I vlast i opozicija moraju da bude nadu, da garantuju nenasilje i da budu državotvorne

      Da je bilo sreće i da se ništa veliko nije radilo u poslednjih deset, a pogotovu pre deset godina, kada je započeto veliko spremanje države i nacije, i to bez vizija koje uzimaju u obzir i tuđe interese i zatečene odnose snaga u svetu, danas bi se u Srbiji razmišljalo o potpuno drugim problemima. Mučili bismo se i preganjali oko uslova kredita, mislili bismo gde na odmor, bili bismo u dilemi da li investirati u buduću zaradu ili u sadašnji standard, svađali bismo se oko visine poreza i ideja jednih da budemo i drugih da ne budemo deo Evropske zajednice ili Pakta za stabilnost.
       Vlast koja je sve to napravila ili, ako je neko jako blagonaklon prema njoj, koja to nije umela da spreči, ne bi trebalo da radi išta više. Sa koje god strane i pozicije da joj se pogledaju rezultati oni su katastrofalni i elementarna pristojnost nalaže da upravljačke mehanizme prepusti nekom drugom, pri čemu bi bilo lepo da pre samouništenja napravi neke ozbiljne akcije. Najbolje bi bilo kada bi se prvo pobrinula da stvori uslove i procedure za koliko-toliko normalne izbore i opozive, kako bi buduće vlasti bile birane, procenjivane i opozivane na bazi stvarnih, a ne televizijskih rimejka svojih rezultata. Naravno da to nije moguće, pa će se izborni uslovi i politički sistem, koji će iz njih iznići, stvarati kao rezultanta nervoze, pritisaka, tajnih i javnih pregovora.
       Upravo zato što je nervoza jedini zajednički imenitelj vlasti, opozicije i međunarodne zajednice, potrebno je nju stišavati i razdvajati želje od realnih mogućnosti. Narod ili, bolje reći, birači ove i ovakve Srbije, žive u košmaru. Mi smo sada zemlja bez opštepoznatih granica, simbola, himne i istorije. Srbija je na mapama sa Kosovom, ali u realnosti ni jedna institucija Srbije nije aktivna na Kosovu. Srbija i Crna Gora Ustavom tvore jedinstvenu državu, ali se novac ne može slati iz jednog u drugi deo te države. Srbija i Republika Srpska nisu jedna država ali se nekako stalno stvara konfuzija oko toga. S druge strane, na utakmicama naše reprezentacije maše se mnoštvom različitih, a ipak naših zastava, čak se himni zviždi - možda i zato što je nelojalna jer je promenila tri države. Konačno, tek svaki trideseti građanin zna oba datuma koji se promovišu kao najvažniji praznici Srbije i SR Jugoslavije, a teško da je ikome jasno zašto se slavi 29. novembar.
       Uz medijsku mapu u kojoj se apsolutna dominacija oligarhije na vlasti pomalo zabašuruje masovnošću medija malog dometa najrazličitijih programskih i političkih orijentacija, nije čudno što je biračko telo i dalje u značajnoj meri blisko vladajućoj strukturi. Naime, u javnom mnjenju Srbije razaznaju se, grubo govoreći, četiri četvrtine: prva koja je u ekspanziji, jeste za opoziciju, druga koja se smanjuje, jeste za vlast, treća neopredeljena i četvrta koja neće izaći na izbore, pulsiraju, prelivajući se iz jedne u drugu kategoriju. U takvoj situaciji o budućnosti će odlučivati neopredeljeni, koji nisu mnogo zainteresovani i koji su uglavnom razočarani u politiku i političare, koji su pomalo uplašeni od promena i koji često gledaju vesti državne televizije. Za njih prvenstveno, ali i za sve ostale građane, poruke i iskrene namere političkih partija moraju da bude nadu, da garantuju nenasilje i da budu državotvorne.
       Za put ka političkom sistemu koji omogućava smenjivost vlasti nužna je jedna pobeda opozicije na izborima, makar se posle vratili reformisanom SPS-u. U datim uslovima, teško da je to moguće ukoliko opozicija ne nastupi u savremenoj međusobnoj sinhronizaciji. Isto toliko je važno da se, ako se ne izbore prevremeni izbori, strpljivo sačekaju svi izbori onda kada im dolazi vreme.
       Do neizbežne smene vlast bi, uz sve što bude radila da bi se održala, mogla da poradi na nečemu malom, što će biti korisno i njima, i opoziciji, i nama građanima ove zemlje - da pošalje nekoliko visokih činovnika policije u bilo koju zemlju, na primer u Ljubljanu ili Sarajevo, i vide šta treba uraditi da bar automobili počnu da staju ispred pešačkog prelaza i ne parkiraju gde im padne na pamet, potpuno zagrađujući prolaz. (Autor je direktor agencije Strategic marketing)