Opozicionari raznih boja (u tome se bitno ne razlikuju) vide u socijalistima i julovcima samo zastupnike starih, prvenstveno komunističkih ideologija i totalitarnih režima, jednom rečju, "komunjare" (iako može biti reč samo o bivšim, degenerisanim komunistima). Na suprotnoj strani, politički vrh vladajućih stranaka i njegove pristalice opažaju i tretiraju svakoga ko im se suprotstavlja kao narodnog neprijatelja, kao izdajnika koji se udružio sa spoljnjim neprijateljem, kratko rečeno kao političku "funjaru" (iako onaj ko je protivnik postojećeg režima ne mora automatski da bude pristalica NATO-a).
       Pogrešili bismo ako bismo "mapu" političkog razvrstavanja naših građana sveli samo na "komunjare" i "funjare". Postoji i treća, ne mala grupa ljudi kojima se smučila svaka politika (iz razumljivih razloga), koji i "komunjare" i "funjare" vide kao glavne političke krivce za stanje u koje smo dospeli. Sve je to ista politička mafija, bagra - može se često čuti od pripadnika trećeg "bloka" ozlojeđenih građana ili onih koji su se zbog toga politički pasivizirali.
       Čini mi se da neću pogrešiti ako kažem da se naše društvo nalazi u nekoj vrsti predinfarktnog stanja. Ili, mi živimo u uslovima i okolnostima pred građanskim ratom, do koga ipak neće doći. Odnos vojnopolitičkih snaga između vlasti i opozicije je toliko u korist ovih prvih da se varaju oni koji veruju ili čak možda priželjkuju ovakav krajnje surov politički rasplet. "Komunjare" i "funjare", i oni treći, koji su ozlojeđeni svakom politikom moraće jš izvesno vreme da žive u političkoj, maksimalno napetoj, nemiroljubivoj koegzistenciji, iako ih njihovi prihvaćeni stereotipi i predubeđenja gotovo prisiljavaju da se stalno sukobljavaju. Šta se sve može i mora desiti da bi se bitno prevazišla ova naša politička psihopatologija, teško je sada reći.
       Mihailo V. Popović,
       Beograd