Ljubiša Samardžić
Jedan od najboljih jugoslovenskih glumaca o svom rediteljskom debiju "Nebeska udica", pozivu da učestvuje na festivalu u Berlinu, potrebi da uvek ide novim stazama

      Kao grom iz vedra neba do nas je (nedavno) stigla vest da je film "Nebeska udica" Ljubiše Samardžića, jednog od naših najboljih i najpopularnijih glumaca, koji je on potpisao kao reditelj, uvršćen u glavni, takmičarski program jubilarnog. Pedesetog festivala u Berlinu. Zar treba reći koliko je to ugledan festival na kojim smo se, u tom statusu, poslednji put pojavili pre skoro tri decenije ("Rani radovi" Želimira Žilnika). Treba li, dalje, reći da Ljubiša Samardžić zbog toga blista, i to sa odista mnogo dobrih razloga. Jer, "Nebeska udica", njegov rediteljski debi, naći će se u konkurenciji s takvim veličinama kao što su novi filmovi Vima Vendersa, Olivera Stouna, Miloša Formana, Folkera Šlendorfa, Entonija Mingele, Zanga Jimoua, Denija Bojla...
       S Ljubišom Samardžićem razgovarali smo uoči njegovog odlaska u Berlin; dok (možda) čitate ovaj intervju, "Nebeska udica" će već doživeti svetsku premijeru, što jeste veliki događaj, makar ostalo samo na tome.
      
       Da krenemo od udarne senzacije: kako ste doživeli vest o pozivu iz Berlina?
       Moram najpre reći da sam iskoristio neka svoja poznanstva, pre svega sa gospođom Marlen fon Šiler koja je generalni sekretar zvaničnog programa festivala. Zamolio sam je najljubaznije da pogleda "Nebesku udicu" objasnivši da je to moja prva režija, da mi je ideja došla nenadano, kao jaka potreba da iz svoje vizure pokažem užas koji nam se događao u proleće 1999. godine u Beogradu. Potom sam otišao u Berlin sa žutom kodakovom tašnom u kojoj se nalazila kopija filma.
       Dok smo čekali odgovor, moj montažer Petar Marković i ja šetali smo se berlinskim ulicama i divili se gradu koji danas ne da ne liči na 21. vek već je to prostor iz neke udaljenije budućnosti. Berlin naprosto danas izgleda čarobno. Isto popodne vratio vratio sam se po svoju žutu tašnu i ugledao ozareno lice gospođe Šiler. Neuobičajeno za Nemicu, skočila je, poljubila me i rekla da sam snimio čaroban film. Da li sam u konkurenciji, pitao sam. To mi je bilo bitno. "E, o tome tek treba da odluči direktor festivala Moric de Hadeln." Ostavio sam film i vratio se kući da bih 13. januara uveče, uoči naše pravoslavne Nove godine koju sam čekao sa decom svog sina Dragana, dobio vest kako je "Nebeska udica" ušla u takmičarski program. Saznao, štaviše, da se prikazuje prvog dana, odmah posle filma Vima Vendersa "Hotel od milion dolara" kome pripada čast da otvori 50. Berlin. I, šta da vam sad kažem? Doživeo sam to kao krunu svoga rada, pa i krunu svoje karijere koja ima tri života. Glumački, producentski, sad i rediteljski.
      
       Zbog čega ste se, nenadano kako kažete, tek sada odlučili za režiju?
       Zato što sam tokom dugog perioda bombardovanja Beograda i Srbije bio neprestano suočen sa neverovatnom vitalnošću naših ljudi. Nisam naprosto očima mogao da verujem s koliko smo snage i duha izdržavali tu strahotu. Desilo mi se, kao i mnogima uostalom, da sam tek tada upoznao ljude iz komšiluka. Upoznao sva ta i blaga i prkosna lica. Noću smo zajedno gledali nebo, nagađali šta je zvezda a šta satelit, zbližili se kao ljudi u nevolji. To me je pokrenulo. Jedna starica me je preko tarabe svako veče pozivala na rakijicu i govorila da inađlukom i duhom podnosi svu zluradost. Hoću reći da smo na odista osoben način podneli tih sedamdeset i osam dana i noći.
       Pomislio sam: majku mu, pa malo je ljudi na ovoj planeti koji mogu tako, iz prve ruke i iz neposrednog osećaja, da ispričaju tu priču užasa. Tako se rodila ideja o ovom filmu koji je za mene trebalo da bude pre svega dirljiv, bez ikakvog dodvoravanja ovom režimu ali i bez napadanja na svetske moćnike. Ne osuđujući, dakle, nikoga ja sam samo želeo da ispričam nežnu priču o ljudima koji su izdržali, i to zaista hrabro i dostojanstveno, ma koliko da su te reči silnim trošenjem izgubile pravi smisao. Scenario smo pisali zajedno, iako je on pre svega delo Đorđa Milosavljevića i Srđana Koljevića, ali smo u tom radu učestvovali svi mi iz "Sinema dizajna" i sjajno se dopunjavali.
      
