|
Bošnjaci kreću u novi pohod za izmenu Dejtonskog sporazuma. Srbi i Hrvati uopšte ne žele "obnovu multietničke Bosne". Pitanje je da li američko ćutanje znači odobravanje?
Gospodin Silajdžić je definitivno zatvorio vrata za bilo kakav dijalog. On je ratni lider koji je bitno uticao na dešavanja na ovom prostoru. Njegove genocidne i fašistoidne ideje, koje je propagirao 1992. godine, ne mogu se više vratiti na političku scenu BiH."
Burno, i na svoj način birajući reči, na Silajdžićevo prošlonedeljno objavljivanje Memoranduma sa zahtevom za reviziju Dejtonskog sporazuma reagovao je Milorad Dodik, premijer RS. Tako je papir, iako naslovljen Srbima milim imenom "memorandum", doživeo potpuno odbacivanje u RS, a Dejton (doskora doživljavan kao "srpsko stratište") postao uporišna tačka "poslednje odbrane" entiteta. Valjda i ne postoji ništa drugo na ovom svetu oko čega bi se bosanski Srbi mogli složiti. Jer, i dok traje "otpor Silajdžiću i Aliji", vode se žestoke borbe unutar vladajuće koalicije (sada već ciničnog imena) "Sloga", a vlada otkazuje poslušnost svom parlamentu i "spasonosnu većinu" nalazi u protektoratu visokog predstavnika međunarodne zajednice za Bosnu Volfganga Petriča.
Kad se malo uđe ispod dimne zavese koja lebdi nad "bosanskim ratom svi protiv svih" uočiće se da bura ima bar dve vrste uzroka. Prvo, u ovoj godini su izbori pa je vreme da lov na glasove započne. I tu se Dodik i Silajdžić ne razlikuju mnogo. Drugo se tiče suštinske razlike u razumevanju prirode državne zajednice BiH između Srba i Hrvata, s jedne, i Bošnjaka, s druge strane.
Naime, krajem prošle godine (21. novembar) bila je četvrta godišnjica potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Ocena uspešnosti svih strana je - jedva prelazna. U nekoliko rečenica: stao je rat; popustile su napetosti; sloboda kretanja je "zaživela"; automobili imaju istovetne tablice; pod velikim pritiskom usvojena su državna znamenja; centralna banka, kojom rukovodi stranac, uvela je zajedničku valutu.
Ali, od 1,2 milion izbeglica procenat broja povratnika se može izraziti jednocifrenim brojem. Posebna je priča što su se svojim kućama vratili ili stariji ljudi (penzioneri) ili oni kojima se aktivnost svodi na traženje mogućnosti prodaje, odnosno zamene imovine. Optimističke procene zvaničnika UN su da se prošle godine vratilo 70 hiljada ljudi u područja gde su etnička manjina, što je inače tek dve trećine od broja povratnika u 1998. godini. "Trend se kreće u negativnom smeru", priznaje se.
Dejtonski mir je okončao direktna neprijateljstva ali nije uspostavio poverenje u svoje - možda i nerealno - visoko načelo o srećnom ili bar snošljivom "zajedničkom životu u multietničkoj Bosni".
Bar dve trećine Srba i Hrvata u Bosni (prema istraživanju OSCE) i dalje drži kao prioritet samostalnost etničkih entiteta. Na ovakva pitanja Bošnjaci daju odgovore koji naglašavaju zajedništvo, ali na pitanje za koga bi glasali na sledećim izborima, oni se utapaju u duboko more onih koji će svoj glas dati samo za članove svoje etničke grupe. Kada bi se ovo "bazično stanje duha" moglo promeniti? Srbi i Hrvati "znaju" da za to trebaju decenije, a Bošnjaci, sve vreme ohrabrivani nastojanjima svojih političkih lidera, pokazuju veću nadu.
