MIRA STUPICA: ŠAKA SOLI (4)

      Prirodno čoveku dođe da se, kad govori o Krleži, seti Andrića, i obratno. Bili su tako različiti po svemu, sem po veličini i značaju u kojima su stajali jedan uz drugoga. Krležu je lakše opisati pošto je razgovorljiv, praskav, neprijatan ili umiljat, pun boja i pokreta. Andrić je ćutljiv, tih, prijatan i uzdržan. Andrić nije žurio da ga upoznamo, pa ma koliko mi to željno čekali, i nije se obazirao na naša očekivanja da u susretima sa njim čujemo neke njegove velike misli. On ih je držao u svojim knjigama. Pred nama se najčešće štitio plaštom narodnih umotvorina i anegdota koje bi nam, umesto njega, nešto rekle. U razgovorima je davao prednost sagovornicima i umeo vrlo pažljivo da ih sluša. Săm je govorio polako, tiho, punim vokalima. Retko bi se glasno smejao. Najčešće bi se samo smešio, bez zvuka, svojim povelikim tamnim usnama. Oko njega se širio mir. Ali, taj njegov mir nas nimalo nije oslobađao njegova autoriteta. Naprotiv, on od nas nije ništa tražio, ali smo zato mi zapinjali iz sve snage da budemo pametni i lepi, da bismo se, kasnije, stideli i kajali.
       Kad me je Komitet za kulturu, među mnogim zvanicama, pozvao na jedan lep izlet brodom Dunavom do Lepenskog vira, Đerdapa i Kladova, u čast osamdesetog Andrićevog rođendana, bila sam počastvovana. A kada sam na palubi videla, uz Andrića, pesnike Dušana Matića i Desanku Maksimović, slikare Stojana Aralicu, Miku Petrova, Miodraga Protića, direktora Drame Narodnog pozorišta Milana Đokovića, nuklearnog fizičara i predsednika Akademije nauka Pavla Savića, rekla sam sebi: Miroslava, ovde su svi pametniji od tebe, nemoj da ti padne na pamet da počneš nešto da mudruješ. Samo ćuti i slušaj! Odvajajući se od obale, gledali smo poznate konture našega grada u ranom jutarnjem suncu i miru. Pirkao je vetar i oni najosetljiviji napustili su palubu i spustili se u mali prijatni brodski salon.
       Sela sam odmah do Pavla Savića. Njegovo mrzovoljno lice nije me uplašilo. Dugo se poznajemo i dobro već znam kakav je "ljutko". Pre mnogo vremena, u našoj mladosti, izlazili smo sa društvom iz Kluba književnika. Bila sam lako obučena i noćna hladnoća me je malo stresla. Pavle skide svoj sako, ogrte me i reče: "Hajde, pratim te do kuće." Hodali smo polako Makedonskom prema mojoj Cetinjskoj i ja, umorna i ispražnjena, tek da nešto kažem, rekoh: "Je l' ti to sad pratiš mene ili svoj lepi novi sako?" On bez reči skide sa mene sako, šutnu ga iz sve snage preko cele ulice i mirno mi reče: "Pratim tebe." Naravno, tako impulsivno radi mladost. Ali sam tada shvatila da sa tim drugarom nema šale. Pa taj je u Parizu sa Irenom Žolio-Kiri razbijao ništa manje no atome. A i kasnije, pokazalo se u životu, da Pavle, kad treba, ima jak i dobar udarac koji su upoznali njegovi protivnici. Već dugo godina smo prijatelji i sedam mirno pored njega. Odmah su nam se priključili Mika Petrov, kompozitor Mihailo Vukdragović, Milan Đoković, pisac dr Čedomir Brašanac, Gvozden Jovanić i săm Andrić. Počeli su o Dunavu, o spomenicima i naseljima koje su preplavile njegove ukroćene vode. Pavle je gunđao kako je rizično krotiti prirodu, jer se ona kad-tad osvećuje za to nasilje. Ona ima svoju harmoniju, logiku i zakone i čovek je neoprezan u tom bahatom postupku protiv nje.
       "Osvestićemo se kad bude kasno", kaže Pavle. "Zagađeni smo, jedemo pesticide, udišemo otrove, menjamo klimu i pravimo milion gluposti."
       "A ja sam se još povrh svega i drogirao", ubaci sa gromkim smehom Mika Petrov i ispriča kako je stvarno jednom u mladosti, na Akademiji u Krakovu, probao neku drogu, ali da na njega nije uopšte delovala.
