Jerg Hajder ima brojne političke rođake širom Evropske unije i potencijalno ogroman auditorij među onim koji se plaše bauka tamnoputog imigranta

      Protiv Austrije se prvo digla bura besa, da bi se onda pokazalo da su sankcije kojim je Evropska unija zbog Jerga Hajdera podvrgla ovu zemlju više teatralne prirode. Bilateralni državni kontakti su doduše suspendovani, a ličnosti iz Austrije neće u dogledno vreme imati većih šansi na konkursima za čelna mesta u međunarodnim ustanovama. No, zato ministri preostalih 14 zemalja Evropske unije uredno na ministarskim sastancima sede sa kolegama iz redova Hajderove Stranke slobode, koje redovno pozivaju na sve skupove Unije, uključujući tu i neformalne. Jedino neće da se slikaju sa njima, kao što se prošle nedelje u Portugalu desilo Elizabet Sikl, novoimenovanoj austrijskoj ministarki za socijalna pitanja, koja je na taj način "bojkotovana".
      
       Sin nacista
       To ne znači da Austriji nije teško pao bučni "ostrakizam" kojem je u evropskom komšiluku izvrgnuta zbog toga što je za vladajuću izabrala partiju čiji je lider Jerg Hajder poznat po simpatijama za naciste i po netrpeljivosti prema strancima.
       Za to postoji nekoliko razloga. Sankcije prema Austriji su, kao prvo, sumnjivog legaliteta, budući da nigde u dokumentima Evropske unije ne piše da za vlast u zemljama članicama ne smeju da konkurišu nacionalisti,protivnici imigracije, pa čak ni sinovi nacista, i to sinovi koji za saborce i istomišljenike svojih roditelja gaje određene javne simpatije, kao što to čini Hajder. Predsednik Austrije Tomas Klestil zapravo i nije imao drugog izbora nego da dopusti sklapanje crno-plave koalicije (crno je tradicionalna boja konzervativaca u Austriji, a plavo je zaštitna boja Hajderove stranke, koja je u vladi zamenila crvenu farbu ranije vladajućih socijaldemokrata). Te dve partije imale su ubedljivu većinu u parlamentu (na oktobarskim parlamentarnim izborima osvojile su 104 od ukupno 183 mesta, dok je Stranka slobode sa 52 osvojena mesta tada u parlamentu po snazi izbila na drugo mesto). Za Hajdera je tada, uzgred budi rečeno, glasalo više od polovine svih muškaraca mlađih od 30 godina. Klestil je možda mogao da izdejstvuje raspuštanje parlamenta, no imao je razloga da se plaši da bi pod datim okolnostima, novi izbori na talasu antievropskog resantimana Hajderu možda doneli i ubedljivu, apsolutnu većinu.
       Drugo, za ove sankcije nema zgodnog presedana, budući da je u Francuskoj ministar unutrašnjih poslova jednom bio Šarl Paska, poput Hajdera tvrdi protivnik imigracije sumnjičen i za rasizam, dok su u italijanske i španske vlade komotno ulazili bivši fašisti. U Evropi, kad već to pominjemo mnogima smeta i što u italijanskim vladama povremeno osvanu i dojučerašnji tvrdi komunisti.
       No, još jači otpor (od pobune protiv mešanja u unutrašnje poslove zemlje) izaziva nešto drugo. Nema sumnje da je sadašnja austrijska vlada, koju čini koalicija između konzervativaca i Hajderovih "slobodnjaka", "najdesnija" vlada u Evropi od kraja Drugog svetskog rata. Ali, time se ne da objasniti činjenica da se ostatak Evrope ponaša kao da se istorija ponavlja, makar i kao farsa, i kao da se na istorijskoj sceni igra repriza Hitlerovog dolaska na vlast.
      
       Jevrejsko blago
       Naravno da su nesporne simpatije prema nacistima što ih gaji Jerg Hajder, čiji su roditelji bili iskrenog nacističkog uverenja mnogo pre anšlusa. Nije takođe sporno ni to da njegov ogromni lični imetak potiče od jeftine kupovine šumskog dobra jevrejske porodice koja se sklonila iz Austrije pred progonom nacista. Ovo imanje, čija se vrednost procenjuje na 16 miliona dolara, "arijanizovano" je tek 1938.godine (Hajder ga je od ujaka nasledio 1986. godine, a potomci naslednika najavljuju danas iz Izraela da nameravaju pokrenuti pravni postupak za povraćaj nezakonito oduzete, odnosno iznuđene imovine). Hajder je, uz to, javno rekao kako veruje da su se esesovci borili "za slobodu i demokratiju u Evropi", i da su koncentracioni logori, umesto za istrebljenje, služili za "kažnjavanje". Ne treba smetnuti sa uma da se milion Austrijanaca borio rame uz rame sa Hitlerom, da mnogi njihovi zemljaci i danas veruju da su se borili iz najplemenitijih pobuda, te da je Ajhman rasnim pogromima upravljao iz Beča.
       Nevolja je u svemu tome, naravno, što je Hajder u prilici da, demagoški ili iz iskrenog uverenja, svejedno, profitira od nezadovoljstva postojećom raspodelom moći u Austriji, te i od rasizma i ksenofobije, isključivo zbog toga što to nezadovoljstvo, taj rasizam i ta ksenofobija tamo postoje i pre njega i nezavisno od njega. Na kraju krajeva, njegovi najpopularniji politički stavovi - protiv priliva stranaca, koji će Austrijancima navodno oduzeti radna mesta, te protiv proširenja Evropske unije, koje bi moglo da ugrozi stopu razvoja i visoki životni standard sadašnjih 15 članica ekskluzivnog evropskog kluba - sve su popularniji u još nekim evropskim zemljama.
       U nastojanju da sebi pribavi poštovanje, Jerg Hajder je na početku evropske bure, igrajući na kartu da su se Englezi, koji su i sami u nekoliko navrata okusili neke ograničavajuće mere EU, u početku držali rezervisano, izjavio: "Ako uporedite naš program sa programom Tonija Blera, naći ćete dosta sličnosti." Princ Čarls je na to odustao od posete Austriji (holandska kraljica Beatriks je, međutim, hladno otišla na skijanje u Austriju, jednako kao što je to činila poslednjih 30 godina, no i nju sumnjiče za višak "politički nekorektnih" osećanja), a Robin Kuk je u ime svog premijera žučno odbio Hajderov kompliment.
      