Antidemokratija
Danas i komično deluje banalan optimizam koji je Zapad pokazivao neposredno posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Trupe su u Bosnu, sećate se, stigle sa mandatom od godinu dana. Tako je 1996. Međunarodna komisija za Balkan, (inače sastavljena od uglednih i umnih ljudi) koju finansira Karnegi fondacija, predvođena Leom Tindenmansom, bivšim predsednikom belgijske vlade (inače sastavljena od uglednih i umnih ljudi), zaključila: "I SAD i NATO biće potrebni u Bosni i Hercegovini bar tokom čitave 1997." (?!)
Danas, u ime demokratije, zapadni namesnik za Bosnu Volfgang Petrič (bezobzirnije nego njegov prethodnik Karlos Vestendrop) prelazi preko volje naroda. Doduše, reklo bi se da je, po njegovom mišljenju, reč o volji nezrelih naroda. Tako uređivanje "demokratskog ambijenta" poprima sve grotesknije forme. U akciji prednjači jedan od "očeva Dejtona", diplomata kojeg odmilja zovu Buldožer, Ričard Holbruk koji je nedavno glasno razmišljao i o zabrani SDS i srpskih radikala - dveju najjačih partija srpskog entiteta. Poslednje njegovo predavanje, uz vučenje ušiju, doživeo je Živko Radišić, član Predsedništva BiH i predsednik uglavnom kooperativnih socijalista, koji "ne kontroliše poslanike svoje partije u BH parlamentu".
Zahvaljujući "specijalnoj demokratskoj proceduri" i moći glasa visokog predstavnika, vlada RS je danas valjda jedina na svetu koju njen parlament ne bi mogao smeniti nikakvom većinom. Nedavno je odluka Predstavničkog veća Parlamentarne skupštine BiH o neprihvatanju zakona o pograničnim službama preinačena u jednom danu. Visoki predstavnik je digao svoj glas i rekao - da. U Bosni - dovoljno.
Vratimo se opet izveštaju Međunarodne komisije za Balkan. Oni su 1996. predočili tri moguća scenarija: prvi - obnova multietničke Bosne, drugi - suživot u miru tri zajednice u dva entiteta pod zajedničkim "krovom", i treći - podela, najpre u dva, a zatim u tri dela. Danas se podela ne čini realnom, a obnova multietničke Bosne, koja se Zapadu najviše sviđa kao ideja, moguća je samo u nasilju nad voljom dva od tri naroda. Zato se "narodnim predstavnicima" bezobzirno i javno zavrću ruke da potpišu kad treba i šta treba. Tako Holbruk, prilikom nedavnog donošenja Njujorške deklaracije, nije morao samo Dodika da drži za prsa da ne ode na košarku u Medison Skver Garden (kako su objavile novine) već i Antu Jelavića, hrvatskog člana Predsedništva BiH, koji je žurio na Brodvej da pogleda mjuzikl "Čikago".
Neznatnom poverenju u uspeh zapadnog bosanskog projekta svakako su doprineli i zaista neznatni rezultati ekonomskog oporavka. Na tom planu izneverena su sva očekivanja. Sa donatorskih konferencija obično stižu vesti o lepim sumama, ali privredni rezultati daju za pravo jednoj računici koju je svojevremeno izneo Rasim Kadić - da su na svaki dolar uložen u obnovu zapadne organizacije utrošile, osam dolara za pokriće svojih troškova".
Stopa nezaposlenosti je 50 odsto. "Ukupna proizvodnja jedva dostiže petinu svog predratnog nivoa", ocenjuje francuski Institut "Šiler". Događaj koji je označen kao "prva velika industrijska proizvodnja posle rata" bilo je otvaranje fabrike "Folksvagen" u Sarajevu - sa svega oko 60 zaposlenih.
 Vrhunac zapadnog cinizma može se uočiti i u ovogodišnjem nacrtu budžeta BiH. Od 265,2 miliona maraka, 187,6 miliona otpada na "servisiranje spoljnog duga". Prema Dejtonskom sporazumu, Bosna je preuzela 17 odsto duga bivše Jugoslavije, što iznosi 4,1 milijarde dolara, to jest devet odsto bosanskog nacionalnog bruto proizvoda, a "takav teret ipak ostaje nepodnošljiv za zemlju razorenu ratom". Inače, donet je dekret prema kojem nema izvinjavajućih razloga za neuplaćivanje doprinosa Svetskoj banci. "Tako je Svetska banka, koja je preuzela obavezu bavljenja obnovom Bosne, još jednom pokazala svoje pravo lice: jedini domen u kome se preduzima prava akcija jeste onaj vezan za vraćanje duga!" (Institut "Šiler")
Korupcija
I dok Zapad uvodi red, što milom, što silom, pred njihovim očima u zemlji Bosni cvetaju kriminal i korupcija. A onda Žak Klajn, inače drugi čovek svemoćne međunarodne administracije u Bosni, iznosi da "jedina stvar koja ujedinjuje sve tri strane jeste njihova umešanost u kriminal". "Njujork tajms" je objavio i umešanost Alije Izetbegovića (američkog čoveka broj jedan) - preko sina Bakira - u aferu gde se pominje nestanak milijardu dolara, raspolaganje sa dvadeset hiljada stanova i niz sitnica vrednih od nekoliko miliona do nekoliko desetina miliona dolara. "Optužbe su netačne i neosnovane", lako će preko svega preći predsednik. "Bile su to laži sračunate na to da se uništi moj autoritet." Ali ne ide to tako lako u ovakvoj Bosni.
Amerikanac Robert Beri, na dugogodišnjem radu na čelu OSCE, manirom nezavisnog analitičara, izneće ocenu: "Ako želite da znate razlog zašto se stvari kreću sporo, to je zbog političkih partija koje su duboko ušančene u sve - i medije i ekonomiju - plus su u savezu sa organizovanim kriminalom."
O eventualnoj umešanosti stranih službenika (zasad) nema mnogo podataka. Ali moglo bi i tu biti lepih primera "zajedničkih nastupa", kao ona pričica koja je procurila kada su Britanci ubili Simu Drljaču u Prijedoru. Naime, Simino građevinsko preduzeće "Komagrad" dobilo je deo britanskih sredstava namenjenih obnovi.
Dakle, stanje na svim poljima je takvo da bi ljudi u Bosni trebalo jedva da dočekaju promene, a time i reviziju Dejtonskog sporazuma. Ali kad se oglasi Haris Silajdžić, onda niko i ne misli da on to kani da rešava životne probleme. Ovde se radi o "velikoj igri" u kojoj su "građani" i "konstitutivni narodi" (o, kako uzvišene uloge!) obični pioni. Navešćemo sad Izetbegovićevo objašnjenje, jer je ono sažetije: "Još 1996. godine izneo sam formulu koju sam zatim ponavljao u više mahova: slaba Srbija na istoku i demokratska Hrvatska na zapadu. Sada imamo oboje i ovo je istorijska prilika za BiH."
Moglo bi se ovom prigovoriti kako neki ljudi nikad neće naučiti da je osiromašenim i uniženim pre do "hleba i toplog mleka" nego do još jedne (koje po redu?) - istorijske prilike. Mogli bi, kad Alija Izetbegović, Haris Silajdžić kao i ostali protagonisti iz druga dva entiteta ne bi nepogrešivo znali čime treba okupirati pažnju svojih naroda - i dobijati izbore. Zato su racionalistički lamenti ovde obično gubljenje tempa, pa se i mi okrećemo Vašingtonu da ispitamo: da li iza Silajdžića stoji neko?
