Dominacija manjih kinematografija i jedva znanih autora učinila je da smo, uglavnom, umesto glasovitih hitova pratili festival autorskog filma što samo po sebi ne bi bilo loše da se ne proglašava glavnim ciljem Festa

      Da je "Luna Papa" jedan od najboljih filmova, a možda i vrh Festa 2000, savršeno ilustruje šta smo onda sve morali da odgledamo tokom dugih i prenatrpanih deset dana festivala. Jer, reč je o malom ostvarenju iz tamo nekog Tadžikistana koje potpisuje Bahtijar Kudojnazarov. Time se nikako ne želi reći kako je "Luna Papa" osvojio visoki rejting i kod gledalaca i kod novinara - nezasluženo. Naprotiv. Čaroban je to filmčić, bajkovito ispričan i uslikan a da, pri tom, njegov reditelj nemilosrdno, mada s ljubavlju, koristi sva ona opšta mesta karakteristična za, recimo, Federika Felinija i, možda, još više za Emira Kusturicu. Valjda smo ga, otud, i toliko prigrlili.
       Kudojnazarov je, naravno, snimio svoj film kojim dokazuje da je, bez obzira na neodoljive citate, umetnik od autentičnog dara. Govorimo o lepoti kadrova, duhovitim rešenjima, nežnoj ironiji, slatkom bolu, začudnosti pre svega kojom neprestano zasipa gledaoce. Nikada ne znate kuda će vas dalje odvesti u toj svojoj, inače, naivnoj pričici o devojci koja ne zna ko je otac njenog deteta a sve se događa u nekoj nedođiji za koju je teško poverovati kako uopšte postoji na mapi sveta da se oko nje ne pruža, u svoj svojoj blistavosti i plavetnilu, fantastično Kaspijsko jezero. "Luna Papa" ima još jedan ogroman plus, mladu rusku glumicu Čulpan Hamatovu koja nepogrešivo isijava sve emocije, njoj reči kao da nisu ni potrebne. Sve u svemu, ako vam je stalo do punog srca - a do čega bi, uostalom? - "Luna Papa" vam to nesebično poklanja. Taj film je već i inače u svetu osvojio visoke poene na mnogim festivalima.
      
       Dosada Li produkcije
       Uzbudljiva je, iako na sasvim, sasvim različit način, "Pornografska veza" mladog belgijskog reditelja Frederika Fontejna koji je potegao čak iz Brisela dovde, očigledno još pun energije da na svakom koraku prati svoj film, verovatno i do Los Anđelesa, pošto ima ozbiljne šanse da bude nominovan za "Oskara". Dvoje ljudi upoznaje se preko oglasa "čistog seksa radi" i sve se potom idealno razvija dok ne proradi prokleta ljubav. Ni ime jedno drugom ne znaju, ama baš ništa, to su pravila njihove tajne igre, ali šta biva kada se rode emocije? Ništa, treba ih ubiti odmah, u korenu, kao bolest od koje se beži. To je stanje stvari ovog vremena, najtačniji izraz emocionalne pustoši koja se, izgleda, radije podnosi od, ne daj bože, nekog vezivanja koje podrazumeva "full time job", o neminovnoj patnji da i ne govorimo. Izdvojili bismo još i španski film "Same" Benita Zumbrana koji lagano otkriva tragediju jedne porodice kroz odnos majke i ćerke, obe nesrećne na svoj način ali sa drugačijim prihvatanjem života. Veoma tužan film o skupljanju poslednjih mrvica sreće čak i tamo gde se one sigurno ne mogu naći.
       To su, dakle, filmovi iz drugog dela Festa 2000. zbog kojih je vredelo proarčiti dane i noći ne biste li na njih, ipak, nekom lutrijom nabasali. Tim pre što su sigurni favoriti priredili teška razočaranja. Od koga početi? Recimo, od Anga Lija, tajvanskog reditelja kome je Holivud postao stalno mesto prebivališta posle takvih ostvarenja kao što su "Razum i osećajnost" i "Ledena oluja". Njegov poslednji film "U sedlu s đavolom" je naprosto nepodnošljiv. Kao slika, kao priča, kao dijalog, kao zaplet, kao gluma, kao bezvezan kraj, dakle kao sve. Čitava intriga je u tome kako su se u američkom Građanskom ratu borili i odmetnici, gerila kao takva, po šumama i gorama, u blatu i po straćarama, paravojne formacije nisu, dakle, pojava novijeg datuma i određenih sredina. I pusta je Amerika za njih znala, još onda, što ovaj film otkriva ali sve to traje li traje, bez ikakve strukture, pušteno onako, da se kotrlja, do neverovatnog hepienda. Jasno da je Ang Li svejedno pokazao kako zna zanat, makar u smislu da koliko-toliko uzvitla film a onda ga naglo i nežno smiri. Ni to, međutim, ne pomaže kada je "U sedlu s đavolom" jednostavno film koji vas se nijedne sekunde nimalo ne tiče. Istom (nepojamnom) dosadom dotuče vas i poslednji film Majka Lija "Naopačke" što se od reditelja "Ogoljenih" i "Tajne i laži" zaista nije moglo da očekuje. Majk Li nas uvodi u svet jednog propalog londonskog pozorišta krajem prošlog veka koje izvodi bulevarske komade s pevanjem i igranjem pa puna dva i po sata, iscrpno i do najsitnijih detalja, pokazuje mehanizam njegovog opstanka sa svim sujetama i kreativnim nemoćima umetničkog ansambla. Neizdrživo. Baš kao i "Egzistans" Dejvida Kronenberga koji, čini se, snima filmove samo da bi se ljudi posle njih ispovraćali. Ovde je doveo do vrhunca svoju opsednutost tehnološkim bizarnostima koje znamo, inače, iz "Ukletih blizanaca", "Muve" i "Sudara".
      