       Talas došljaka
       To, međutim, ne menja ništa: Jerg Hajder zapravo govori u ime rastućeg broja Evropljana koje duboko onespokojava saznanje da u zemlje Evropske unije godišnje uđe 1,5 milion imigranata. Tamnoputi imigrant je bauk koji danas kruži Evropom.Visoki tempo priliva došljaka iskreno plaši mnoge državljane Evropske unije, uključujući i Engleze. Onog dana kada je EU prokazala Austriju i Hajdara, visokotiražni londonski tabloid "San" posvetio je pola stranice pismima čitalaca koji su zahtevali da vlada prestane da prima i pruža socijalnu pomoć ljudima koji traže azil u Velikoj Britaniji, izražavajući jednodušno uverenje da je reč o folirantima, a ne o politički ugroženim ljudima, i da je njihova destinacija Evropa samo zato što tu mogu da računaju na izdašna socijalna davanja. Istina je da, po merilima savremenog sveta, Evropa predstavlja oazu sigurnosti i bogatstva. "Fajnenšel tajms" je nedavno izračunao da je na početku 19.veka odnos primanja po stanovniku između najbogatijih i najsiromašnijih zemalja bio tri prema jedan. Već 1900. taj odnos je bio deset prema jedan. Do dvehiljadite se popeo na 60 prema 1. Šta je prirodnije od toga da siromašni slede tragove koji vode blagu, ukoliko mogu, i šta je prirodnije od toga da bogati gledaju kako da ih u tome na različite načine obeshrabre? Zato se u liberalnim evropskim listovima danas otvoreno izražava i mišljenje da Hajder radi isto što i političari poput Tonija Blera, samo što pri tom ne ispoljava potrebnu dozu takta i ne vodi dovoljno računa o tome da svoju antiimigracionu politiku artikuliše na dopadljiv, liberalno intoniran način.
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ
      
      

Visokozarazna bolest Strah od širenja desničarske "zaraze" jedan je od razloga što su evropske vlade verbalno zajapureno odreagovale na Hajderov uspon na vlast. Novi tip evropskog političara sa krajnje desnice, naime, daleko je veštiji i zato opasniji po hijerarhiju od svojih prethodnika: odbacio je neonacistički prtljag i odenuo svoje duboko reakcionarne ideje u primamljivije, opšteprihvatljive odore. Tako je Đanfranko Fini, lider italijanske Nacionalne alijanse koja vodi poreklo od Musolinijevih "smeđekošuljaša", uspeo da svoju stranku prepakuje kao "postfašističku" i tako je legitimizuje. Kristof Bloher u Švajcarskoj, Filip Denjinter u Belgiji, Bruno Megre u Francuskoj, Umberto Bosi iz Italije imaju, uz mnoštvo međusobnih razlika, i nešto zajedničko: insistiraju na tome da su spremni da poštuju sva pravila demokratije, izbegavaju da daju otvorene antisemitske izjave i vode računa da ih ne vide u javnosti u blizini skinhedsa i drugih huligana ošišanih temena. Gospodin Devinter se tako zalaže za odvajanje Flamanske od Belgije i za zaustavljanje imigracije, ali tvrdi: "Mi ni u kom slučaju nismo ni fašistička, ni antidemokratska, niti rasistička partija."        Narodna stranka Kristofa Blohera sada je druga po snazi partija u švajcarskom parlamentu, koja je osvojila 22,5 posto glasova na poslednjim izborima.

      
      

Danska rođaka        Piju Kjersgard u domovini Danskoj podsmešljivo zovu "danskom rođakom Jerga Hajdera", zato što ono što ona vidi kao bezazlenu satiru, drugi vide kao otvoreni rasizam. Njena je Narodna stranka započela propagandnu kampanju kako bi se suprotstavila onima koji se u Danskoj bore protiv predrasuda prema tamnoputim imigrantima bez zaposlenja. Antirasistički posteri prikazivali su muškarca crne boje kože, a slogan je glasio: "Kad postanem beo, biću učitelj." U parodiji Pije Kjersgard, na posteru je prikazan belac bez zaposlenja, a slogan je glasio: "Kad postanem musliman, imaću kuću." Kjersgardova je nedavno predložila da se, u slučaju kad neki imigrant počini krivično delo, njegova celokupna familija zajedno sa njim protera iz zemlje.