Premda "nije ideologija nego proces", globalizacija ekonomije jeste stari sukob između rada i kapitala, i to u planetarnim razmerama, a bez većih ideoloških zapreka. Pri tom je kapital jači nego ikada u prošlosti. U Rusiji nema klasne borbe, a u Kini svi žele da se što pre "obogate"

      Brže smo saznali da postoje gnevni antiglobalisti nego što smo saznali šta zapravo hoće globalisti. Antiglobalisti su - sudeći po demonstrantima u švajcarskom turističkom mestu Davosu, gde se na zasedanju Svetskog ekonomskog foruma okupila međunarodna poslovna i politička elita - protivnici ekonomskog poretka kakav svetu nameću velike industrijske sile, pre svega SAD. Po jednima, to su komunisti, anarhisti i borci protiv zagađenja životne sredine. Po drugima, to je "čudan savez ekstremne levice, zaštitnika životne sredine i drugih samozvanih kritičara, koji nastoji da zemlje u razvoju spase od samog razvoja".
       Globalizacija ekonomskih odnosa, kojom je najpre počela da se, ne osobito uspešno, bavi Svetska trgovinska organizacija krajem prošle godine u Sijetlu, gde su se u uličnim demonstracijama prvi put oglasili i antiglobalisti, bila je u Davosu ne samo glavna, nego i provokativna tema. Skup predsednika i generalnih direktora hiljadu najvećih svetskih korporacija, čija proizvodnja čini četiri petine svetske industrijske proizvodnje, zajedno sa šefovima država i vlada preko 30 zemalja, među kojima i najrazvijenijih, podozrivima je bio dovoljan povod da u globalizaciji međunarodnih ekonomskih odnosa vide svetsku zaveru bogatih protiv siromašnih.
       Tako je jedna stara teorija iz vremena hladnog rata - o vladavini multinacionalnih i nadnacionalnih kompanija međunarodnom privredom - oživela u uslovima jednopolarnog sveta, bez pravih ideoloških protivnika. Rusija vapi za kapitalom najbogatijih da bi spasla svoje reforme. Kina čeka da uđe u Svetsku trgovinsku organizaciju. Svesna je da će to značiti i surovo sučeljavanje sa najrazvijenijima, ali ne vidi bolji podsticaj sopstvenom razvoju. Evropa i industrijalizovana Azija nastoje da zaštite svoje nacionalne privrede, odnosno paze gde će jednom morati da se postupno priklone američkoj premoći. To stanje se u razvijenom svetu učtivo zove "potraga za kompromisom". Zemlje u razvoju traže više socijalne pravde, jer slute da će se bogati još brže i više bogatiti, a siromašni još brže i više siromašiti nego do sada.
       Do sada su se stvari pogoršavale po geometrijskoj progresiji i u svakom slučaju mnogo brže nego u vreme kad su dizane revolucije, a revolucija nije bilo. Prema istraživanjima koje je nedavno objavio američki nedeljnik "Njusvik", razlika između bogatih i siromašnih iznosila je 1930. godine 3:1, 1950 - 35:1, 1992 - 71:1, a 1997. godine 727:1 u korist bogatih. Bogatstvo tri najbogatija čoveka na svetu (Bila Gejtsa, princa Al Sauda i Filipa Anšuca) veće je od, zajedno uzetog, nacionalnog bruto proizvoda 26 najsiromašnijih zemalja u svetu.
       Protest siromašnih ili gnevnih ponekad se manifestuje u razbijanju izloga "Mekdonaldsa" ili reklama "koka-kole", ali globalizacija ne mora neophodno da potire kulturne i etničke razlike, na šta su mnoge nacije veoma osetljive, čulo se na forumu u Davosu. Ljudi ne moraju da misle ili da reaguju na isti način u Pekingu, Delhiju ili Parizu samo zato što jedu iste hamburgere.
       Nesporno je, međutim, - kako uočava Klaus Švab, predsednik Svetskog ekonomskog foruma - da su "u razvijenom svetu glavni dobitnici globalizacije tehnologija i finansije, dok je rad, u tradicionalnom poimanju te reči, gubitnik". Neke se stvari, očigledno, nisu izmenile: premda "nije ideologija, nego proces", globalizacija ekonomije jeste stari sukob između rada i kapitala, i to u planetarnim razmerama, a bez većih ideoloških zapreka. Pri tom je kapital mnogo jači nego ikada u prošlosti. Nema klasne borbe ni u Rusiji ni u Istočnoj Evropi, a u Kini svi žele da se što pre "obogate". I, kao što smo već predočili, ni Rusija ni Kina nemaju razloga da se otvoreno i žestoko suprotstavljaju globalizaciji, bilo šta da misle o ovom nepravednom svetu.
       U takvoj situaciji AFL-CIO, to jest američki sindikati, javljaju se u raspravama o globalizaciji kao najorganizovaniji politički oponent najmoćnijem međunarodnom, odnosno američkom, kapitalu.
       Džon Svini, predsednik AFL-CIO, smatra da pozitivnost globalizacije ne bi trebalo da se dokazuje otvorenim tržištem, to jest liberalizovanom trgovinom, nego bržim izlaskom siromašnih iz siromaštva. A razlike se ne uvećavaju samo između razvijenih i nerazvijenih zemalja, nego i unutar jedne zemlje i jednog društva, pa i američkog. Posebno je zanimljivo zapažanje ovog američkog sindikalnog lidera da se privatni kapital iz razvijenog sveta pre investira u one zemlje u razvoju koje nisu demokratske, nego u one koje jesu - čak i kad se izuzme Kina.
       Tako se rasprave usredsređuju na neophodnost demokratizacije međunarodnih ekonomskih odnosa ili, bolje reći, na neophodnost uspostavljanja izvesne demokratske ravnoteže radi kontrole nezajažljivog profita.
       Globalizacija, kao što znamo, teče mimo nas. Ali to najmanje znači da ćemo, zbog izopštenosti iz normalnog sveta, biti kao objekt zaobiđeni. Ne bismo, naravno, mnogo značili ni da nismo izopšteni, ali nam se sada događa da se od nekadašnjih preambicioznih boraca za novi svetski ekonomski poredak i pravednije odnose između Severa i Juga pretvaramo u ignorante pod amnezijom koji ne pamte ni nekadašnja sopstvena saznanja ili u zloslutnike koji misle da nam globalizacija više ugrožava istoriju, nego ekonomiju - samim tim što nas više niko nigde neće. A tačno je nešto drugo: ako nismo, na bilo koji način, ekonomski integrisani u svet, nećemo biti u stanju ni sopstvenu istoriju da vrednujemo nepristrasno i objektivno, bez upornog optuživanja drugih.