, ujedinjenje opozicije). To je dobro za nas kao što je aspirin dobar protiv gripa, ali je - ruku na srce - nepravda sudbine prema Ž. Ražnatoviću. Da je mogao znati kako će ga ubiti anonimni bivši policajac iz okoline Loznice, i da će to biti jedini uhvaćeni ubica u oba milenijuma, potrudio bi se da poživi još malo. Do bolje prilike.
      
       BOGDAN TIRNANIĆ