Luškov i Primakov odstupili, vođa KPRF-a Genadij Zjuganov preslab da bi vršiocu dužnosti predsednika Rusije osujetio ulazak u Kremlj

      Ruski predsednički kandidati izašli su na start (Centralna izborna komisija podelila je prve službene verifikacije), ali u javnosti zemlje ovogodišnja trka za Kremlj prati se sa smanjenim interesom. Uobičajene izborne prognoze politikologa i debata ruskih medija o pretendentima, lišeni su poznate groznice neizvesnog iščekivanja da se, kao na primer juna 1996 - u vreme odlučujućeg političkog dvoboja Borisa Jeljcina i Genadija Zjuganova, odnosno predstavnika "reformista" ili "novih Rusa" i ruskih prilično ostarelih komunista - još pre izbora nasluti izborni kraj.
       O verifikovanim pretendentima na Kremlj piše se i o njima se opsežno i podrobno govori. Analiziraju se i procenjuju njihove mogućnosti, kako pojedinačno, tako i u širem miljeu podrške potencijalnih saveznika - ukoliko glasanje uđe možda u drugi krug.
       Do izbora (26. marta) ima još jedva više od mesec dana, pa se svakodnevno kroji i izračunava biračka podloga kandidatskih pristalica i mogućnih saveznika. Međutim, ovog puta, sve je to uz jedan, za postsovjetsku Rusiju sasvim novi osećaj: da je izlazak pretendenata pred birače ustavna (obavezna) formalnost, a da je verovatni predsednik već sada poznat i da je to Vladimir Putin, premijer Rusije i vršilac dužnosti šefa države. Drugim rečima, tačno onaj čovek kojeg je, odstupivši baš njemu u korist, odabrao i ustoličio Boris Jeljcin lično.
       Na samom početku jednomesečne političke kampanje, Putin uživa izborne simpatije čak 55 odsto upitanih Rusa, gledajući visoko iznad glave Genadija Zjuganova, predvodnika neostvarenog komunističkog revanša - ako o nečem takvom uopšte ima više smisla govoriti, ostane li Zjuganov samo sa sadašnjih 14 procenata ukupne njemu iskazane građanske podrške.
       Osim Putina, jeljcinskog "princa - prestolonaslednika" i Zjuganova, predstavnika ruske odbačene komunističke alternative (njenom medijskom satanizacijom, izbori 1996. odrađeni su u korist, već u to doba fizički polunesposobnog Borisa Jeljcina!) - u ringu pod Kremljom su još Grigorij Javlinski i Vladimir Žirinovski, predvodnici liberalnog "Jabloka" i desničarskog LDPR-a.
       Zbog skromne građanske podrške (ispod deset odsto svakome), čini se, međutim, da su i Javlinski i Žirinovski, baš kao i 1996 - još jednom predodređeni da ne prevladaju prvi izborni krug.
      