       Izbor glumaca je, naravno, bio isključivo vaš?
       Da, pri čemu sam namerno ušao u rizik angažujući i neke mlade kolege s malo ili nimalo filmskog iskustva zato što to i jeste politika moje producentske kuće "Sinema dizajna". Da otkriva dar mladih. Dakle, uz sve poštovanje dara jedne Ane Sofrenović i Nebojše Glogovca koji tumače glavne uloge, uz poštovanje dara jednog Nikole Koje i Dragana Bjelogrlića, Nikole Đurička i Katarine Žutić, ja sam se opredelio i za filmske debitante kao što su Ivan Jeftović i Sonja Kolačarić. Zašto? Zato što sam tragao za nevinošću, želeo iskrenost pred svojim očima, hteo spontanost, jednostavnost u ekspresiji. Verujem da će "Nebeska udica", uz ostalo, pokazati i sva glumačka čuda, što je bitno da bi se jedan film doživeo na pravi način.
      
       Kako ste se, svejedno, usudili da režirate, makar da o filmu, posle toliko godina glume, sve znate?
       Moja potreba da se menjam i da tražim nove staze odvukla me je u producentske vode. Nisam, u stvari, hteo da se čitava moja priča završi na glumi, ma koliko da sam bio popularan ne samo ovde nego, bogami,i na prostorima Evrope. Dogodilo se to paralelno sa trenutkom raspada zemlje. Kao što je ona pukla, tako sam i ja pukao, svi smo bili negde duboko ranjeni, i odlučio tada da okrenem novi list. Osnovao sam "Sinema dizajn" sa idejom da, kao producent, tražim teme koje pokreću, hrabre i greju moje srce. Počeli smo sa "Bulevarom revolucije", nastavili sa "Kaži zašto me ostavi", doživeli veliki uspeh sa "Ubistvom s predumišljajem", kontroverzni prijem sa "Stršljenom" i žanrovski obojenim "Točkovima". Ukratko, "Nebeska udica" je naš osmi film. Posle, znači, svih iskustava i svih spoznaja za mene se nije postavljala dilema hoću li znati šta da radim - iza kamere. Ne, iako to jeste bila nepoznanica svoje vrste, novi teren. Ali, naučilo se dosta toga tokom mnogo godina. Možda sam najviše naučio od Branka Bauera, mog dragog prijatelja i dan-danas, koji je uvek insistirao na prvoklasnoj glumačkoj igri znajući da će ona najbolje ispričati film. To sam upamtio, taj mi je čip on stavio u glavu: da je film istina, iskrenost, jednostavnost, životnost. Ako od toga pođete, sve što vam kao reditelju treba jeste onda dobra priča i najbolji tim saradnika. Tako uspevaju veliki reditelji.
      
       Šta znači, u stvari, izraz "nebeska udica" i otkuda izbor takvog naslova?
       Reč je o košarkaškom terminu koji, naravno, ima smisao metafore kad pričamo o ovom filmu. Označava spoj radosti života dok lopta leti kroz vazduh prema košu i leta razornih tomhavka.
      
       Šta mislite, hoće li Zapad bolje shvatiti našu muku gledajući sada vaš film u Berlinu?
       Zapad mora da opere svoju savest zbog onoga što su nam učinili. Nadam se da sam našao ugao koji će to omogućiti. Mene je uvek interesovao čovek kao pojedinac, njegova vitalnost, emocije, težnje, njegov smisao da ne poklekne. Kada od toga krenete, pa valjda će vas svako razumeti, i taj Zapad koji pominjete. Pozivom u Berlin već su nas, rekao bih, možda pomalo razumeli.
      
