("Trijumf opozicije", NIN br. 2558)

      Pobeda opozicije na nedavnim izborima dočekana je u Srbiji sa velikim oduševljenjem. Više zbog poraza HDZ, nego zbog pobede stranačke koalicije Račan-Budiša.
       Na izborima 1989. pobedila je HDZ, dakle opozicija tadašnjem (nasleđenom) komunističkom režimu. Ovaj poslednji, sa Ivicom Račanom na čelu, sišao je sa vlasti i prepustio je drugima, shodno izbornim rezultatima. Verovao je u demokratsku orijentaciju svojih sugrađana, uključujući i HDZ, sa Franjom Tuđmanom na čelu. Poverenje se isplatilo, jer je ista HDZ obezbedila, sa pozicije pozicije, slobodne izbore na kojima je pobedila opozicija.
       Da parafraziramo Džemsa Restona. Ako u jednoj zemlji pobedi pozicija, to je uspeh. Ako pobedi uzastopce po drugi put, to je trijumf. Ako pobedi (uzastopce) i treći put - to je diktatura! Žalosno je, ali jedini način da se pouzdano demonstrira demokratičnost u jednoj državi, jeste da pobedi opozicija. (Što ne mora da znači da ako pobedi pozicija, nema demokratičnosti, naravno.) U tom kontekstu "hvastanje" nekih portparola i drugih iz današnje srbijanske vladajuće stranke o permanentnim dobijanjima na izborima (sic), dokaz je samo da ili nisu svesni šta pričaju, ili smatraju da su građani ove zemlje imbecili.
       Samo država koja u svoj politički sistem ima ugrađen mehanizam koji obezbeđuje izbore (slobodne izbore, neslobodni nisu izbori), zar ne?), može da računa na iskazivanje narodne volje.
       Zato, ako treba čestitati Račanu (i Budiši) na izbornoj pobedi, još više treba čestitati HDZ-u na poštovanju pravila igre elementarne demokratičnosti. Ivica Račan, prepuštajući svojevremeno vlast drugome, imao je poverenja u sebe i svoje sugrađane i oni su mu to poverenje vratili.
       A kako je u Srbiji?
       Petar Hadži-Grujić,
       Zemun