Ako se zakon tako beskrupulozno zaobilazi a policija žmuri pred očiglednim nepravilnostima, šta tek da očekuju obični građani? Od koga će im doći prava i efikasna zaštita? Ili je, možda, upravo to cilj - strah i nemoć. Idu izbori, a strah je dobar saveznik svake vlasti

      Policijsko saopštenje da je pronašla i uhapsila osumnjičene za ubistvo Željka Ražnatovića Arkana i njihove pomagače mnoge je zbunilo i izazvalo niz nedoumica. S jedne strane, ovo je prvi put, posle niza neuspeha, da je na pomolu razrešenje i to možda najbizarnijeg ubistva u poslednjoj deceniji kod nas, dok nedoumice pa i podozrenje izazivaju akteri obračuna u beogradskom hotelu "Interkontinental".
       Suviše je policajaca umešano u ovaj zločin i na jednoj i na drugoj strani. Uz Arkana je ubijen Dragan Garić koji je radio u Saveznom MUP-u a među trojicom osumnjičenih za njihovo ubistvo su jedan bivši i jedan aktivni policajac.
       Šefovi Uprave kriminalističke policije izbegli su "u interesu istrage" da saopšte niz detalja o ovom slučaju, kao i najvažniju stvar - ko su organizatori i naručioci zločina. Za pukovnika Milenka Erčića mnogo je važnije bilo da istakne da sam "događaj potiče iz kriminalne sredine, bez obzira na sve druge pretpostavke, insinuacije i manipulacije". Doduše, nije krio da su dvojica uhapšenih radili u policiji, ali u poslednje vreme i "na poslovima obezbeđenja kod viđenijih beogradskih kriminalaca". Ova "iskrenost" treba da pokaže da je policija efikasna jer se ne boji da hapsi i ljude iz svojih redova, mada se nameće pitanje: otkuda oni u policiji i koliko je takvih iz podzemlja još u "službi"?
       U javnosti se pojavila i sintagma "kriminogeni policajci" što samo eksplicira pitanje - čime se to, u stvari, bavi naša policija?
       Nikada, kao za poslednjih deset godina, nije bilo više ubistava (pominju se stotine, pa i više) i nikada kao u tom periodu policija nije bila manje efikasna. Svi ti obračuni odigrali su se na javnim mestima, najčešće pred mnogim svedocima. Ali, nijedan nije rasvetljen (čak ni ubistvo pomoćnika ministra unutrašnjih poslova Radovana Stojičića Badže, za koga se govorilo da je i sam bio sklon "kriminogenim" poslovima i vezama sa podzemljem).
       Ta misterioznost nameće mnoga pitanja koja, zasad, ostaju bez odgovora. Jedna od pomisli je, sve do ovog poslednjeg slučaja, da policija nije ni želela da se ta ubistva rasvetle, iz razloga znanih samo njoj, ili nekome ko stoji iza nje. Policija nikada nije u toj meri bila centralizovana i zavisna od samog vrha vlasti.
       Neubedljivo zvuči obrazloženje potpredsednika srpske vlade i lidera radikala Vojislava Šešelja (u prošlom broju NIN-a) da se naša policija u poslednjih deset godina usmeravala na "borbu protiv terorizma". "Obučavani su i opremani specijalni odredi policije za tu borbu, a moram priznati da je poprilično zapostavljen razvoj kriminalističke službe...", reći će Šešelj, bez osvrta na "uspešnost" borbe protiv terorizma, naročito na Kosovu i Metohiji (kada je NIN početkom 1988. godine detaljno pisao o Oslobodilačkoj vojsci Kosova - OVK, njenom nastanku i delovanju, državni organi su čak negirali i samo postojanje takve organizacije).
       Negirao je potpredsednik vlade i svaku povezanost politike i kriminala da bi mu, odmah potom, telohranitelj bio upucan u Surčinu, jednom od mafijaških centara beogradskog podzemlja.
       Poznato je da je naša policija jedna od najbrojnijih u svetu (procene se kreću i do
       150 000, ili, da jedan policajac vodi računa o bezbednosti 70 građana) i da na jedno izvršeno krivično delo dolazi 1,2 policajac, ali uz odsustvo efikasnog delovanja. Nisu retka mišljenja da je prekomerna brojnost organa unutrašnjih poslova u Srbiji posledica nastojanja režima da sebe zaštiti od mogućeg nezadovoljstva naroda. Upravo na tom polju je demonstrirana njena efikasnost uz ne mala prekoračenja ovlašćenja, naročito kada je u pitanju upotreba sile.
      
       Još veća kontradiktornost je u ponašanju policije pri vršenju nekih sasvim rutinskih obaveza. Nije mali broj slučajeva gde policija neće da pruži svoju asistenciju pri, recimo, izvršenju nekih sudskih presuda, naročito ako su u prilog opoziciono nastrojenih ljudi ili onih koji za vlast nemaju značaja. S druge strane, u nekoliko najnovijih slučajeva uvođenja prinudne uprave, kao što je u slučaju ABC "Grafika", zakonsku "policijsku asistenciju" obavlja privatna firma "Protekt-tim", čiji članovi ne prezaju ni od upotrebe vatrenog oružja. Ova firma je postala poznata posle donošenja Zakona o univerzitetu i postavljanja novih dekana kada su se njeni naoružani ljudi pojavili na mnogim fakultetima i obezbeđivali sprovođenje novog zakona.
       Treba se podsetiti da su i pripadnici Srpske dobrovoljačke garde na Arkanovoj sahrani ispalili plotun iz automatskog oružja, što je, takođe, suprotno zakonskim rešenjima o posedovanju, nošenju i upotrebi oružja.
       Onda ne treba da čudi što se mnogi pitaju - koliko mi to policija imamao i koja je njihova svrha?
       Ako se zakon tako beskrupulozno zaobilazi a policija žmuri pred očiglednim nepravilnostima, šta tek da očekuju obični građani? Od koga će im doći prava i efikasna zaštita? Ili je, možda, upravo to cilj - strah i nemoć. Idu izbori, a strah je dobar saveznik svake vlasti.