       Govorilo se da ćete "Nebesku udicu" posvetiti svom sinu Draganu...
       Molio bih vas da o tome ne pričam. Moj sin je izlečen. Obavljena je transplantacija njegove koštane srži u decembru 1999. u Londonu i za mene se, baš kao i za njega, više ne postavlja pitanje života. Za mene postoji samo moj Gaga, onakav kakvim ga je bog stvorio.
      
       On je, pretpostavljam, video "Nebesku udicu"?
       Bio je to jedan od najlepših trenutaka u mom životu. Kada je video film, samo je rekao: "Džine, film ti je savršen, osvojićeš Berlin, pazi šta ti kažem!" Zašto tako misliš, pitao sam ga. A on će: "Ma, garantovano, videćeš." Bilo je to kao neko fantastično predskazanje i ulilo mi dodatnu snagu. To vam kažem zato što je Gaga, inače, svakom prethodnom filmu "Sinema dizajna" nalazio mane. Ama svakom. Realan dečko, sa briljantnim, nepogrešivim opažanjima.
      
       Koliko znam, vi neprestano cirkulišete prostorima bivše Jugoslavije i kažu da vas svuda odlično prihvataju...
       Prijatno je osećanje da nisam okaljao svoju ličnost. Prijatno je osećanje ponovo sresti ljude s kojima sam nekada komunicirao, bilo da govorimo o Puli, Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani ili Skoplju. Upravo je, primera radi, taj Zagreb umeo da na pravi način isprati moja filmska ostvarenja. Sećam se da je premijeri "Ljubavnog života Budimira Trajkovića" prisustvovalo dve stotine hiljada ljudi, bio je to hit događaj, a ja doživeo takav aplauz koji nikada neću zaboraviti. I baš u tom, eto, Zagrebu smo radili postprodukciju "Nebeske udice". To je prvi film iz Beograda kome se to desilo, tačnije ja sam prvi producent koji je ponovo izgradio taj most između Beograda i Zagreba. Zahvaljujući gospodi Miru Požaru i Borisu Gregoriču iz "Jadran filma", "Nebeska udica" je rađena u stereo-dolbi tehnici. Uz to rekli su mi da ne moram odmah sve da platim, sačekaće oni vreme posle distribucije. Znate, nema većeg zadovoljstva nego kada vam neko ukaže toliko poverenje. To samo znači da vas voli ali i poštuje. Mi hoćemo, odmah posle Berlina, da priredimo maltene istovremene premijere "Nebeske udice" početkom marta u svim glavnim gradovima država bivše Jugoslavije, od Ljubljane do Skoplja.
      
       Vi, u stvari, ne pristajete na priču o zemlji koje više nema?
       Znate šta?! Ja živim ovde, u Srbiji, zemlji takvoj kakva jeste, trapavoj u diplomatiji, nepopustljivoj a bez ikakve vizije o budućnosti, i tome slično. Međutim, ona je moja, u njoj sam proveo svih sedamdeset i osam dana i noći bombardovanja a verovatno ću provesti i poslednje dane života. Ipak, ni na pamet mi ne pada da se lišavam starih prijatelja i starih komunikacija. Pobogu, to je takođe moj život, sigurno čak i onaj lepši, bogatiji život od ovoga sada. Namerno ignorišem svaku netrpeljivost tako što jednostavno izbegavam teme koje razvijaju negativnu energiju. Čovek u sebi mora da ima topline i prijatnosti ako želi da bude tolerantan.
      
       Da li to sada govorite kao umetnik ili verujete da ste naprosto takav čovek?
       Mislim da se radi o onome što sam već rekao. Sve ide iz detinjstva, iz porodice. Kao rudarsko dete, najpre sam naučio šta znače dve stvari: plemenitost i odgovornost. Vidite, kad neko kao dečak od osam godina spozna šta znači zavijanje sirene u rudniku Jelašnica kod Niške Banje, on tada spozna tragediju. Gleda sve one žene, majke i supruge, kako trče prema jami ne bi li videle ko će izaći a ko ne. Tad shvati pun smisao žrtvovanja za drugog. To osećanje poneo sam još kao mali, naučio rano da poštujem sirotinjski hleb i sirotinjski bol. Ako to spoznate tako kao ja, vi ćete onda izdržati, vi ćete biti zdravi, vi ćete dugo sa osmehom živeti.
      
       JASMINA LEKIĆ