       Beli peškir Primakova
       Suočen tako s čak trojicom poznatih protivkandidata (a, mogućno je, i s još kojim više, verifikacija traje), vršilac dužnosti predsednika Rusije nema ipak pred sobom pravog političkog "teškaša", sposobnog da zaustavi zahuktalu mašinu njegove konačne pobede.
       Još poslednjih meseci Jeljcinove vladavine, među posmatračima se verovalo da bi kandidata kremaljske Familije (uskog kruga članova porodice tadašnjeg predsednika, novostvorene ruske oligarhije i predsedničkih službi) mogao poraziti Primakov - političar čistih ruku, ako je reč o brojnim lopovskim i korupcionaškim aferama u zemlji, i državnik ugledan u inostranstvu. Jevgenij Primakov, duže vreme ministar spoljnih poslova i, posle finansijskog sloma avgusta 1998, jedno vreme predsednik vlade Rusije, odstupio je, međutim, od ulaska u današnju političku borbu, žaleći se na njena - prljava pravila.
       Tokom kampanje izbora za Državnu dumu, unajmljeni novinari državnih medija, naročito glavnih kanala televizije, svojski su se bili latili fabrikata laži i, tukući sa ekrana kao iz elektronskih topova - učinili su sve, ne bi li ikako okaljali pretendenta opasnog za finansijske i druge interese Familije. Primakov je ostao pod dubokim utiskom efekata te diskreditacije.
       "Posle 17. decembra 1999, kada sam pristao da učestvujem u predsedničkoj trci, primio sam hiljade pisama podrške", rekao je Primakov, govoreći prošle nedelje o svojoj odluci da odustane. "Međutim, tokom izbora (za Državnu dumu) i kada sam počeo rad u Dumi - shvatio sam koliko je naše društvo daleko od istinske demokratije. Ne verujem da se to može radikalno izmeniti za svega nekoliko meseci".
       Tri dana ranije, istovetno je postupio još jedan iz političke "teže kategorije", Primakovljev saveznik na izborima za parlament, kolider "Otečestva i Cele Rusije" i popularni gradonačelnik Moskve Jurij Luškov. On je odstupio u stranu. Primakov je ostao demoralisan, Putin bez ravnopravnog izazivača.
       Šest meseci ranije, za Putina se nije ni znalo, osim da je policajac na čelu Federalne službe bezbednosti (FSB). Primakov je - tada još neodlučan treba li uopšte da učestvuje u borbi za Kremlj (ili da se vrati akademskom životu) - naprotiv, uživao rastuće simatije ruskog naroda.
       Ekspremijer, koji je 1998. stabilizovao prilike i stišao opasno uzavrele političke strasti spasivši zemlju od haosa, dobijao je u javnosti dividende, čak i posle iznuđene ostavke. Smatran je nedužnom žrtvom przničavosti bolesno sujetnog, svemoćno ovlašćenog i korumpiranog Jeljcina, a verovalo se da je baš on taj državnik, sposoban da preuzme, sačuva i izleči obolelu Rusiju. Saletan je apelima da se ne povlači, nego da se vrati u politički ring.
       Ali u tom trenutku scenom Rusije još je dominirao Jeljcin i nije se uopšte znalo kakvi su mu planovi. Ima li on uopšte nameru da prizna istek svog ponovljenog mandata (juna, 2000) - ili će iskoristiti rat u Čečeniji, zavesti vanredno stanje i zaobići izbore?
       Visoki ugled Primakova počivao je dobrim delom i na produženom prisustvu omraženog Jeljcina.
       Jesenas, iz magle čečenskog baruta iskrsnuo je Vladimir Putin. Propušten iz Jeljcinove senke u prvi plan - kao glavni koordinator "uspešnog rata" i vraćanja samoodeljene republike na severnom Kavkazu pod kontrolu državnog centra, premijer je istisnuo uspomenu na Primakova i zauzeo to unosno mesto "spasioca Rusije". Primakov je kliznuo u zaborav.
      
       Poverenik Familije
       Uspon Vladimira Putina na državni vrh strm je - ako se ima u vidu da je on pre svega profesionalni obaveštajac i policajac, a tek odnedavno i političar ili državnik početnik. Njegov politički rast počet je 9. avgusta prošle godine, neočekivanom odlukom Borisa Jeljcina da se udalji sa dužnosti predsednika vlade jedan drugi policajac - verni i lojalni Sergej Stepašin, i da se funkcija ustupi manje poznatom Putinu - u tom trenutku direktoru Federalne službe bezbednosti i, kratko pre toga, još i sekretaru Saveta bezbednosti (savetodavnog tela Kremlja ).
       Sam Putin, prikladno pravilu svoje pređašnje službe, nije tih dana mnogo govorio. Njegov politički prodor usledio je kasnije, ali kroz Čečeniju, povodom koje je proklamovao konačni obračun vlasti s teroristima i očuvanje teritorijalnog integriteta Rusije. Takvim rečima ubrzano je postajao popularan. Pokazalo se da za njegovu patriotsku poruku ruski narod ima sluh.
       Datum Jeljcinovog povlačenja biran je pažljivo - dan zakazanih izbora ne bi smelo da bude van vremenske zone mogućnog trajanja "ruske pobede u Čečeniji".
      