       "Pa sigurno, kad si jak kao balkanski bik", dobaci Pavle.
       "Droga", reče Andrić, "samo bi nam još to trebalo na ove naše zbunjene glave."
       Preko puta Aralica viče: "Ljudi, mene bi trebalo uhapsiti jer sam ja najveći veleposednik u Jugoslaviji." "Čega?" dobacuju u horu. "Veleposednik vremena", i navodi svoj impozantan broj godina. Desanka Maksimović i Araličina žena, Šveđanka Karin, slatko se smeju. Divim se kako su snažne životne baterije u tom dragom čoveku i umetniku.
       Posmatramo naselja na našoj obali. Štrče trospratnice naših gastarbajtera, potpuno nameštene ali prazne. Roditelji sami žive i dalje u starim potleušicama, brišu prašinu u novoj kući i čekaju da im se deca vrate. Godine prolaze jedna za drugom. Unuci im govore samo nemački. Nade gasnu. Neko glasno citira Desankin stih: "Srpsko se stado malo sve do poslednjeg runa - razbilo i ošugalo."
       Milan Đoković žali za lepim i skromnim starim srpskim kućama koje tako lepo umeju da "legnu" u prirodu. Govori o novokomponovanim grobnicama sa nameštajem i televizorom - da pokojniku prekraćuje vreme. O strašnom vakuumu između visoke inteligencije i nepismenog naroda, o krivici svih nas, a naročito televizije koja bi morala i mogla mnogo da učini.
       "Gledate li, Andriću, televiziju?" pita.
       "Retko. Ona nam nudi pesnicu kao najjači argument."
       Gledam glumca Milana Ajvaza, kunja u uglu kao dobroćudni meca. Duga seda kosa i brada. Glava mu povremeno udara u zid, ali on ne haje, u opasnosti je jedino zid. Sigurno je "radio" cele noći. Čak i u ovim godinama zna da sastavi po tri noći, kocoš i vinopija matora. Od čega li je sazdan? Počeo je kao obućarski šegrt. Koliko snage je trebalo potrošiti na putu od gazdinog seoskog šusteraja do dremuckanja na ovom brodu i u ovom društvu? Ali, on se izborio da bude "svoj". Nikad se nije stapao s okolinom, bio je osoben i hrabar da na sebi izdrži oštro oko i uvredljivu ocenu. Sad se zna da je on Milan Ajvaz, glumačka gromada na sceni i banaćanski Kola Brenjon u životu. Kasnije nam je pričao, a svi ti velikani su ga pomno slušali, o svom detinjstvu i o nekom mršavom svinjčetu koje je svakoga dana morao da tera preko celog sela pred podsmešljivim paorima, postiđen svojom i prasetovom sirotinjskom neuhranjenošću. Pričao je tako čudno lepo, tanano, da smo zasuzili nad oboma, nad njim i prasetom, nad tužnom sudbinom dva jadna stvora.
       Ustajem da stavim maramu između njegove glave i zida.
       Brod se zaustavio kod Lepenskog vira i mi mostićem i uskom stazom grabimo uzbrdo. Dočekuju nas devojčice u narodnoj nošnji i daruju nas cvećem.
       Ispred nas, ocrtan na obzorju, sa bradom prema nebu, kao kakav prorok, Ajvaz grmi: "A zašto se, moliću lepo, zove Lepenski vir?" Sležemo ramenima. Andrić kaže da bi to verovatno moglo na rumunskom da znači nešto kao zečje sklonište.
       Stižemo na najvišu tačku. Ispod nas, kao u nekom mesečevom krateru, neobično neolitsko naselje, praskozorje evropske kulture na ovom tlu. Profesor Gavela priča o čoveku toga naselja, njegovoj organizaciji života, njegovoj umetnosti. Pljušte pitanja. Arhitekta Aleksandar Deroko prednjači i u pitanjima i u odgovorima, jer je to njegov domen, i spori se sa Gavelom žučno, bez pardona. Gunđa što tako dragoceno nalazište nije dobro zaštićeno.
       Vraćamo se istim putem. Ostao je na brodu săm, na palubi, pesnik Dušan Matić. Sedi, uvijen u svoj šal, ukočen kako kakva voštana ptica. Možda, baš sada, u sebi, peva pesmu.
       Potpuno raskravljeni, menjamo mesta, razgovore i zdravice mudrome slavljeniku, a on na sve sa blagim smeškom odmahuje rukom.