       Ne pomaže ni Al Paćino
       Ni Džejn Kempion, jako ime Festa 2000, nije previše uzdrmala gledaoce svojim filmom "Sveti dim" iako je imala i odličnu priču i odlične glumce kao što su Kejt Vinslet i Harvi Kajtel. Najviše što se može reći, jeste da film odgledate sa interesovanjem, to da, ali ste na kraju ipak ravnodušni. Reč je o devojci koja veruje da je našla mir i sreću u ašramu nekog indijskog gurua pa je porodica, brže-bolje, vraća kući ne bi li se manula opasnih gluposti tipa sekte i laži. Kako se kambeku u takozvani realni svet ona žestoko odupire, porodica unajmljuje stručnjaka za tu oblast koji će za tri dana i samo deset hiljada dolara da odradi taj posao. U tom trenutku zapravo "Sveti dim" i počinje: njihov odnos neminovno prerasta u neobuzdanu strast pri čemu svako veruje da ipak drži stvar pod kontrolom i da se igra onim drugim. Zanimljivo zvuči, ali prilično neuverljivo dok se gleda zato što čitav taj neobični odnos ima samo spoljni efekat i deluje pomalo zapušteno mada je jedino o njemu reč. Sejn Kempion je, u stvari, promašila cilj ne dosegnuvši ni dubinu jedne takve neobične relacije, niti bilo kakav naboj.
       Jedan od najgorih sa holivudskog je, svakako, "Izdajnik" Majkla Mena kome ni Al Paćino ne pomaže pet para. To je tek film kome završetak ne nazirete a sve vreme vas uništava očajnom režijom i monotonim odvrtavanjem priče o manipulacijama duvanske industrije koja, zarad jasno većeg profita, trpa u cigarete posebne sastojke kako bi se gomilali zavisnici. U Americi, "no smoking" zemlji, možda bi mogao i da prođe kao film sa "zadatkom". Inače, nigde i nikad. Nešto smo se bolje proveli, mada ne bajno, sa "Teretom smrti" legendarnog Martina Skorsezea koji se vratio mračnoj strani Njujorka, haosu jedne klinike u kojoj su život i smrt postali isto jer se, pod zatrpanošću, izgubila svaka etika ma koliko zbog toga patio Nikolas Kejdž u ulozi izluđenog bolničara. Najprijatnije iznenađenje iz Amerike stiglo nam je, izvesno, s filmom "Plezentvil" Gerija Rosa koji tematski podseća na famozni "Trumanov šou" Pitera Vira ali ne postiže njegov ubojiti efekat.
      
       Najbolje iz video-kluba
       Posle svega je, dakle, lakše shvatiti zašto su pojedine manje ili male kinematografije dominirale, i to ne samo kvantitativno, na Festu 2000. Ponudile su, jednostavno, dobre filmove u koje sigurno spada i danski "U Kini jedu pse" Lasa Spanga Olsena po kojem će, pre svega oni mlađi gledaoci, najviše upamtiti ovogodišnji festival. Njima je on baš legao na dušu pošto je rađen u maniru Kventina Tarantina. Dodatni razlog je što u tom filmu deluje srpska mafija kontra danskoj, pri čemu su svi skupa amatersko društvo ali sa heklerima i ostalim gvožđem. Za mnoge je to veoma duhovit film i bez sumnje će biti gledan kad dospe u bioskope. U bioskope će, uostalom, dospeti gotovo sve što je prikazano na Festu 2000. Kupljeno već, a da se mesecima, inače, može naći u svakom iole boljem video-klubu.
       U stvari, ceo Fest 2000. se 'ladno mogao odgledati kod kuće, u papučama, samo ko bi vas onda video tamo gde je biti ipak (još) statusno pitanje. Kod kuće se, međutim, mogao gledati i izvrsni film "Američka lepota", savršen u svom cinizmu o srećnoj porodici a sa Kevinom Spejsijem, danas verovatno najboljim glumcem u svetu. O "Američkoj lepoti" uveliko se govori pošto taj film osvoji svaki dan još poneku nagradu i tako sve do dodele "Oskara". Njega, naravno, nije bilo na Festu 2000, baš kao ni tolikih drugih američkih hitova. Takva smo zemlja i ko je kriv...Zato smo i imali više jedan (nepregledni) festival autorskog filma - kakav već postoji u ovom gradu! - nego fest u starom, dobrom sjaju kome nije bio cilj otkrivanje novih, mladih, anonimnih i tome slično reditelja, već ponuda bisera sa svetske bioskopske pijace. Uvek se, naravno, može reći - a šta je još isto kao pre? Ništa. O tome, uostalom, svedoči i značajno prisustvo filmova iz Zagreba i Ljubljane na Festu 2000. čiji su autori i glumci ovde dočekani kao dragi stranci pošto to i jesu. Iz kulturološkog ugla, pa i političkog ako hoćete, ta linija Festa 2000. ostaje možda i najvažnija.
       Fest 2000. okončan je, inače, solidnim krimićem Kloda Šabrola "U srcu laži" kojim on pokazuje da je još u dobroj, staroj formi.
      
       JASMINA LEKIĆ