NAZIV: Aleksandrijski sindrom 3 (ogledi i kritike o savremenoj srpskoj prozi)
AUTOR: Mihajlo Pantic
IZDAVAČ: Matica srpska, Novi Sad 1999.

      Bogdan A. Popović
      
       Koliko da podsetimo: samo šesnaest godina posle objavljivanja prvog naslova, bibliografija Mihajla Pantića (1957) nadomak je impozantnih dvadeset. Valjda najagilniji kritičar u svojoj generaciji (knjige kritika, ponajviše eseja i kritika, ogled o Kišu, eseji, dve antologije priča i dr.), Pantić je i visoko rangiran pripovedač (pet zbirki). Aleksandrijski sindrom je, pri tom, treća njegova istovetno naslovljena knjiga. Ovom prilikom sklopljena je od ogleda i kritika o delima savremenih srpskih prozaika. O jednom, dvama, nekolikim delima trideset dva autora. I to u generacijskom rasponu (poetički se podrazumeva) od Isakovića, Tišme, Mihailovića do Valjarevića, Aleksića, Arsenijevića.
       Način grupisanja ogleda i kritika - odeljci "Svet pisma" (I i II) i "Pismo sveta" (I i II) naizmenično su složeni - trebalo bi da nagovesti osnovno poetičko razgraničenje u savremenoj srpskoj prozi. Po čemu se, dakle, Pekićeva, Kišova, Albaharijeva, dela M. Nedića i J. Aćina (obrađena u prvom odeljku) i, potom, osobena memoaristika B. Mihajlovića Mihiza i M. B. Protića (u trećem), bitno razlikuju od desetina knjiga ostalih pisaca o kojima govor ide u drugom i četvrtom odeljku? Reč je, razume se, o shvatanju funkcije književnog teksta: tekst kao "kompletno iskustvo", iskustvo po sebi, za razliku od manje ili više tradicionalne njegove namene da predstavi "spoljni svet", spoljašnje iskustvo... Ipak, sva je prilika da je od ove, pojednostavljeno prenesene Stajnerove diferencijacije ovde posredi nešto drugo. Ili, ako hoćemo, nešto izoštrenije postavljeno. U osnovi, dela o kojima piše Pantić promišlja (ne kažemo da ih jedino tako i vrednuje) prema meri autorove privrženosti aleksandrijskom poetičkom ključu. Preovlađuju li u njima mimetičke i njima podobne dimenzije, ili su rezultat "aleksandrijski određenog pripovedanja".
       Da je to tako, potvrđuje činjenica da se kvalifikativ aleksandrijski ponavlja u mnogim Pantićevim tekstovima, bez obzira na to u koji su odeljak svrstani. Aleksandrijska je, tako, dubina i širina Pekićeve erudicije i imaginacije, njegova je kreacija "aleksandrijski regulisana". Ali su, isto tako, u prozi R. Beli Markovića uočljive "aleksandrijske analogije", kao što je i autorska svest V. Ognjenović "aleksandrijski razvijena"... Aleksandrizam je, zatim, bitno svojstvo Aćinovih knjiga, ali je aleksandrijsko i poreklo jednog sloja iskustva u Ogledu o mački R. Petkovića... Pitanja egzistencije, da skratimo, mogu biti "aleksandrijski uobličena", forma i konvencije su aleksandrijske, "tekstualni filter" ništa manje. Dakako, sklop obeležja književnosti aleksandrijskog sindroma najsažetije je formulisan povodom Kišove Grobnice za Borisa Davidoviča - maltene kao enciklopedijska jedinica o poetičkim načelima postmoderne proze!
       Istini za volju, navedene su odrednice najčešće u funkciji opisa dela, ili prosuđivanja celine savremene srpske proze. Isuviše je Pantić iskusan i dobar kritičar da bi vrednosti odmeravao jednostrano. Visoko on ceni "homerski dar" B. Pekića, poslednjeg našeg "graditelja velike priče Istorije", Peščanik i Grobnicu za Borisa Davidoviča D. Kiša podjednako. Ne štedi, međutim, pohvale ni kad su u pitanju realističkoj tradiciji blisko, "modernistički usložnjeno" pripovedanje A. Isakovića, ili "dubok kreativni potencijal visokog modernizma" A. Tišme. Neporecivi su kvaliteti Pantićevog kritičkog teksta o "apsolutnoj fantastici jakog alegorijskog naboja" u pripovetkama M. Nedića, ili o "enigmatičnoj, ludičkoj, nepragmatičnoj" Aćinovoj koncepciji književnosti. Ali, ne menjaju se bitno ni kad je kritičar suočen sa "romanesknošću nove srpske memoaristike" koja se potvrđuje delom D. Mihailovića, ili sa "neumoljivim, deziluzionističkim sučeljavanjem sa svetom" Ž. Pavlovića. Njegovo tumačenje žanrovskih promena u prozi R. Petkovića i specifičnih prednosti fantastičkog sveta u romanu G. Petrovića - po svemu je primerno.
       Hoće se reći: funkciju kritike Pantić shvata sve pre no dogmatski. Po njegovom mišljenju (saopštenom u jednoj časopisnoj anketi), kritika je "komunikacijski posrednik između teksta i čitaoca, između dela i publike". I to je njeno "prirodno stanje". Kritičar visoke teorijske spreme, upućen u tekovine novijih kritičkih škola, Pantić disciplinarnom tumačenju uspešno odoleva. Sasvim razumljivo - većina njegovih tekstova je pisana za novinske rubrike. Delo, prvo, precizno razvrstava po poetičkoj orijentaciji, a onda čitaočevu pažnju skreće na odnos između dela koje je predmet kritike (ogleda) i ostalih dela istog pisca. Njegovo je interesovanje prevashodno usmereno na opšte i temeljne odredbe dela. I tu je, u svom kritičarskom naraštaju, majstor bez premca. Dela najsloženijeg stvaralačkog koncepta, krajnje složene narativne strategije, objašnjava s lakoćom i pouzdano. Učini li se kadgod (uglavnom s razlogom) da su njegove formulacije terminološki "teže" nego što bi trebalo, valja imati u vidu i to da su se poluvekovne promene u srpskoj prozi morale reflektovati i na prirodu komunikacijskog posredovanja. Pantić, očigledno, računa s odgovarajućim, višim nivoom čitaočeve pripremljenosti.