NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Ostavka

      Boris Jeljcin, jaki čovek postkomunističke Rusije, podneo je ostavku. Odmah posle toga vidimo ga u Vitlejemu, na izvoru žive vode.
       Komunistički kadar par ekselans, aparatčik koji je mnogo obećavao, obreo se, radom istorije, na čelu najveće zemlje sveta, Rusije, u tegobno vreme njenog demokratskog preporoda, potpune nepoznanice u svekolikoj ruskoj istoriji. Istorijsko iskustvo Rusije je ogromno, ali u tome iskustvu nije bilo i demokratskog.
       Demokratija u Rusiji morala je početi od nule.
       Da li je Boris Jeljcin, stupajući na žrtvenu dužnost vladara Rusije u vreme njenog tegobnog demokratskog preporoda, bio spreman za tu ulogu?
       Da li je njegovo biće već bilo demokratsko ili su ga čekala bolna iskušenja navikavanja, slična onim iskušenjima američkih kosmonauta kad su se obreli na Mesecu?
       Demokratsko biće formira se od najranijeg detinjstva, još iz majčine utrobe, kao i govor, kao i sve drugo.
       Za formiranje istinski demokratskog bića Rusija nije bila ambijent.
       Kao i svi boljševički aparatčici u zemljama tzv. tranzicije, i on se, kad se domogao vlasti u ambijentu "velikog spremanja", ponašao kao slon u staklarskoj radnji ili kako se to već kaže.
       Bombardovanje Parlamenta sopstvene zemlje, s odlučnošću s kojom su crvenoarmejci (uz puno sadejstvo zapadnih saveznika) bombardovali Drezden, doista ga nije legitimisalo kao čoveka koji je (bio) ovladao demokratijom.
       Za pobunu kavkaskih gorštaka u Čečeniji ponudio je samo jedno rešenje: rusko oružje.
       Mladi Aleksandar Lebed, general, ponudio je i drugo: da se s gorštacima druge nacije i vere, pregovara. Zastupao je za jednog generala neobičan stav da rat nije nikakvo rešenje, te da su i neuspešni pregovori bolji od najuspešnijih ratova.
       Odvažan, bez dozvole, s nekolicinom istomišljenika koje je pokupio u kasarni, general Lebed se uputio u Čečeniju, sve jedva prohodnim stazama na kojima vidimo Ljermontova.
       Dočekali su ga kao velikog ruskog brata, i borbe su, dok je on tamo bio, potpuno obustavljena. Pokazalo se, više nego ubedljivo, da su s Čečenima mogućni pregovori. Samo na vreme i samo ozbiljno. Samo ne s ucenama "prvo se predajte pa da pregovaramo". Da im je bilo do predaje, ne bi ni počinjali.
       Mladom generalu je, međutim, naređeno, pod pretnjom prekog vojnog suda, da prekine pregovore i da se vrati u Moskvu.
       O generalu Lebedu više se nije mnogo toga čulo.
       Dobro, Staljin bi ga streljao.
       Rat za Čečeniju je nastavljen. S ruske strane to je bio rat s "bandama terorista i kriminalaca", s čečenske - suprotno od toga.
       Srpski dopisnici iz Rusije bez kolebanja drže rusku stranu. Nije li Rusija naša srpska majka?
       Domaći komentatori, naročito u tzv. državnim medijima, do u beskraj ponavljaju da čečenski "banditi i kriminalci" broje svoje poslednje dane.
       Niko da postavi jednostavno, iskustvu primereno pitanje: kad su to, i gde "bande terorista i kriminalaca" pokazale takav borbeni moral i takvu spremnost na žrtve, i takvu upornost u borbi s višestruko jačim neprijateljem, kao što, za sve vreme Jeljcinove vladavine pa i posle njega pokazuju Čečeni? Nije li to ipak nešto drugo od onoga kad se banditi i kriminalci organizuju da opljačkaju banku? Nije li to ipak nešto drugo od bombe u bioskopu?
       Kao što nepoznavanje Krivičnog prava ne oslobađa počinioca krivičnog dela, tako ni nepoznavanje istorije ne može biti kvalifikacija za istorijsku katedru.
       Istorija, i Rusije i Čečenije, i iz najdavnijih vremena, otvara prostor za razmišljanje (u sadašnjoj srpskoj situaciji krajnje opasno): nije li to što se događa u Čečeniji ipak nacionalni pa da rečemo, i uz svu našu osvedočenu ljubav prema matuški našoj Rusiji, i oslobodilački rat kavkaskih gorštaka, kao u vremenima slavnih ruskih careva? Za tu žrtvenu upornost koju oni pokazuju, za tu pogibeljnu rešenost da istraju, za tu groznicu borbe, za taj izbor života kroz smrt - ipak se ne mogu koristiti kvalifikativi srpskih izveštača i ratnih komentatora. Prema svakom ljudskom stradanju valja biti obazriv. Pogrešno upotrebljene reči, najčešće u službi vlasti (koje od takvog služenja na duže staze može imati samo štete), pa čak i kad su i iz čiste bezazlenosti i svetog neznanja, vraćaju se kao bumerang, kao čestice negativnog naboja kroz duše onih kojima smo ih uputili.
       Nema mesta za analogije. Kosovo je, po božnoj pravdi (a i po međunarodnom zakonodavstvu) apsolutno srpska zemlja. Samo do pre nekoliko decenija, a pre toga kroz hiljade godina, na kosovskometohijskim prostorima srpski narod bio je i VEĆINSKI. Proterivanje srpskog naroda, od 1942. do 1945, uz svesrdnu pomoć fašističke mašinerije (baš kao sada krvave NATO alijanse), kao i monstruozne presude srpskih boljševika da se prognanim Srbima zabrani povratak u svoje kuće i na svoja imanja, doveli su prvi put u istoriji srpski narod na Kosovu i Metohiji do faktičkog statusa manjine. Srpski narod u celini duguje što je dozvolio sebi da izrodi takve svoje boljševike, takve izrode.
       Više je nego izvesno da je Rusija, kao imperijalni nukleus, u sve prostore bivšeg Sovjetskog Saveza uložila mnogo rada, pameti i genija ruskog naroda. Istina je, takođe, da je Rusija, u sadašnjoj geopolitičkoj situaciji, direktno zadužena, i jedina u moći, da zaustavi aždahu NATO alijanse, da je gurne nazad u blato, u baruštinu. Istina je, i to je više nego evidentno, da oko prebogatog zaleđa Čečenije mešetare mešetari i protuve međunarodnog kapitala, i svaka petrolejska ološ. Istina je, takođe nepobitna, da je Rusija u obavezi da iz ovog rata (koji je najmanje rat s čečenskim borcima) izađe kao pobednik. Bila bi to planetarna katastrofa da Rusija izgubi. Ali Rusija, na duže istorijske staze, može pobediti samo kroz pregovore, diplomatiju, investicije, duhovnošću, izvozom viška svoje demokratije, životnim standardom sopstvenog naroda koji privlači a ne odbija narode iz okola. Rusija će, sad je to i izvesno, vojnički slomiti Čečeniju. Ni Srbi se od takve sile ne bi mogli odbraniti, osim ako ne bi morali. Ali bojati se da čečenski gorštaci (znam ljude) na tu izvesnost nikada neće pristati.
       Jeljcin je podneo ostavku. Bravo, Borja!
       Ostavka je najbolje što si učinio za ruski narod.
       I drugi imaju šansu da se proslave ostavkom.
       I da odu u Vitlejem.
       Ali neće.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu