Autora od imena je sasvim malo, a za takvima se slabije trči: otuda čak i fanovima ovaj festival deluje kao zatrpanost nepoznatim

      Pohvaliti Fest 2000. bila bi obična propaganda. Kao, potrudili su se priredivši nam filmski maraton u teško nevreme bede, izolacije i političkih previranja čiji se krajnji ishod, ipak, ne zna. Opet, postoji i niz minusa koji kvare sreću ovog (milenijumskog) festivala.
       Centar dešavanja je Dom sindikata, tako bleštavo osvetljen i doteran, što se, makar, ogromnog predvorja tiče (stolice su i dalje pohabane) da zaista više nije ni nalik poslednjoj rupi u gradu kakav jeste bio. Festival se, međutim, vrti u još nekoliko bioskopa u starom Beogradu i baš tu, zapravo, počinje prva ozbiljna nevolja: čitava stvar deluje nekako razbijeno i nema tog budnog, pa ni najbudnijeg oka, koje bi moglo da uhvati koliki je, recimo, stvarni odziv publike, koje su to razmere zainteresovanosti. Postoji, međutim, ono što se zove osnovni uzorak: Dom sindikata. Gužve su tu, ipak, ređa pojava. Ima ih ponekad u večernjem, elitnom terminu koji ionako važi za takozvani izlazak u grad.
       Tu, dakle, sve vrvi od autora malo ili nimalo afirmisanih, a za takvima se slabije trči. Otuda čak i fanovima ovaj festival deluje kao zatrpanost nepoznatim. Pogotovo što se, uprkos tolikim "očima" koje navodno definišu male celine, ne nazire ni koncepcija festivala niti je on na bilo koji način odista profilisan. Ima se, naprotiv, utisak nabacanosti pa je pitanje svih pitanja u koji to (bioskopski) mrak ulazite. Ponekad, jasno, bivate i nagrađeni zbog te smele avanture.
      
       Strah od ljubavi
       Recimo, remek-delom "Anđeoski glas" Marka Hermana, filmom iz 1998. godine sa Majklom Kejnom, Brendom Bletin, Ivenom Mekgregorom i Džejn Horoks. Neverovatno je kako oni glume, britanska škola, šta više reći! To je jedan od onih takozvanih malih filmova koji, kada dobro funkcionišu, gledaocu naprosto oduzimaju dah. Dok histerična majka juri muškarce po pabovima engleskog lučkog gradića ne bi li još nešto ukrala od života, njena kći, tugujući za umrlim ocem, ne izlazi iz kuće i bez prestanka sluša stare ploče koje je tata voleo ali i pevuši sama za sebe nesvesna božjeg dara - da ume svačiji glas da imitira, i to besprekorno, od Širli Bejsi do Merilin Monro. Kada se to otkrije, počinje manipulacija, tačnije grubo urušavanje jedne ogromne tuge i beskrajne nevinosti.
       Vrlo zanimljiv (takođe britanski) jeste i film "Praćenje" Kristofera Nolana o momku koji, u potrazi za dobrom pričom, ide nasumice za ljudima ne bi li tako našao nadahnuće za roman koji želi da napiše. Čedna radoznalost najboljih namera ga, međutim, odvodi u svet podzemlja tako da taj neobični crno-beli film prerasta u specifičnu formu trilera koji sa uživanjem odgledate, tim pre što traje jedva nešto duže od sata.
       I treći film koji bi po našem izboru trebalo izdvojiti (opet britanski!) jeste "Razumeti Džejn" Kejleba Lindzija. Važio je za najgledaniji u Engleskoj u 1999. i sada smo se uverili da je to bio s jakim razlogom. Kako tražimo i, pre svega, kako bežimo od ljubavi, radije sami nego u srce ranjeni, koji su uopšte putevi pristajanja na novo vezivanje, to taj film, pun humora i topline, pokušava da razjasni. I uspeva, baš uspeva! Možda je "Razumeti Džejn" i najbolji film prve polovine Festa 2000.
       Za mnoge je to, međutim, hit Vima Vendersa "Klub: Buena Vista" što može da razume svako ko, recimo, voli Raja Kudara i uopšte muziku kubanskog "All stars" benda a takvih je mnogo i u svetu i kod nas. Vim Venders se, kao reditelj, gotovo sasvim izmakao i jednostavno ih pustio da pričaju i pevaju, pevaju i pevaju pri čemu, svejedno, nije odoleo da pokaže svu strašnu bedu savremene Havane što su mu Kastro i drugovi prilično zamerili: pustili ga da dođe i snima, ama ugostili, a on njima tako.
       Odličan je (mada, ipak, nekako udrobljen) film mladog Jasmina Dizdara "Divni ljudi" o izbeglicama iz Bosne koji su, tokom i posle rata, otišli u London kao u neku obećanu zemlju. Dizdar je, bez nacionalnih predrasuda i svakako bez iole mržnje, secirao život tih ljudi tamo, ali i odnos Engleza prema njima, srećom, s dosta finog humora čime je izbegao svaku patetičnost a ipak dočarao surovu realnost izbeglištva. Sasvim drugačiji film snimio je (prema sopstvenom scenariju) zagrebački reditelj Dejan Šorak ("Mala pljačka vlaka", "Oficir s ružom") kome je dao jednostavan ali i provokativan naslov - "Garsija".
      
       Iskorak Dejvida Linča
       To je ime mladog čoveka čiji se deda davnih godina sklonio u Čile da bi, kada je to HDZ-u trebalo, iz dijaspore novčano i na svaki drugi način pomogao stranci koja će pod Tuđmanom doživeti najveći uspon. Međutim, to je negde, ipak, pozadina za priču o Garsiji danas, i to danas u Zagrebu, gde on pokušava nekako da sastavi parčiće svog izlomljenog života. Uostalom, Dejan Šorak kaže: "Garsija je ogledalo današnjeg vremena u kojem se na emotivan način ispisuje jedna dramatična, dramska, pa možda čak i tragična filmska priča o junaku koji bi mogao biti - junakom našeg doba."
       Videli smo, jasno, još mnogo filmova prvih dana festivala, neki su bili čisto gubljenje vremena i otuda ih ne vredi ni pominjati. U tu grupicu spada i famozna "Jovanka Orleanka" Lika Besona, film koji kao da je sniman isključivo da bi otvarao velike festivale. Veće razočaranje jedva da se može zamisliti. Najradije biste ga gledali "širom zatvorenih očiju", toliko je zamoran, nepodnošljivo pretenciozan i svakako predug. Odbija gledaoca u svakom pogledu, od osvetljavanja lika i dela francuske kontroverzne heroine do silnih bitaka i, konačno, dosadnog raspredanja o njenom religiozno-moralnom učinku. Glava vas, ipak, najviše zaboli od Mile Jovović kojoj je Lik Beson doslovno poklonio (maltene) svaki kadar: ona zaista s glumom veze nema.
       Drugi reditelj od imena i prezimena, Dejvid Linč, usudio se - za razliku od izvikanog Besona - da snimi "Strejt priču", mali road-movie o tužnoj i pretužnoj starosti koja ipak ne mora biti takva, i to je uradio toliko umiveno, jednostavno i nežno da morate ostati impresionirani činjenicom kako ga nije zanimao ni Holivud, ni tržište, ni išta što bi sve to podrazumevalo. Ne, Dejvid Linč je "Strejt priču" naprosto snimio za svoju dušu koja, ako se samo setimo "Tvin Piksa" i ostalih njegovih ostvarenja, uopšte nije toliko mračna, naprotiv.
      
       JASMINA LEKIĆ