       U Kladovu su nas čekali slikar Petar Lubarda i njegova žena Vera. Dovezli su se kolima, pošto Lubarda ne podnosi vožnju brodom. Izgleda prilično bolešljivo. Vidim, Vera je zabrinuta. Lubarda jedva govori, ali "guta" prirodu očima, šapuće: "Ja sam ovo već slikao. Ali, nisam odoleo da sve to još jedanput vidim. Ove senke su divne. Poneću to za novu sliku." Moj "kavaljer" je uglavnom dr Brašanac, mio čovek. Ume lepo da priča. Nisam ni slutila da ga uskoro neće biti među nama. Otišao je prerano.
       Prošetali smo Kladovom do turske tvrđave. Ova mi naša strana obale izgleda prirodnije i pitomije. Na rumunskoj je previše betona. Naši gorani učinili su mnogo da prirodi zaleče ranu gradilišta.
       Uveče se sedelo. Otišla sam među prvima. Ali veterani, Ajvaz i Aralica, u zoru, među poslednjima.
       Sedimo u maloj sali, na dnu broda, i Andrić pita: "Šta će biti sa jesetrama, gde i kako će da se mreste, kad nema brzaka? Postoji li i za njih nekakva prevodnica kao za brodove?" Pitamo graditelje kako su se osećali one noći kad je pod naletom vode brana počela da popušta. Strpljivo nam odgovaraju. Zahvaljujemo im se biranim ali iskrenim rečima. Andrić na kraju reče: "Ja neću mnogo da govorim, ali ću, nadam se, nešto o ovome napisati." Ne znam da li je napisao, ali znam da više niko od njih nije sa nama. Ja sam poslednji mornar sa tog broda.
       Mislim da je Andrić ta dva dana gužve, pitanja, bliceva i zdravica teško podneo, ma kako da su mu svi ti ljudi oko njega bili dragi prijatelji. Žudeo je za svojom samoćom. Kratko vreme je prošlo otkako je izgubio svoju lepu ženu Milicu, i videlo se da to teško podnosi. Danas na groblju ne leže zajedno: on pod crnom pločom u zemlji, ona nekoliko metara dalje u kolombarijumu - razdvojeni. Tako dugo su se voleli, a tako kratko u životu bili zajedno. Pa, eto, i u smrti im to nije dato.
       Ljudi, malo više sentimentalnosti ne bi nam škodilo!
       Mome srcu najmilijeg, Miloša Crnjanskog, nisam imala prilike da upoznam. Ali, kad bih, proterana na pusto ostrvo, smela da ponesem samo jednu našu knjigu, bio bi to roman "Seobe" Miloša Crnjanskog.
       Uspomene, uspomene! Ono što pamtimo samo je neki jasniji obris onog događaja koji zovemo uspomena. Ali, ono oko toga jezgra, klima u kojoj je uspomena zaživela, boja vremena u kojoj je nastala, săm ti u tom trenutku i u tom vremenu, ono nešto transparentno, ono što izmiče našim opisnim rečenicama - najlepši je deo uspomene. Nju pričamo lepše i tačnije svetlom oka i izrazom lica no biranim rečima.
       Sada, u ovim godinama, imam više vremena no ikad. Živim naoko mirno, ali često nemirno putujem kroz sebe. Ližu po meni odblesci starih događaja i često se osećam kao ganuti rođak nad porodičnim relikvijama.
       A i ta moja sećanja su samo tanušna nit u stvaranju slike onog vremena. Pa tek u zbiru i prepletu svih naših zajedničkih žica, od one svilene i najtanje do one oštre, crne i najgrublje, pokazaće se na toj slici od pedeset godina prava šara tog našeg vremena.
       Nekada mislim da sam sve mogla bolje i više, ali ipak su naše prirode i struja života moćnije od naše snage i volje, i mi stižemo sa svim tim teretom što ga usput pokupimo taman tamo gde treba i baš onakvi kakvi treba.
       "Krvave svadbe" Federika Garsija Lorke. (Premijera u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 24. novembra 1954. Režija Bojana Stupice. - Prim. F. P.) Podela odlična. Sećam se divnog raspoloženja u radu, što je uvek dobar znak. U podeli: Marko Todorović, Blaženka Katalinić, Jovan Milićević, Rahela Ferari, Dubravka Perić, Bosiljka Boci, Mira Stupica. Gitara: maestro Nenad Jovičić. I - pesnik Federiko Garsija Lorka.