Zapad
Ostaje da Haris Silajdžić, zbog svoje ambicije - često ide dotle da bi se dala opisati pridevom "bolesna" - nije Holbrukov favorit. Dvojica takvih zajedno - to zemlja ne bi mogla podneti. Medlin Olbrajt, navodno, misli da je Haris dosadan. Ipak, od odnosa prema predlagaču revizije Dejtonskog sporazuma važniji je interes "dejtoniste" Ričarda Holbruka koji se upravo sprema za državnog sekretara za inostrane poslove ukoliko demokrata Al Gor pobedi na predsedničkim izborima. Zato Holbruk sada nije spreman da trpi nikakvo sakaćenje njegovog glavnog aduta. Na toj reviziji se u Stejt departmentu ne radi. Naprotiv, glasi saopštenje. S druge strane, Bosna je posle "uzleta Kosova" sasvim u drugom planu.
"Ne znači da do promena faktičkog stanja ne može doći bez promene teksta Dejtonskog sporazuma", kaže Obrad Kesić američki ekspert za Balkan. "U novoj knjizi Roberta Hajdna koja je objavljena ovih dana, upravo se naglašava da je Dejtonski sporazum namerno pisan neprecizno i da su lako moguće različite reinterpretacije, uglavnom u smeru reintegracije Bosne i ograničavanja RS."
Jednako (ne)određeno zvuči mišljenje bivšeg britanskog ambasadora u Bosni (1996/98) Čarlsa Kraforda. Poredeći Dejton sa drugim međunarodnim mirovnim procesima (Kipar, Bliski istok), on nalazi i "iznenađujući uspeh u stvaranju normalnih uslova u Bosni". Ipak, misli ambasador, bez promena u mišljenju ljudi formalna revizija Dejtona ne bi značila mnogo. Visoki činovnik Forin ofisa poručuje: "Mi ćemo tesno sarađivati sa Volfgangom Petričem u pronalaženju puteva za temeljno sprovođenje Dejtonsko-Pariskog sporazuma na dobrobit svih bosanskih građana."
Posle onog što se događalo oko Brčkog Srbi ne mogu gajiti velike nade. Ne bi bilo čudno ni da visoki predstavnik "sa zadovoljstvom" prihvati kakav poziv iz baze, nešto poput upravo objavljenog apela uredništva jednog sarajevskog magazina: da on suspenduje sve organe u BiH, da odloži ovogodišnje izbore za godinu dana, da se mane neefikasnih demokratskih igara pa sam BiH "prilagodi zahtevima evropskih integracija i principima efikasnog i ekonomičnog ustroja državnih organa". Jer nestrpljenje u Sarajevu raste. Na opasku portparola SDA da "Dejton ne treba menjati, nego primeniti", akademik Tunjo Filipović nestrpljivo će reći: "Založit ću se da se loše odredbe Dejtona što pre izmene. Možda mladi Jahić (pomenuti portparol) ima vremena da čeka primenu ovakvog Dejtona, ali ja nemam!"
Nova "istorijska prilika" se, dakle, ne želi tek tako propustiti. Kako u ovom trenutku izazovu mogu odgovoriti druga dva naroda čiji interes očigledno nije ni sličan bošnjačkom? Možda će se to videti već na zasedanju Ustavnog suda BiH u drugoj polovini februara.
SLOBODAN RELJIĆ
 Banjaluka - reagovanja
A Petrič ćuti
Bura oko Silajdžića ujedinjuje Srbe
Političari u Republici Srpskoj kao da su čekali da Haris Silajdžić kaže da Dejtonski sporazum treba hitno menjati. Odmah su prozivali visokog predstavnika Volfganga Petriča da istog trenutka presavije tabak i Silajdžiću napiše suspenziju iz političkog života u BiH, kako je to činio za Poplašena, Čavića, Predraga Lazarevića i gradonačelnika Banjaluke Đorđa Umićevića. Međutim, Petriču to ne pada na pamet.
U upozorenjima iz Banjaluke najoštriji je premijer Milorad Dodik. On misli da je Silajdžić postao nervozan jer njegov koncept majorizacije i unitarizacije BiH gubi podršku i u BiH i u međunarodnoj zajednici. Dodik očekuje da će Petrič izjavu sankcionisati.
