Austrijanci nisu napravili iskren obračun s prošlošću jer im je više odgovarala uloga žrtve nego dželata

      Vi ste pre žrtve, nego počinioci - rekao je Jerg Hajder pre nekoliko godina starim "kamaradima", Austrijancima iz nekadašnjeg Hitlerovog SS. Mladolik i uvek moderno odeven političar iz Koruške, koji skače "bandži" i redovno učestvuje u Njujorškom maratonu, prethodno je već bio smenjen s dužnosti guvernera te pokrajine pošto je izjavio u tamošnjem parlamentu da su koncentracioni logori bili vid "uspešnog zapošljavanja". Smenile su ga savezne vlasti iz Beča na osnovu izuzetno oštrih zakona protiv nacističke propagande. U ovom času, međutim, on se sprema da preuzme vlast u Beču.
       Pomenuti zakoni napravljeni su kad je Austriji vraćena nezavisnost posle kraha Hitlerovog Rajha. Koliko su oni bili uspešni, ilustruje sledeći događaj. Tridesetak stranih novinara akreditovanih u Beču, gosti vlade pokrajine Gornja Austrija, stigli su na prevoj s kojeg puca pogled na Dunav i preko, na češku stranu - tamo preko je, nažalost, inostranstvo, što je posledica nepravde posle Prvog svetskog rata, za koji Austrija uopšte nije bila kriva, kao ni Nemačka za Drugi svetski rat! Te reči, koje je u mikrofon izgovorio penzionisani profesor istorije u gimnaziji u Lincu, izazvale su zaprepašćenje među gostima.
      
       Čistilište
       Profesora-vodiča odmah su sklonili. Činjenica je da se nigde, naročito ne u školskim udžbenicima, direktno ne govori da je Adolf Hitler bio Austrijanac, kao, uostalom, i galerija njegovih bliskih saradnika. Prvi svetski rat u udžbeniku istorije za gimnaziju počinje, naravno, u Sarajevu, kad su "Srbi ubili prestolonaslednika Ferdinanda", pa odmah zauzimanjem Beograda 1916. Cer i Kolubara ne postoje. Nemačka je okupirala Austriju i prisilila je na učešće u Drugom svetskom ratu...
       - Kad god razgovaram s Bečlijama moje generacije, redovno ih pitam da li su bili u masi koja je prilikom prisajedinjenja Austrije Rajhu u transu pozdravljala firera na Heldenplacu - kaže Bili Vajler, čuveni holivudski režiser, koji je 1939. godine kao Jevrejin Vilijam Vilder jedva umakao iz Beča, a sva njegova rodbina završila je u krematorijumu. - Uvek mi odgovaraju: sačuvaj bože, ja tamo nisam bio. Pitam se nisu li možda onih tri stotine hiljada oduševljenih pristalica novog poretka dovedeni za tu priliku iz Češke ili neke druge zemlje.
       Vešto iskoristivši činjenicu da zaista nisu sasvim dobrovoljno prišli Hitleru i zaljubljenost Rusa i Amerikanaca u njihovu lepu zemlju i njenu romantizovanu istoriju, Austrijanci nikad nisu prošli posleratno čistilište u meri u kojoj je to bio slučaj s Nemačkom. Da postoji i austrijska krivica, javno je priznao bivši kancelar Franc Vranicki, tek posle pola veka od sloma nacizma. A šta tinja u dušama, pokazuje pokušaj jednog bivšeg esesovca da tuži Rusiju i traži odštetu za zarobljeničke godine. Kad mogu Jevreji Nemačku i Austriju - može i on Rusiju, objasnio je.
       Uz profesore kao što je onaj iz Linca, nije čudno što najveći deo omladine ne zna dovoljno o nacizmu. Nekoliko grupa nedavno otkrivenih nacističkih zaverenika, naoružanih i sa spiskovima za likvidaciju levičara, čine uglavnom mladi ljudi.
       Bilo bi ipak preterano reći da je današnja Austrija nacistička zemlja. Smrad te svetske pošasti izbio je u atmosferu po celoj Evropi, pa i u Alpskoj republici, u sučeljavanju s problemima ekonomske migracije. Pokušaj sirotinje s Istoka da po svaku cenu pređe na "zlatni Zapad" izaziva strah ne baš naročito milosrdnog Evropejca. Austrijanci, međutim, nikako neće da shvate i prihvate da se njihova odbojnost prema sirotinji, koja bi ih bez nove "gvozdene zavese" u vidu vojske s najmodernijim sredstvima na granicama preplavila, što, po prirodi, mora da miriše na rasizam, sasvim drugačije tretira nego kod Engleza, Francuza, pa i Čeha. Oni nisu imali koncentracione logore, Austrijanci jesu. Svet u toj austrijskoj reakciji odmah vidi - neonacizam. Još kad Hajder u izbornoj kampanji upotrebi stari nacistički rečnik, na primer izraz "iberfremdung", što znači navodnu opasnost da stranci prevladaju, slika je kompletnija.
      
       Slobodarci
       Istina je da ekstremna desnica ni u jednoj evropskoj zemlji sem u Austriji nema za sobom trećinu birača a pred sobom perspektivu dolaska na vlast. Ali, pitanje je da li bi Širak, Šreder, i Stejt department direktno intervenisali na način koji podseća na "bratsku pomoć" u Varšavskom paktu, da se to događa, na primer, u Portugaliji. To što je Širak zvao austrijskog predsednika Klestila i tražio da ne dozvoli ulazak u vladu Hajderove slobodarske partije, što je Šreder izrazio "zabrinutost" zbog dolaska na vlast "političara koji se nije jasno distancirao od Hitlera", što Belgija traži zajedničku reakciju svih članica Evropske unije - samo izaziva "Valdhajmov sindrom". Kao što su u inat glasali za Valdhajma, Austrijanci u sadašnjim anketama izjavljuju da bi ih još više glasalo za Hajdera. Kad bi sutra bili izbori, njegovi slobodarci bi dobili najviše glasova. Na oktobarskim izborima bili su drugi, iza socijaldemokrata.
       Drugi Hajderov oslonac su - austrijski radnici! U tome i jeste frapantna sličnost s Hitlerom, koji je takođe demokratski došao na vlast i za koga je bio radni čovek. Na poslednjim izborima među Hajderovim glasačima bilo je više od 40 odsto radnika. Upornim harangiranjem protiv stranaca koji "otimaju posao domaćima", protiv brzog širenja Evropske unije i dolaska jeftine radne snage, a usput nemilosrdnim raskrinkavanjem "crvenih buržuja", socijaldemokratskih učmalih birokrata s platama od po dvadeset hiljada maraka mesečno i još tolikim izmišljenim dodacima - Hajder je osvojio Austriju, u inat svetu. Pre deset godina imao je šest odsto glasača, Galup kaže da danas ima 31 odsto.
       I sve to u času kad Austrija ima najmanju nezaposlenost u Evropi, svega nešto više od četiri odsto, kad je inflacija najniža u dve decenije, a po bogatstvu zemlja je na sedmom mestu na planeti.
      
       DUŠAN SEKULIĆ