       Karta patriotizma
       Kakav će predsednik biti Vladimir Putin, bude li on, kako se sada očekuje izabran?
       Iz kratke liste Putinovih biografskih podataka teško se može naslutiti odgovor na slično pitanje. Njegovo životno doba, doba je snage i muževnosti - 48 godina. Školovan je. Ima visoko pravničko obrazovanje, stečeno na Lenjingradskom državnom univerzitetu. Karijeru je počeo dinamično - radom u sovjetskoj obaveštajnoj službi. U njoj je stekao čin potpukovnika, ne dospevši ipak u prvi kadrovski ešelon.
       Kao obaveštajni oficir, Putin je službovao u Nemačkoj. Navodi se da savršeno vlada nemačkim jezikom.
       Na Zapadu, Putina smatraju čovekom formiranim unutar KGB-a. Posle nedavnog "izviđačkog" susreta s njim, produženog mimo očekivanja čak tri časa - državni sekretar SAD Medlin Olbrajt izjavila je o Putinu da je u razgovoru proizveo dobar utisak, da vlada činjenicama i da čvrsto zastupa sopstvena stanovišta. Ton izjave gospođe Olbrajt ukazuje da Vašington procenjuje da će vršilac dužnosti premijera najverovatnije postati predsednik Rusije.
       Posle povratka iz Nemačke Putin je jedno vreme bio pomoćnik prorektora Lenjingradskog univerziteta, ali zadužen "za međunarodna pitanja" - kod komunista, sektor vrlo blizak obaveštajnom. Bio je takođe savetnik predsednika lenjingradske gradske uprave 1990, u vreme "demokrate" Sopčaka (odbeglog posle u Francusku, pod nedokazanom sumnjom da je kao gradonačelnik kriv za pljačku), i onda prvi zamenik gradonačelnika Sankt Peterburga, takođe zadužen "za međunarodne odnose".
       U Moskvi, Putin je tek od 1996, prvo u Upravi poslovima predsednika a od 1997. je u predsedničkoj administraciji i od 1998. na mestu direktora FSB-a. Od proleća prošle godine bio je u isto vreme i sekretar Saveta bezbednosti i direktor FSB-a.
       Oženjen je, ima dvoje dece i bavi se sportom. Ima "crni pojas" u karateu.
       Dakle, najuverljiviji kandidat za predsednika Rusije dospeo je u orbitu politike iz zatvorenog sveta obaveštajne službe. Kao političar, Putin je suštinski još neispisani list, nema osnova za hipoteze o njegovim gledištima - što nije slučaj ako se razmišlja o njegovoj moći i mogućnostima da zna "važne sitnice" o svim svojim protivnicima.
       U ruskoj štampi je već bilo različitih pokušaja - da se od Putinovih polurečenica ili rečenica saopštenih gotovo prigodno, i u svega nekoliko prilika, načini celovit politički portret. Na primer, u "Nezavisimoj gazeti" određen je kao "liberalni konzervativac". Drugi se pitaju - u kojoj je meri Vladimir Putin zarobljenik pogodbe koju je najverovatnije imao sa Familijom - može li biti samostalan?
       Premnogo pitanja i prerano. U ovom trenutku, još dobrih mesec dana pre glasanja, Putinovu kandidatsku sudbinu ne određuju sasvim sigurno nikakvi politički programi - ne računajući patriotske proklamacije o očuvanju celovitosti i obnovi Rusije - bilo kakva liberalna ili konzervativna stanovišta i zakletve. Kao predsednički kandidat, Putin je potpuni zavisnik Jeljcinovih ljudi i izborne mašine Kremlja koja kroji njegovu kampanju - i, dabome, zatočenik prilika na ruskom frontu u Čečeniji.
       Tamo je uzet Grozni. Kote na liniji ruskih vojnih uspeha u Čečeniji ne bi smelo ni po koju cenu da se gube do izbora.
       Prve personalne promene posle Jeljcinovog odlaska obavljene Putinovom rukom nisu upečatljive. Izvedene su kozmetički. Ali, zapažen je takođe i izvestan broj zamenika, prispelih da se nađu kraj pojedinih funkcionera u administraciji Kremlja. A to su, slučajno ili ne, Putinovi znanci iz Sankt Peterburga i Službe bezbednosti Rusije.
      
       PETAR POPOVIĆ