Svetozar Mihajlović, kopredsedavajući u Savetu ministara BiH, kaže da je Silajdžićeva izjava "direktno rasplamsala netrpeljivost i netoleranciju na prostoru BiH." I Mihajlović očekuje "principijelnu reakciju Volfganga Petriča".
Dan kasnije, Predsedništvo vladajuće koalicije "Sloga" oštro osuđuje Silajdžićevu izjavu i konstatuje da ona destabilizuje BiH i njene entitete. I "Sloga", takođe, očekuje od Petriča da Silajdžića smeni sa funkcije kopredsedavajućeg u Veću ministara, a od OEBS-a da mu onemogući kandidaturu i izbor na bilo koju funkciju u BiH, na narednim izborima. Branko Dokić, potpredsednik Partije demokratskog progresa, smatra da se radi o do sada najdirektnijem napadu na Dejtonski sporazum, ali da "iza Silajdžićeve izjave stoje neki krupni politički faktori, kao što su pred rat stajali iza Alije Izetbegovića".
U Sarajevu je Silajdžićeva inicijativa kao vox populi. Revizija Dejtonskog sporazuma postala je opšte mesto političke i čaršijske priče. U uličnim anketama, građani bez izuzetka slede Silajdžića. To nije podržao jedino Sejfudin Tokić, potpredsednik Socijaldemokratske stranke BiH. Tokić kaže da je Silajdžićeva izjava "neodgovoran čin jednog političara".
Silajdžićev Memorandum o promenama nije prva inicijativa za reviziju Dejtonskog sporazuma. Početkom 1998. godine Alija Izetbegović, tada predsednik Predsedništva BiH, podneo je Ustavnom sudu BiH zahtev za ocenu (ne)saglasnosti 14 odredaba Ustava RS i šest odredaba Ustava Federacije BiH sa Ustavom BiH. Izetbegović je tvrdio da je Ustav RS diskriminatorski prema Bošnjacima i Hrvatima u RS, a Ustav Federacije BiH prema Srbima zbog toga što im ne priznaju konstitutivnost. Između ostalog, Izetbegović osporava Srbima pravo na uspostavljanje specijalnih i paralelnih veza sa Jugoslavijom, pravo na srpski kao službeni jezik i ćirilicu kao pismo.
Igrom slučaja, ili veštom političkom sinhronizacijom, u isto vreme kada se pojavljuje Silajdžićev Memorandum, Ustavni sud BiH, posle dve godine raspravljanja, tri dana iza zatvorenih vrata odlučuje o Izetbegovićevoj inicijativi. Silajdžićev Memorandum kao da je imao za cilj da politički podupre odluku Ustavnog suda, koja će poništiti osporene odredbe entitetskih ustava i kroz zakonsku formu izvršiti reviziju Dejtonskog sporazuma.
U niz 'slučajnosti', koje se dovode u kontekst Silajdžićeve inicijative, ubraja se i nedavna izjava američkog ambasadora u BiH Tomasa Milera sarajevskom nedeljniku "Dani" kako bi trebalo izvršiti neka poboljšanja u Dejtonskom sporazumu. Ambasadoru Mileru će se ovih dana pridružiti i Jirži Dinstbir, izvestilac UN za ljudska prava: "Ako BiH želi da postane članica Saveta Evrope i da sklapa bilo kakve aranžmane sa Evropskom unijom, onda će biti potrebno izmeniti Dejtonski sporazum."
Profesor banjalučkog Ekonomskog fakulteta dr Rajko Tomaš sve češće zahteve za revizijom Dejtonskog sporazuma objašnjava opstrukcijom kao načinom političkog opstanka. "Što se više povećava pritisak međunarodne zajednice na izvršavanje odredaba Dejtonskog sporazuma, pojavljuje se sve više mudraca koji su ubeđeni da se svi problemi mogu rešiti izmenama ili ukidanjem Dejtonskog sporazuma."
