3.
      
       Sve što se u životu Srbije događa, podređeno je predizbornoj kampanji. Kao da nikakvih drugih poslova i problema nema.
       Ujedinjena Opozicija (10. januar 2000. godine) zrači optimizmom.
       Bivši general (ne onaj, onaj drugi) nema dileme: "Pukli su načisto." To jest, Vlast. Ne ulazeći u stilske finese ovog iskaza (koji svakako odudara od izrazite otmenosti u našem političkom saobraćaju), živo nas interesuje kojom vrstom pameti se došlo do takvog jednog optimizma. Kao politički guru samozvanac, i sasma u interesu Opozicije, moramo, međutim, reći: Koalicija na vlasti ima vrlo male šanse da "pukne načisto". Optimizam (Opozicije) bez pokrića samo podgreva euforiju koja se obično završava depresijom. U euforiji, u preteranom zanosu, kao pod dejstvom opijata, čoveku se pričinja da je već ostvario i ono što je najdalje od ostvarenja. Govorim iz iskustva: u jednoj takvoj euforiji ja sam dobio Nobelovu nagradu. U politici računa se samo pobednička euforija, pa i ona je štetna.
       Opozicija se mora suočiti s faktičkim stanjem da je Koalicija na vlasti (Socijalisti, Radikali, Udružena levica) više nego moćna politička grupacija. Socijalisti imaju najbrojnije članstvo. To su oni koji će, više je nego sigurno, glasati za Socijaliste. Priželjkivanja da Socijalisti u svojim redovima imaju mnogo "kolebljivaca" koji će se u poslednjem trenutku presaldumiti i glasati za nekog drugog, lišena su svake pa i političke pameti. Kolebljivaca, razume se, ima u svim partijama, ali uzdati se u njih, više je nego žalosno. S kolebljivcima, otpadnicima, sitnim račundžijama i vrdalamama ne osvaja se vlast.
       Udružena levica, kad bi se (u nekoj psihičkoj krizi) opredelila na samostalno delovanje, izvan postojeće Koalicije, kad je reč o osvajanju vlasti, ne bi imala (u ovoj fazi) nikakve šanse. Levica (s dr Mirom Marković na čelu) ne ide na masovnost koja je osnovna pretpostavka za pobedu na izborima. Umesto masovnosti Levica preferira ekskluzivnost i delovanje iza glavne scene. To radi uspešno i njena moć je u obrnutoj srazmeri s brojem eventualnih glasača. Glasovi Levice su kamata za Socijaliste koju isplaćuje Opozicija. U idealnoj sinhronizaciji sa Socijalistima Levica nikad nije bila bez šansi. Valjda i iskustvo s prethodnih izbora nešto znači, osim za one kojima iskustvo nije ništa.
       Dalje. Svedoci smo da se dogodilo nešto što se u bliskoj prošlosti doimalo kao naučna fantastika: u koaliciju s Levicom i Socijalistima ušli su Radikali.
       Doista fenomenalna kombinacija: dr Mira Marković, Slobodan Milošević (koji je kad se oženio, zadržao svoje prezime) i dr Vojislav Šešelj.
       Da li je ta famozna kombinacija dobitnička (u šta su oni sigurni) ili gubitnička (na šta se klade optimisti iz Opozicije), ostaje da se vidi. U svakom slučaju, ne može se osporiti da su Radikali jedno strašno pojačanje. To je kao kad bi u "Crvenu zvezdu" prešao ceo "Mančester".
       Da eliminišemo kratko pamćenje s kojim se inače razmećemo: na prethodnim izborima po broju glasača Radikali su bili tik uz Socijaliste (koji su i bez Radikala pobedili). Samo je Srpski pokret obnove, s Vukom Draškovićem, nesumnjivom legendom srpske opozicije, bio među pobednicima, stekavši jasnu političku moć. Ostale opozicione stranke zadržale su intelektualni nivo. U jednoj složenoj i za Srbiju kriznoj situaciji, Srpski pokret obnove se i formalno priključio pobedničkoj koaliciji. Novoformirana koalicija, s Draškovićem kao pojačanjem, vladala bi sto godina. Drašković, međutim, ubrzo istupa iz pobedničke koalicije i vraća se u Opoziciju. Procenio je da je taj izbor pravi izbor za Srbiju. Kao da čitam njegove tadašnje misli: srpski narod će, kad za to dođe vreme, umeti da proceni šta je njegov pravi izbor.
       Radikali su ostali dosledni. Dr Vojislav Šešelj nikad nije skrivao da mu je cilj vlast. Do vlasti se lakše stiže uz već postojeću vlast nego uz podršku ražalovanih generala, intelektualnih gurua, filosofa i mislilaca. Tako čovek misli i ne može mu se ništa.
       U Sava centru (zadužbini Josipa Broza) Radikali su održali svoj partijski kongres. Više je nego zapaženo odsustvo Slobodana Miloševića. Radikalski kongres nije udostojila ni dr Mirjana Marković. Valjda su to neke njihove koalicione taktike. Odsustvo koalicionih partnera nadoknađeno je pojačanjem iz Podgorice: pjesnik Momo Vojvodić grlio se i bratimio s delegatima iz Rusije i Belorusije, a potom je u svom poznatom stilu održao besedu koja je za trenutak zasenila i pregnantan referat dr Vojislava Šešelja. Ideje o sveslovenskom, srpskom (velikosrpskom) i uopšte ruskom jedinstvu doživele su svoj renesans. Pred plastično dočaranim vizijama obnovljenog srpskog pijemonta u granicama dokle sežu bar jedno srpsko ognjište i jedan srpski grob, sva radikalska srca su zakucala kao jedno radikalsko srce.
       Sve je bilo, od retorike preko ikonografije, podređeno toj viziji. I, naravno, pobedi na izborima.
       Ma kako se u intelektualnim krugovima Opozicije doimale i ta retorika i ta ikonografija (i ceo taj spektakl), utisak je da su Radikali ojačali svoje pozicije.
       I ja vam, kao politički guru samozvanac, ozbiljno skrećem pažnju: Šešelj ante portas.
      
       Nastaviće se