("Vuksanović protiv Đinđića", NIN br. 2559)

      Kad je Đinđić jesenas najavio, a nešto kasnije i zvanično objavio i pametno i pošteno obrazložio svoj dobrovoljni odlazak s mesta predsednika Demokratske stranke, javila se nada da će novo ime (i to baš na čelu najstarije i najuglednije stranke, a ne neke nove, na brzinu osnovane, tobože opozicione) biti i prvi korak ka izlasku iz dugogodišnje pat pozicije u srpskoj političkoj igranci, prvi korak ka pravim, korenitim promenama, jer samo novi ljudi, novim idejama i na nov način, mogu učiniti nešto što bi ovaj narod osokolilo da se i ovaj obećani izlazak iz krize neće završiti političkim ćorsokakom...
       Đinđić se u međuvremenu predomislio, odustao od najavljene, ozvaničene i odlično obrazložene ostavke i "prihvatio kandidaturu" za još jedan mandat na mestu predsednika stranke, tj. pristao je da se potrudi da sve ostane po starom... Korak napred, dva koraka nazad?
       Ipak, s malo više sluha Đinđić bi u subotu (na sednici Glavnog odbora DS) mogao u svom političkom tangu napraviti još jedan korak napred; mogao bi kazati i pokazati da je svestan činjenice da mu je obrazloženje ostavke bilo neuporedivo ubedljivije od obrazloženja "prihvatanja kandidature" i da zato odustaje od odustajanja, tj. predlaže da se (na toj istoj sednici) utvrdi lista kandidata za trećeg predsednika Demokratske stranke...
       Duško M. Petrović,