       Predstava se pred nama sama otvarala. Ulazili smo u Lorkinu poetiku, snove i fantazmagoriju kao u svoju kuću. I publika se dizala do naše omame u toj strasnoj poemi o ljubavi, predrasudi, strasti i smrti. Na premijeri, pre pisane reči, iz lepog sna probudila nas je nemilosrdna usmena presuda Marka Ristića, književnika nadrealiste, ambasadora i vlasnika najvećeg feuda naše kulture, po kojem je vladao i bez ženiranja sudio o stvaralaštvu svih vrsta. Svojim sudijskim čekićem snažno je lupio po nama: "Tako mali Đokica zamišlja Španiju!" Kakva osionost, kakva sigurnost!
       I, Marka veoma voleći, a Stupicu nimalo voleći, Milan Dedinac, posle malog broja repriza, kao vlasnik pozorišta i, naravno, svih nas u njemu, skide predstavu sa scene kao umetnički promašaj. I, šta onda? Ništa. I konje ubijaju, zar ne?
       A o istoj predstavi naš najveći znalac pozorišta, Bora Glišić, pisao je:
       "Sve kao u snu, u stihovima, u muzici, u bojama titra, treperi u silnoj bez granica i međa - umetničkoj stvarnosti Stupice i Lorke. Bojan Stupica je, poput Lorke, brišući realna materijalna omeđavanja kao bezbitni pravac, izumeo najveće mogućnosti scene i glume, kojima je Lorku ostvario u rafiniranoj apoteoznoj ekstazi kao što bi to učinili De Falja, Stravinski, Goja ili El Greko; posmrtni marševi smrti ili ode radosti životu, sve u zbiru, predstavljali su vrhunce njegovog totalnog poimanja pozorišta.
       Nemogućno je ne ponoviti, kao onda posle premijere, od svih predstava viđenih u svetu i kod nas, da li bi se ikoja mogla meriti sa genijalnošću Stupičinih Krvavih svadbi."
       Teško je odgonetnuti sve te osude, stravična gledanja preko ramena, sva ta odbacivanja, prećutkivanja, potajna zakulisna raspredanja o totalnom (Stupičinom) nerazumevanju osnovnih postulata scenske umetnosti. Za njih ova vrhunska predstava uopšte nije spadala u pozorište.
       Najteže je objasniti stav izvesne grupe nadrealista koji su se nekad ushićavali "nemogućim", a kada je Bojan Stupica svojom nadrealnom imaginacijom domašio njihove uzore, od Remboa do Elijara, oni su bili protiv njega i podigli su antizid.
       A Stupica je postigao upravo u toj suštini umetničkog stvaranja ono što nisu mogli svetski reditelji pred kojima se kulturno polukolonijalno metanisalo, kolenom priklonjivalo i podražavalo. Za Bojana je to bio tragičan prelomni trenutak. Uobičajene zamerke, predanterije, čak i zluradosti u neshvaćenom pogađale su ga, ali ih je preodolevao, u njemu samo podstičući stremljenje ka savršenstvu. Da je pognuo glavu u ovoj hajci, Bojan Stupica bi u sebi izgoreo i srušio se.
       Ali, glumac je proklet. Pohvale zaboravlja, a mazohistički neguje i nosi kroz život samo uvrede.
       Brutalno skidanje "Krvavih svadbi", predstave ispred svog vremena, u kojoj je sve nestvarno a moguće, predstave pune krvi, ljubavi i nagona, smrti i mesečine, bilo je ne samo nova rana nego i očit pokazatelj da neće biti mira u kući dok su Dedinac i njegovi prijatelji na vlasti, ma šta i ma kako Bojan radio. Niko ne može da me uveri da je bilo u pitanju estetsko nerazumevanje. Ne! Bila je to, jednostavno, sujeta vlastodržaca, jer Bojan jeste bio at koji se nije dao uzjahati, on je trkao svoje trke săm, bez stražnjice partijskih ili čaršijskih džokeja na svojoj grbači.
       I tako su oni zakucavali poslednje eksere u naš sanduk, a mi polako pakovali prve kofere za naš put. I ansamblu je bilo dosta svega. Bio je umoran od svih tih napetosti i trvenja. Doduše, bilo je i onih koji nisu žalili za nama iz raznih razloga, a najviše radi mira u kući koja, zbog Bojana, navlači gromove na sebe. Bilo je i onih koji su jasno i glasno stali uz nas, kao što su to na sastanku ansambla učinili Milivoje Živanović, Blaženka Katalinić, Zoran Ristanović, i niko više. Tačku na dilemu - mi ili Dedinac - morao je da stavi partijski sekretar Jovan Milićević i stavio ju je zaželevši nam srećan odlazak. Moj dragi partner Jovan Milićević!
