Sa približavanjem proleća, postaje očigledno da se burno najavljivan katastrofični scenario nije ostvario

      Srbija je, kako-tako, preživela zimu - a to znači da je uspela da reši tri najveća problema: Prvo, uprkos razaranjima u agresiji NATO-a i naftnom embargu Evropske unije, sačuvan je energetski sistem zemlje: struje, nafte i gasa bilo je taman dovoljno da se izbegnu smrzavanja. Drugo, poljoprivreda je - iako, zbog kontrolisanih cena, sa velikim gubicima u sopstvenoj supstanci - spasla gradove od gladi. Treće, izbegnuta je hiperinflacija. Kurs dinara je nepromenjen od početka decembra, i - mada dinara niko od nas nema dovoljno - oni bar nešto vrede.
       Ako bi vlada upoređivala ove efekte i očekivanja s početka jeseni, verovatno bi imala sve razloge da bude zadovoljna. Unutrašnje ljudske i materijalne rezerve pokazale su se većim nego što se pretpostavljalo. Obnova zemlje na principu velikih javnih radova - bez dodatnog finansiranja i inflatornih efekata - bila je moguća. Obim ruskog, kineskog i libijskog aranžmana neutralisao je najteže posledice ekonomske blokade sa Zapada. Međutim, tu se otprilike razlozi za realno zadovoljstvo kreatora naše ekonomske politike i iscrpljuju. Oni ozbiljniji među njima sigurno još imaju mnogo više razloga za zabrinutost.
       Najpre, srpska privreda je u ozbiljnoj recesiji, čiji su uzroci višestruki i međusobno povezani: gubitak većine tržišta u Evropi, slaba kupovna moć na domaćem tržištu, nedostatak obrtnog kapitala, visoka fiskalna opterećenja, viškovi zaposlenih, amortizovana oprema. Onaj ko još nešto proizvodi, to radi na zastarelim mašinama, bez sopstvenog novca i bez kredita. Ono što na taj način uspe i da proizvede, teško može igde da izveze a ovde nema ko da kupi. Konačno, veliki deo kakvog-takvog prihoda odvaja za razne dažbine, a ostatak deli na mnogo veći broj radnika od zaista potrebnog.
       Drugo, spoljnotrgovinski deficit, iako manji nego u 1998. godini, i dalje postoji, a cena njegovog smanjenja je visoka: pad uvoza opreme, rezervnih delova, repromaterijala - svega bez čega nema nove proizvodnje.
       Treće, finansijski sektor je, kao i 1993. godine, najveći gubitnik: ni eksternog kapitala ni domaće štednje nema, dospeli krediti se ne vraćaju, a primarna emisija je zaustavljena. Najveća preduzeća, čiji su direktori istovremeno bilo ministri bilo funkcioneri vladajućih stranaka, iako likvidna, zaštićena su i mogu da ne vraćaju uzete kredite; mnoga ostala, nažalost, nemaju ni odakle to da učine. Vlada, dakle, uporno štiti preduzeća, ali time, konačno, upropašćava banke.
       Četvrto, sa ulaskom u višu fazu obnove, kada se sa infrastrukture prelazi na proizvodna postrojenja, Direkcija se suočava sa ozbiljnim problemom. Do sada je betona, čelika, drveta, građevinske operative i radnika bilo dovoljno u Srbiji: ništa od toga nije ni zahtevalo realno finansiranje. Zamena uništene tehnologije, najvećim delom uvozne, nije, međutim, moguća bez stvarnih plaćanja, i to onih deviznih.
       Peto, nema praktičnog rešenja za nagomilani budžetski deficit. Unutrašnji dug države se povećava, i to sasvim izvesno dalje podstiče već narasle socijalne i političke tenzije. Jedino trajno rešenje za najveći deo ovog deficita bila bi hitna i radikalna reforma zdravstvenog i penzionog fonda.
       Ovi činioci opredeljuju i ukupan ekonomski ambijent: monopolski, u velikoj meri antitržišni, koncept privrede; odlaganje privatizacije; nepostojanje efektivnih finansijskih tržišta; zatvorenost za međunarodne ekonomske integracije i međunarodnu podelu rada. Teško je i zamisliti brzu zamenu postojeće, spore i neefikasne birokratije u srpskoj privredi sa novom i obrazovanom tehnomenadžerskom generacijom, koja shvata i prepoznaje ključne međunarodne tokove i u stanju je da se uključi u njih.
       Naravno, konsolidacija privrede nije ostvariva van konteksta širih društvenih i političkih reformi, niti su u uslovima strogog režima međunarodnih sankcija potpuna tržišna pravila uopšte moguća. Međutim, već sada je i moguće i nužno da obe vlade i Narodna banka Jugoslavije - konačno izađu pred javnost sa tačnim podacima o stanju robnih i novčanih resursa, sa jasnim prioritetima za korišćenje državne podrške i, pre svega, sa usaglašenom projekcijom razvoja privrede - ali pod realnim a ne fiktivnim pretpostavkama - do kraja ove godine.
       (Autor je bankar iz Beograda)