BRANKO PERIĆ |
Zajednicki organi
Rovovska borba
O malo čemu je bilo saglasnosti, a poslednja ofanziva Bošnjaka dovela je do raspada Ustavnog suda
Teška je pozicija srpskih predstavnika u zajedničkim institucijama vlasti, jer tamo je i najveći pritisak međunarodnih posrednika da se ingerencije entiteta ukinu ili podvedu pod "zajednički krov" Bosne i Hercegovine.
Srpski poslanici iz RS u Predstavničkom veću Parlamentarne skupštine BiH, njih 11 (četiri iz SDS, četiri iz koalicije "Sloga", dva Šešeljeva radikala i jedan iz Radikalne stranke RS), vrlo složno brane interese RS, protiveći se onim zakonima koji nemaju uporište u Dejtonskom sporazumu i Ustavu BiH i nisu u nadležnosti zajedničkih organa. Tako se i moglo desiti da su sva četiri poslanika koalicije "Sloga" nedavno glasala protiv Zakona o graničnoj službi BiH iako su imala vrlo jasne signale čelnika koalicije da prihvate zakon. Sistem glasanja po entitetima u Predstavničkom veću je takav da su, uz tri muslimanska poslanika iz RS, bila dovoljna još samo dva srpska glasa pa da zakon bude usvojen.
Proces unitarizacije i te kako je vidljiv i kad je reč o Savetu bezbednosti BiH. Srpski poslanici uspeli su da izdejstvuju odluku parlamenta da se u svim zvaničnim međunarodnim spisima sintagma "vlada BiH" zameni sintagmom "Savet ministara", ali se sve češće čuju predlozi da ovo telo zaista postane vlada, sa jednim predsednikom i umesto sadašnja tri ministarstva - najmanje osam. Predlog SDA je da se umesto sadašnjeg potpunog nacionalnog pariteta u obzir uzmu rezultati izbora prema kojima je ta stranka najjača u parlamentu BiH i na taj način dobije predsedavajući Saveta ministara.
Ustavni sud BiH je još 14. avgusta prošle godine neustavnom proglasio odredbu Zakona o Savetu ministara prema kojoj ovo telo ima dvojicu kopredsedavajućih i zatražio da se zakon izmeni do 28. decembra prošle godine. Parlament BiH to nije učinio, čime je doveo u pitanje dalje funkcionisanje Saveta ministara. Članovi Predsedništva BiH, kao predlagači izmena zakona, nisu se mogli usaglasiti jer su Živko Radišić i Ante Jelavić doneli odluku da se pored predsedavajućeg imenuju i dva ministra bez portfelja u Savetu ministara, koji bi se, kao i u Predsedništvu BiH, rotirali na funkciji predsedavajućeg svakih osam meseci. Veto na ovu odluku uložio je Alija Izetbegović. Kancelarija visokog predstavnika još nije arbitrirala.
Da i Ustavni sud BiH trpi političke pritiske, pokazala je upravo poslednja trodnevna sednica tog tela. Kraj sednice nisu dočekala dvojica sudija iz RS. Nastavak sednice zakazan je za 18. i 19. februar, ali, prema tumačenju Marka Arsovića, sednica neće moći biti održana ako joj ne prisustvuje svih devet sudija.
Ukoliko bi se sednica ipak održala i bila doneta odluka o konstitutivnosti muslimana i Hrvata na teritoriji RS, izgledi za opstanak RS kao samostalnog entiteta bi bili svedeni na minimum. Muslimanska strana traži da entitetskim vojskama komanduje Stalni vojni komitet BiH, koji čine članovi Predsedništva BiH, komandanti vojski i ministri odbrana entiteta. Zajedničkom komandom bi bili stvoreni uslovi za stvaranje zajedničke BH vojske, o čemu govori i Njujorška deklaracija.
Ovim bi se krug koji čini spisak želja zagovornika promene Dejtonskog sporazuma i unitarizacije BiH konačno zatvorio, a RS bi se, bez svojih ključnih civilnih i vojnih institucija, zaista "utopila u BiH".
ZORAN ŽUŽA |
|