       Posle trideset pet godina i teške operacije srca zaželeo je da mi kaže kako oseća žaljenje i stid zbog svog postupka i da je bio prosto izmanipulisan od nekih ljudi: "Bojan je bio najsvetlija tačka posleratnog teatra, i najtragičnija. Niko od naših umetnika nije tako krvavo platio svoje snove i ideale, zanose i vizije, kao on." A da nije pala kiša, moj Jovane, možda trava ne bi bila ovako lepo zelena.
       Onda se dogodilo nešto neobično, što je uzbudilo kulturnu javnost, ne samo Beograda. U to vreme glumci nisu bili maženi, nisu bili tako sladunjavo voljeni, nisu im u štampi objavljivani fotografije i intervjui. Zato je objavljivanje otvorenog pisma Miri Stupici najoštrijeg i najlucidnijeg književnog pera, Stanislava Vinavera, bilo prava mala senzacija. (Pismo, preneto u celini u monografiji o Miri Stupici, koju je 1982. izdao Muzej pozorišne umetnosti Srbije, objavljeno je 1955. Vinaver, između ostalog, piše: "Hoćete li se dobro osećati van Beograda čiji vam je prisni jezički žubor neophodan. Čudom svoje muzikalne dikcije Vi preobražavate čudo jednog dirljivo starinskog govora. Preobražavate taj govor na naše oči, ostajući ipak tajanstveno ustalasani njegovim prelivima kao i u prve dane naših folklornih basni i mađija. Da, mi ovde u Beogradu doživljavamo naš jezik sa novom strašću i zanosom jer ga modernizujemo za nove zadatke brza shvatanja. Ja znam, draga gospođo Miro, zašto se Vas kritika toliko kosnula u poslednje vreme. Zato što je ta kritika uistinu označavala za Vas golem niz nedoumica, sa kojima ni Vi ni vaša okolina niko nije načisto. Vi se od izvesnog vremena stihijski okrećete tragediji; Vama nisu dovoljne lakoreke arabeske ironije, i ćeretavi njen cvrkut. Vi stremite ka drevnome trepetu uzavrelih i nepresahlih izvora. Žedni ste ih. Još je Platon mislio i propovedao, i to prvi i jedini među Grcima: da je razgraničenje 'rodova' u drami veštačko i da tragedija i komedija niču iz istog životnog korena." Pismo se završava pozivom, odnosno molbom: "Ostanite gde ste: na radost sviju nas. To Vam je moj savet. Još jedan: ne bojte se kritičara. Neka Vam oni budu samo podstrek na Vašem pobedničkom pohodu u Platonove sumnje." - Prim. F. P.)
       Pismo je, nažalost došlo kasno, jer je naša putanja bila prouzrokovana mnogo pre njega. (Mira i Bojan Stupica otići će 1955. u Zagreb gde će, radeći intenzivno u Hrvatskom narodnom kazalištu, provesti tri sezone. - Prim. F. P.) O moj dragi, poštovani gospodine Vinaveru, nisam se tada osećala ni sposobnom ni doraslom da Vam se javno obratim preko štampe, pa sam Vam lično, nervozno i zbunjeno, kakva sam bila, objasnila našu situaciju i žaljenje što Vaš savet, nažalost, ne možemo da prihvatimo. Ali da nikada nećemo zaboraviti čast koju ste meni ukazali. Vaš dobri duh i Vaša topla reč ispratili su nas na put, za sreću. Ona nam je tada zaista bila i toliko potrebna. I danas sam ponosna na pismo ovog velikog i neobičnog čoveka i dobro ga čuvam.
       Dedinčeva "beba", Jovan Ćirilov, pominje u časopisu "Scena" (br. 3/1970), a u prilogu "Bojan Stupica - skica za portret", o "Svadbama" ovo: "Španija u 'Krvavim svadbama' je Bojanova Španija, a ne onakva kakva odista postoji." Sasvim tačno. A je li to možda umetnikov greh? Lorkina Španija je samo njegova, a nije Servantesova. Servantesova Španija nije Lope de Vegina, a ova nije Gojina. Gojina nije Velaskezova... i tako u beskonačnost. Možda je i ona, takva kakva, prema Jovanu, doista postoji, isto tako lepa, ako ni za šta drugo, ono bar za turizam.
       Da je onda našim kritičarima bio nešto pod rukom Pikaso, ne bi se taj bratac smeo onako razbacivati ušima i nosevima, kako mu padne na pamet. Imamo mi oduvek one koji sve dobro znaju, i gde šta dođe i kako šta jeste. Taj bi prošao mnogo gore od sirotog našeg Lubarde, vo vremja ono.
       Kaže Ćirilov dalje: "Sve je u tom svetu (Bojanovom) pripadalo pozorištu. U tom svetu se ulazilo kroz prozor umesto kroz vrata." (I nehotice, sjajni komplimenti!) Da, u Lorkinom svetu istim jezikom razgovaraju čovek, maslina, mesečina i smrt, a ulaze i izlaze na sve strane. Takva kakva je, nepopraviva, mesečina i danas uporno hoće kroz prozor. Ni Armstrong ni Oldrin nisu mogli da je urazume. Ona i dalje tera po svome.
       Kad pominjem Ćirilova kao Dedinčevu "bebu", ne mislim ništa loše. Srećna sam što nije postao "klon" ni Dedinčev, ni Stupičin, ni Gligorićev, ni bilo kojeg od njih uz koje je rastao. Porastao je, na sreću, u sebe samoga, Jovana Ćirilova, zanimljivog kolumnistu širokog interesovanja i obrazovanja, upravnika pozorišta, direktora Bitefa, prijatno ljudsko biće mladog duha i istančanog humora.
       Tačno je i to da je Bojan bio više čovek Čehova, Šekspira, Držića, Brehta, Šoa, Dostojevskog, a njegovi oponenti više ljudi Rasina, Sofokla, Getea. On bliži čovekovoj duši, oni bliži čovekovom umu. U životu sam se ipak češće sretala sa pameću bez duše, no sa dušom bez pameti. Ali, ja ih ne bih odvajala: Bojan je bio bliži teatru, oni bliži literaturi. Bez literature, naravno, nema pozorišta, ali zato ona ne sme da traži od pozorišta da bude samo njena uslužna slikovnica. Bojanu su često govorili kako ne zna da "pročita" tekst. I tu uvredu morao je da proguta samo zato što je pre pedeset godina, jasno i glasno, veoma poštujući literaturu, izjavio: "U teatru je ipak na prvom mestu teatar."
       Danas se o tome više i ne razgovara. Evo šta kažu danas naša deca o tome, na poslednjem teatarskom simpozijumu u Novom Sadu, sa temom "Sudbina teksta u pozorištu danas".
       Nikita Milivojević: "Reditelj zaista pokušava da tumači sebe kroz pisca, pokušavajući da nasluti šta će to njegovom gledaocu biti uzbudljivo i duhovito, idući za svojom intuicijom i svojom istinom, i svojim slikama (kako bi Bojan bio srećan da ovo sluša!), on bira sredstva za to delovanje na gledaoca i ona su, prirodno, često drugačija od piščevih."
       Gorčin Stojanović: "Predstava je starija od teksta, posredno, postavlja pitanje tekst-predstava, tekst je dokument, predstava je proces."
       Time je danas završen Bojanov "obračun sa njima". Njegova umetnička i ljudska izuzetnost za generacije ostaće tajna, jer je tako malo sačuvano o načinu njegova rada. Volela bih samo da se ponekad mladi reditelji sete koliko je Stupica morao da plati da bi oni danas mogli tako mirno da misle i rade! Bojan je i danas njihov savremenik.
       Sada je sve iza nas. Nikoga od njih više nema, sve su bitke protutnjale. A ja se još uvek pitam zašto je sve to bilo potrebno. Priroda umetnosti je sloboda. Slobodan umetnik ne pripada nijednoj vlasti, ni doktrini i, ma koliko Bojan stajao na strani levice, kao slobodan i pošten čovek on svoje mišljenje nije koristio za materijalnu ili statusnu poziciju u društvu. Ostao je slobodan i slobodouman plebejac, sa snažnom intelektualnom i artističkom voljom da stvara dobro pozorište.
       Naravno, ne pada mi na pamet da sporim vrednosti Mime Dedinca ili Marka Ristića i njihove grupe. Oni imaju svoje značajno mesto u našoj kulturi, svoje poštovaoce i svoje zasluge i, kao mnogi ljudi, imali su svoju svetlu i tamnu stranu ličnosti. Nažalost, nama dvoma okrenuli su onu tamnu, a ona je bila mrkli mrak. "Oni su se (beogradski nadrealisti) sa svačim igrali i sve shvatali neozbiljno, sem sami sebe." (Živorad Stojković, "Otisci")
       (Kraj)